Živana Žanka Stokić (1887–1947) bila je jedna od najpoznatijih srpskih glumica. Briljantan glumački, posebno komičarski talenat, cenili su i publika i kritičari. U istoriju je ostala upisana njena „Gospođa Ministarka“ u istoimenoj predstavi Branislava Nušića.
Tragična sudbina i velika iskušenja: Žanka Stokić je u ratu morala da donese tešku odluku
Heroina teatra Žanka Stokić je bolovala od dijabetesa, zbog čega joj je insulin bio neophodan. U toku Drugog svetskog rata, suočena sa teškom situacijom, prihvatila je ponudu nemačkih vlasti da nastupa u pozorištu kako bi obezbedila novčana sredstva za lekove. Radila je i na radiju, a priključila se samoorganizovanoj glumačkoj trupi. To joj niko nije oprostio: ni komunistička vlast, ni dobar deo publike.
Nakon rata, nova vlast ju je optužila za saradnju sa okupatorom. Na suđenju se branila tako da je nastupala kako bi obezbedila sredstva za insulin neophodan za lečenje dijabetesa. Uprkos tome, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti i društveno koristan rad, uz potpuno isključivanje iz repertoara.
Tajnovita, neobična, poročna, ali svoja: Ovakva je bila Žanka Stokić
Žanka je, potvrdili su mnogi njeni savremenici, bila zanimljiva, a neki bi rekli krajnje neobična osoba. S jedne strane veoma ekstrovertna, radoznala, puna života i temperamenta, a sa druge diskretna, ako se govori o njenom privatnom životu. Moguće je, zapisali su biografi, da je želela da sakrije svoju unutrašnju ranjivost zbog traumatičnih stvari koje su je pratile dok sebe nije pronašla u glumi i pozorištu.
„U kafani najglasnija, u piću nepobediva, u kući najćutljivija. Često je govorila da je sve što je činila, radila onako kako je htela. Pitali su se otkuda joj tolika snaga da putuje, smeje se, pravi dosetke, da sedi do jutra u kafani, igra, pije, a da se nikada ne pokaže bezvoljnom ili utučenom, niti ikad zatraži bilo čiju pomoć“ – reči su njekih njenih bliskih savremenika.
No, sve je bilo tako dok dijabetes nije počeo ozbiljnije da je urušava njeno telo, a ona da oseća prve znake velikog umora i fizičke nemoći, koja ju je veoma iznurivala i uznemiravala.
Žanka Stokić je bila vulkan na sceni: „Mogla sam da igram i mrtva“
– Bez obzira na to u kakvom sam raspoloženju bila, potištenom, mamurnom ili euforičnom, sa velikim ili nikakvim nadama za budućnost, ja sam pred svoje gledaoce izlazila naoružana životinjskom snagom, i ako smem da kažem, konjskom izdržljivošću. Nestajalo bi kada bi se svetla pozornice upalila. Sve. A bilo je dana kada sam bila toliko iscrpljena da bi predstava morala da se otkaže. Međutim, i ja bih ipak u 5 do 8 javila intendantu da podigne zavesu jer ja sam mogla da igram i mrtva. I izlazila sam pred vas. Smejala sam se. Smejali ste se. Smejala sam se vašim malograđanskim navikama. Smejali ste se mom životu i mojoj budućoj tragediji – ostale su Žankine reči u romansiranom prikazu njene biografije.
Rat prekida i njenu ljubav, koja ju je održavala
Bolest je uzimala maha i kada je nekima izgledalo da se nesalomiva Žanka pomalo gasi, ona se pred drugi svetski rat zaljubila u dosta mlađeg čoveka. Žankin partner bio je mladi, anonimni čovek po imenu Moris Pijad. Bio je srednje građe, suvonjav, ničim nije skretao pažnju na sebe. Radio je kao činovnik i skromnim prihodima izdržavao sebe, majku i sestru.
Prema zapisima, Žanka je strasno volela Morisa, ali je samo retkim najbližim prijateljima govorila o toj ljubavi i sa njim se pojavila svega nekoliko puta u Narodnom pozorištu na matine predstavama za đake. Bilo joj je jasno da će samo privatnošću obezbediti dugovečnost te veze i u tome je gotovo uspela, ali je 6. april sve promenio.
