Ivana Benđeskov: Nije fraza da je život sa dijabetesom maraton Foto: Ivana Benđeskov/privatna arhiva/Shutterstock
Negde s jeseni 2010. godine Ivana Benđeskov je osetila neobjašnjiv umor. Tipično, nije ni pomišljala da nešto nije u redu. Deca su joj tada imala 4 i 8 godina, radila je i to joj je kao i većini ljudi delovalo normalno. Onda je počela da mršavi, bez dijete. Kad su krenule drhtavice i vrtoglavice, otišla je kod lekara.
– Analiza krvi je pokazala da mi je šećer 7,1. Doktorka je rekla da je to na granici, da se dešava, pratićemo. Kad se pojavio ginekološki problem, uz šećer u mokraći koji je objašnjavao tegobe, ni to nije bilo dovoljno da se barem jednoj od moje dve lekarke uključi alarm i javi sumnja na dijabetes. Tek kad sam sedeći u čekaonici Doma zdravlja i čekajući na uput za endokrinologa slučajno nabasala na osobu koja mi je možda i spasila život, medicinsku sestru Tanju, krenulo je da se raspliće – priča Ivana Benđeskov u ispovesti za eKlinika portal.
Ivana je tada imala 37 godina i bila, kako sama kaže u duhu našeg naroda, uvek zdrava „k’o konj“. Posao, kuća, dvoje male dece i ubitačan ritam. Najpre je shvatila da je konstantno užasno umorna. Pripisivala je to sve ludom ali uobičajenom životnom ritmu. Međutim…
– Bila sam stalno žedna, a u vreme dečjeg kupanja i večere sam počela da drhtim „od gladi“. Nisam povezivala simptome, baš kao i većina ljudi gurala sam dan za danom. Ipak, odem da prekontrolišem krvnu sliku i na kontrolu kod ginekologa. Doktorka konstatuje da šećer 7,1 nije strašan i da napravim termin kod endokrinologa, za svaki slučaj. Posle posla trknem u Dom zdravlja, da uzmem uput. Gužva, moram po mlađu ćerku u vrtić, a žeeednaaa – nemam vode. Pomislim – uput može da sačeka, odoh ja po dete… Zamolim medicinsku sestru Tanju Manojlović (Dom zdravlja na Novom naselju, Medicina rada), da mi vrati knjižicu. Nismo se poznavale. Ta divna žena pita šta mi je trebalo i predloži da mi na brzinu izmeri šećer. Vrisnula je uplašeno i pozvala doktorku – šećer je bio 30,6! – priseća se naša sagovornica dramatičnog dana.
Poslali su je hitno u Urgentni centar. A tamo joj kažu: „Ha, ha, da ti je toliki šećer ne bi ti tako stajala i pričala„. Provere – jeste! Bio je 28.mart 2011. godine. Ostala je u bolnici i dobila dijagnozu: diabetes mellitus tip 1.
– Tih dana je umrla žena mojih godina jer je upala u ketoacidozu, od previsokog šećera – neotkriveni tip 1. Čekala je termin kod endokrinologa. Da nije bilo Tanje, ko zna… Stvarno nisam preopterećena svojom bolešću, danas sam lepo „utrenirana“. U zemlji u koju sam došla (Nemačka) imam sve što mi treba da normalno živim. Ali, ne naleće se na Tanje svaki dan. I ne dešavaju se loše stvari samo drugima. Čuvajte se – poruke su koje ne propušta da podeli Ivana. To čini i na društvenim mrežama, šireći svest o dijabetesu, ali i tome da moramo da brinemo o sebi.
– Sećam se da sam iz osmokrevetne sobe na Endokrinologiji gledala ženu koja je preživljavala nešto slično slomu živaca, jer su joj upravo rekli da će biti na insulinu ostatak života. Meni je jedino bilo bitno da što pre savladam „bockanje“, pa da idem kući. Da se razumemo, da sam znala šta me tek čeka sigurno ne bih bila baš toliko mirna – priča danas nasa sagovornica.
U vreme kada se Ivani sve ovo dogodilo, savetovališta za dijabetes su ukinuta, nije ih bilo. Krenula je „štreberski“ u uklapanje sa bolešću, ali je ipak šećer bio neukrotiv, potpuno nestabilan i divlji, a ona, priseća se, više gladna nego sita. Na jednoj kontroli doktorka saopštava da je na granici neuhranjenosti.
