Lena Platanić Arizanović je doktor biohemijskih nauka, supruga, dvostruka mama i kako kaže, pasionirana ljubiteljka pečene domaće kafe. Uz to, ona je već skoro 28 od 35 godina života i osoba sa dijabetesom.
Simptomi su ukazivali na dijabetes: „Činilo mi se da analize i bockanja traju večnost“
Sagovornica eKlinika portala dijabetes je dobila sa punih sedam godina, početkom juna 1997. godine. Priča nam da su mama, tata i baka primetili promene za koje sada znamo da su klasični simptomi dijabetesa tipa 1: naglo i značajno mršavljenje, izražena žeđ, učestalo mokrenje i razdražljivost.
– Zbog toga su inicirali raniji sistematski pregled pred polazak u osnovnu školu. Govorimo o vremenu od pre skoro tri decenije, kada je i dijagnostika bila mnogo sporija, ili se samo meni činilo da sve te analize i bockanja traju celu večnost… Sećam se da sam bila gladna, ali da nisam smela da jedem dok se analize ne završe. Izvadila sam krv u Domu zdravlja, pa su me odatle uputili u bolnicu u Požarevcu gde sam tada živela, kako bi se ponovila analiza glikemije – počinje svoju ispovest Lena Platanić Arizanović prisećanjem kako je dijabetes ušao u njen život.
Medicinsko osoblje se čudilo kako je uopšte na nogama zbog visokih vrednosti šećera u krvi
Zbog izuzetno visoke vrednosti od 27 mM (u to vreme gornja referentna vrednost bila je 6 mM), iz bolnice su roditeljima savetovali da se analiza svakako ponovi i u tada jedinoj privatnoj laboratoriji u gradu, a da se potom upute u Institut za majku i dete.
Tako je i bilo, priseća se naša sagovornica, i istog popodneva su došli u Beograd, pri tom pozajmivši auto od prijatelja jer se njihov baš tada pokvario.
– Na putu do Instituta svratili smo do moje tetke koja je živela u blizini, ali tada nije bila kod kuće, pa joj je mama ostavila poruku na papiru da je meni izmerena gorenavedena vrednost i da idemo u Institut. Tada sam već znala pomalo da čitam jer me je starija sestra naučila, ali mi nije bilo jasno šta to znači. Kada smo stigli u Institut, izmerena mi je vrednost od čak 42 mM. Sećam se čuđenja medicinskog osoblja kako je moguće da stojim na svojim nogama. Jače mi je u sećanju ostalo urezano to da mami nisu dozvolili da prvu noć ostane uz mene, jer je nedostajalo nešto od papirologije (možda baš zbog toga i danas ne podnosim boravak u bolnici?) – koristi Platanić Arizanović ovu priliku i za mali psihološki izlet u prošlost.
Tetka kao spasilac za mirniju prvu noć u bolnici i potvrda dijagnoze: Dijabetes, novi životni pratilac
Lenina majka je ostala do uveče, dokle su joj dozvolili. Seća se naša sagovornica i maminog vedrog tona i objašnjenja da doktori proveravaju šta nije u redu, da će morati da primi koju injekciju, ali da će joj brzo biti bolje i da će mama biti tu ujutru čim otvori oči.
– Ipak sam se plašila jer je to bilo moje prvo odvajanje od roditelja i prvi boravak u bolnici, još u drugom gradu. Priču je popravila moja tetka, koja je uz pomoć svog belog mantila hemičara (možda sam zato upisala biohemiju?) uspela da se predstavi kao koleginica iz Instituta i uz mene bude tu prvu noć. Mama je zaista odmah ujutru došla i tu smo bile narednih desetak dana – pripoveda slikovito o nimalo prijatnoj situaciji za sedmogodišnje dete.
Tako se u Lenin, ali i život njene porodice zvanično kao hronični pratilac upisao dijabetes.
Od devojčice sa astronomskim vrednostima šećera do žene koja zna šta želi i može Foto: Dobrica Mitrović
Porodična obuka za život sa dijabetesom: Samostalno davanje insulina, merenje glikemije, određivanje adekvatne količine namirnica…
– Odmah nakon Instituta, otišli smo u Bukovičku banju u Aranđelovcu, gde smo obučeni za život sa dijabetesom ili bar početak istog. Kada kažem mi, mislim na svoju porodicu: mamu, tatu i sestru, jer su tata i sestra zakupili smeštaj u blizini, kako bismo bili svi zajedno. Taj boravak u banji je bio dragocen. Tamo sam naučila sama sebi da dajem insulin, imali smo obuku i oko samostalnog merenja glikemije, ali i vaganja hrane (možda baš zato ni danas ne koristim kuhinjsku vagu čak i kada kuvam neki novi recept?) – nastavlja kroz introspektivnu prizmu Lena.
„Ja sam svom dijabetesu zahvalna, on je filter i za dobro i za loše“
Jasno je da se sa dijagnozom dijabetesa u životu dosta toga menja. Zapravo, svaka bolest nas menja, hteli mi to ili ne, a pre svega od sopstvenih kapaciteta zavisi kako ćemo sa njom nositi. Ko je Lena bila pre dijagnoze, a ko je sada?
Kaže da se jedva i seća perioda pre dijabetesa, budući da je bila samo jedno bezbrižno dete.