„Volela sam ga. On se samo smeškao i spuštao poljupce na moje čelo. Ja sam sve zaboravljala. Sve. I dijabetes.“ (Žanka Stokić o Morisu Pijadu)
Život tipičan za umetnike i tragičare
Za dijabetes nema leka, pa su samo ampule insulina pomagale da ga drži pod kontrolom. Lekari su Žanki rekli da mora da se promeni. Da izbaci piće, da zaboravi kafanu, da jede zdravo, zdrava hrana, da dovoljno spava, rano leže i rano ustaje, što je osnova kontrolisanog dijebetesa. Međutim, to nije bio prihvatljiv način života za heroinu pozorišta. „Ma, dajte vi to nekoj drugoj Žanki“ – govorila je.
Plašila se, insulin teškom mukom ali redovno dobavljala iz Pančeva. Ali, kafanu nije zaboravila, rizikovala, testirala samu sebe. Najpre joj se, zapisano je, izmenilo lice jer je vidno smršala, a onda joj je klonulo telo i fizički se promenila.
A onda je ubedila sebe da treba da živi zarad svojih zadovoljstava. Pevala je još glasnije, pila i jela još strasnije. Novac je prolazio kroz njene prste kao pesak. Počela je i da se kocka. Život pun turbulencija, tipičan za umetnike, tipičan za tragičare.
Ostaje bez ljubavi, ali se vraća pozorištu: Nije mogla da poveruje da će se njena gluma shvatiti kao izdaja
Nemci su već s proleća 1941. godine među prvima internirali mladog Morisa, a potom i čitavu njegovu porodicu. Žanka ga nikada više nije videla. Krajem 1941. godine Morisa odvode u logor smrti, a sa njim odlazi i sva Žankina nada za bolje dane.
Godine 1942. godine Žanka se vraća pozorištu. S jeseni se pronalazi u spisku uloga Srpskog satiričnog pozorišta. Za nju je pripremljen i poseban program. Prva među srpskim komičarkama stupila je na vrlo razvijenu komičarsku scenu tokom Drugog svetskog rata. Igralo se i za naše ljude i za Nemce i više nego u mirnodopskim uslovima. U pozorišnim produkcijama od 1942. do 1944. godine („Centrala za humor“) Žanka zauzima važno mesto, a njeni urnebesni komičarski skečevi imali su velikog odjeka u publici.
Da li je njena glumačka igra, njen posao, tako postao sredstvo okupatorske propagande? Ako i jeste, Žanka toga nije bila svesna. Smisao života videla je u kontaktu s publikom i njihovom smehu i to što je ljude nasmejavala u ratu smatrala je doprinosom, izlaskom iz zla u malo sreće, smeha, olakšanja. Na kraju, dobijala je novac koji joj je bio neophodan za insulin, kako se kasnije i branila. Teško je mogla razumeti da će njena gluma, najvrednije što ima, ikada biti shvaćena kao zlo.
Kazna, bolest i poslednji dani
Optužena je za narodnu izdaju. Oslobodioci su ušli u njenu kuću samo nekoliko dana posle oslobođenja, unapred je smatrajući krivom. Privremena uprava Narodnog pozorišta odlučila je da Žanku potpuno isključi iz repertoara. Posle kratkog zadržavanja u Sabirnom centru, gde su zatvorenici grubo sortirani na osnovu onoga za šta su optuženi, prebačena je u drugu zgradu, gde joj je konačno dat insulin.
U optužnici i istražnom postupku predočeno joj je da je njena krivica ogromna jer se stavila u službu okupatora, a bila je sinonim za nacionalni teatar. Odlučeno je da se izvede pred Narodni sud i organizuje javno suđenje. Proces je počeo 3. februara 1945. godine. Proglašena je krivom.
Živela je u siromaštvu i bolesti, izolovana, bez mogućnosti da radi ono što je najviše volela. Nekoliko meseci pred smrt dobila je dozvolu da se vrati na scenu, ali je već bila previše bolesna da bi igrala. Preminula je 20. jula 1947. godine u Beogradu.