– Rezultati užasni, ona i dalje menja doze, predlaže dijete od 1600 kcal, pa ih ukida. Čitam o brojanju ugljenih hidrata, ali shvatam da bez stručne pomoći to ne mogu da primenim. Tako je prošlo prvih 5 godina, u borbi da nađem balans između svakodnevnih obaveza i tog podivljalog šećera. Bio je ekstremno nestabilan, sa posebno iscrpljujućim noćnim (a i dnevnim) hipoglikemijama. Savetovališta nije bilo, doktorka koja me je vodila je bila u večitoj žurbi. Sama sam se informisala, trakica za merenje šećera nikad dosta, a preskupe. Tako sam preživljavala sa 5 doza insulina dnevno, organizam iscrpljen, rezultati loši. HbA1c (poznatiji kao tromesečni šećer) je bio 8,5 a ja na granici neuhranjenosti. Bubrezi u riziku. Izlaz iz te situacije je bio u insulinskoj pumpi. Šansa da je dobijem (ili kupim) je bila ravna nuli. Kuburila sam sa odnosom insulina i ugljenih hidrata, što omogućava da se izračuna doza brzodelujućeg insulina potrebna za pokrivanje obroka. Zapravo, u tom trenutku ništa od onoga što je moglo da mi pomogne nisam mogla da dobijem u Novom Sadu gde sam živela – opisuje tadašnje muke Ivana Benđeskov.
Tek sa preseljenjem cele porodice u Nemačku njena priča je krenula u boljem smeru. Dobila je insulinsku pumpu, sav potrošni materijal, senzore za kontinuirano merenje šećera u krvi. „Novi život“ svodi na jednostavan zaključak:
– Prodisala sam. Najbitnije je što sam tek u Nemačkoj do kraja shvatila i počela da primenjujem računanje ugljenih hidrata u obroku. Uz dijabetologa i savetovalište sam uspela da se izveštim, i to mi je (uz pumpu) najviše pomoglo da održim vrednosti šećera u normali.
Kad je stigla u Nemačku, najveća motivacija za učenje jezika od nule je bila upravo insulinska pumpa. Vrlo brzo doktori su joj saopštili da samo na taj može da reguliše šećer i zaustavi komplikacije. Savetovalište u sklopu klinike radi perfektno, a brojanje ugljenih hidrata je ustaljena praksa.
– Sada već odokativnom metodom mogu da procenim koliko mi za koju namirnicu treba insulina, držim pod kontrolom, koliko se može. Setim se često kako mi je doktorka u Novom Sadu strogo određivala količine insulina a pritom nije ni pitala šta jedem i koliko UH sadrže obroci. Ne razumem to i dalje. Inače, dijagnozu dijabetesa tip 1 sam dobila u 37. godini, što nije baš čest slučaj. Družimo se već 12 godina, ali tek od kada imam pumpu uspevam da živim normalno. Kvalitet života pre i posle pumpe su dva dijametralno različita pojma. Nema više bojazni od hipoglikemija, a uz pomoć CGM sistema (Continuous Glucose Monitoring) uvek znam kolika je vrednost šećera, pumpa koriguje dotok insulina, ili sama prebacim na, na primer, sport-modus – ovako opisuje svoje funkcionisanje danas.
Iako se dijabetes u današnje vreme može uspešno pratiti i kontrolisati, to, prema rečima sagovornice eKlinika portala, ne znači da se lako podnosi. Naprotiv, naglašava Ivana: uspešna kontrola podrazumeva da osoba aktivno prati nivo šećera u krvi, planira odmore, fizičku aktivnost, a koliko je ishrana važna ne treba ni trošiti reči.
– Ne kaže se tek onako da dijabetes nije sprint, već maraton. Takva opterećenost može izazvati da se osećaš bezvoljno, emotivno iscrpljeno i preplavljeno negativnim osećajima. Strah od gubitka kontrole nad bolešću i osećaj nemoći. Depresija i dijabetes su vrlo često „najbolji drugari“. Ali, depresiju nije uvek lako otkriti i može vas odvratiti od brige o sebi. Zato je prepoznavanje depresije vrlo važno. Ne sme se ignorisati. Gubitak volje i zatvaranje očiju pred simptomima je za osobe sa dijebetesom opasno. Mi nemamo „luksuz“ da se prepuštamo samosažaljenju. Mora se reagovati, jer dijabetes ne možeš pustiti da radi šta hoće, uzde su u našim rukama. Depresija je bolest koja se mora i može lečiti. Slatke moje kolege, ako uopšte može da se poredi – ipak je lakše zauzdati depresiju nego dozvoliti da nam se šećer i njegove komplikacije otmu kontroli. Kontrola i briga o sebi, na prvom mestu – motiviše naša sagovornica i saborce i sebe.
– Pored svih poznatih razloga nezavidnog statusa onih koji od dijabetesa boluju u Srbiji i loše informisanosti, i nedostatak edukacije o šećernoj bolesti vidim kao veliki problem. Osobe sa dijabetesom su veoma često žrtve diskriminacije, od vrtića pa nadalje. Malo se priča i piše o ovoj pandemiji novog doba. Verujem da bi edukacija dece još od predškolskog uzrasta bila višestruko korisna. Nadam se od sveg srca da će insulinske pumpe i senzori što pre biti lakše dostupni i svima u Srbiji koji su kandidati za ovaj vid terapije – iskreno veruje Ivana Benđeskov, radujući se svakom napretku sistemske podrške.