– Dobiti dijabetes nije nešto što bih ikome poželela, ali sam ja svom dijabetesu zahvalna. Naterao me je da brzo sazrim i postanem odgovorna, ali mi je u život uneo i mnogo dobrih stvari. Verovatno bih bez dijabetesa a sa ovom ljubavlju prema slatkoj hrani bila gojazna. Dijabetes me je spojio sa mnogim sjajnim ljudima, pre svega u udruženju „Plavi krug“, ali me je od nekih nedobronamernih ljudi i sačuvao, služeći kao odličan filter. Najviše od svega, dijabetes me je naučio da se borim, kako sa hiper i hipoglikemijama, tako i na svim ostalim poljima, kako da se nosim sa frustracijama u onim danima kada radim sve kako treba na regulaciji šećera, a vrednosti i dalje nisu kako treba. Dijabetes doživljavam i kao posebnu motivaciju da dokažem prvenstveno sebi da mogu: da vrlo uspešno završim sve nivoe studiranja, da putujem, jedrim, treniram, živim, jedem, volim, rodim dva nova života… I rekla bih da mogu – ovo su samo neke od važnih poruka koje sagovornica eKlinika portala svojom pričom upućuje i zdravima i bolesnima.
Šta mame nikako ne bi smele da zaborave: Kako je Lena uspešno iznela dve trudnoće?
Dvostruka mama posebno ističe svoje dve trudnoće, koje je uspešno iznela sa odličnim glikemijama i to na insulinskim penovima. To je nešto na čemu sebi glasno čestita, jer je, kao što je poznato, zaista izazovno kako tokom trudnoće, tako i tokom postporođajnog, laktacijskog perioda.
Priča nam da je njena prva trudnoća bila sa svih drugih aspekata lagana, energična i vesela, pa je na svet prirodnim putem došao baš takav Boris za koga je, kaže sa osmehom, vredelo boriti se.
Druga trudnoća bila je komplikovanija u ginekološkom smislu, vrlo napeta i neizvesna. Završena je carskim rezom.
– Tako nam je došla naša ljubav, vera i nada – Vida, izvanredno vedra i nasmejana devojčica. Dijabetes me stalno uči i vrlo strogo opominje da sebe i svoje potrebe stavim na prvo mesto, ali mame to često zaborave – opominje Lena.
Svakodnevni život sa dijabetesom: Rituali koje drugi ljudi nemaju, preračunavanje, preispitivanje odluka…
Svakodnevica osoba sa dijebetesom se spolja razlikuje u brojnim ritualima, poput merenja glikemije, nošenja senzora i davanja insulina. Tako, na primer, Lena uveče ne može spontano da se uspava, ako pre toga nije dala dugodelujući insulin. U njenim mislima, razlikuje se od svakodnevice drugih ne tako „slatkih“ ljudi po milion sitnih odluka:
– Ako sad ovo pojedem, koliko insulina da dam, jer ću posle šetati, a za ručak planiram to i to, a sad mi je glikemija toliko… I tako za sve osim za vodu. To predviđanje posledica mog ponašanja i konstantno preispitivanje donelo mi je velike benefite tokom mojih istraživanja, ali ume da me koči u nekim običnim svakodnevnim odlukama jer previše razmišljam o njima. Ponekad osećam kao da mi je potrebna još neka ruka, kada sam na primer sama sa decom, pa treba istovremeno da njima nešto pomognem i sebi dam insulin. Ali, uvek se nekako snađem – opisuje Lena svakodnevnu borbu njenih saboraca sa istom dijagnozom.
Važna uloga roditelja u prihvatanju dijagnoze, ali i formiranju životnog stava
Na pitanje kako je njena okolina reagovala na saznanje o dijagnozi ne samo u prošlosti već kako ljudi reaguju i sada; ima li razumevanja, ima li straha, da li su se neki ljudi možda promenili prema njoj i ima li razumevanje u poslovnom ambijentu, odgovara:
– I ranije, a pogotovo od kako sam i sama postala roditelj, ističem koliko mi je dragocena bila reakcija mojih roditelja kada smo počeli da živimo sa dijabetesom. Nisu to doživeli tragično, prihvatili su, a mogu samo da zamislim količinu straha i tuge kod njih tada, pogotovo jer do tog trenutka nismo poznavali nikoga sa istom dijagnozom, a do informacija je bilo teže doći. Mene su sasvim zaštitili od njihovih strahova. Rezon je bio: šta je tu je, hajmo hrabro i zajedno u to. Mama i tata su vrlo brzo nabavili svu dostupnu literaturu, mnogo su čitali i učili o dijabetesu, pronašli ljude koje takođe imaju dijabetes tip 1 i razgovarali sa njima. Sa mnom i sestrom su otvoreno i prilagođeno uzrastu pričali o šećeru, objašnjavali vezu između obroka i insulina.
„Nisam doživela diskriminaciju, ali ima iznenađujućih komentara“
Lena još jednom naglašava neverovatno važan stav i taktiku koju su zauzeli njeni roditelji, pa je zbog toga njega priča još važnija. Mogla bi da bude (a to i jeste) svojevrsan vodič za one koji su se tek suočili sa dijagnozom dijabetesa oba tipa.
– Na početku smo svi bili na ishrani koja je bila prilagođena meni, svi smo učestvovali u doziranju i davanju insulina, tako da zaista jesmo zajedno prolazili kroz sve to. Zaista verujem da je naša okolina prihvatila moj dijabetes dobro zato što smo i mi to tako prihvatili. Značajniju diskriminaciju nisam osetila, mada ponekad naiđem na reakcije i komentare koji me iznenade. Sve u svemu, komentari su češće pozitivni. U poslovnom okruženju nisam doživela diskriminaciju zbog dijabetesa – tvrdi sagovornica eKlinika portala.
Doktor biohemijskih nauka – možda zbog tetke, možda da dokaže sebi da može sve i pored dijabetesa Foto: Lena Platanić Arizanović/privatna arhiva
Plavi krug: Važan, veliki krug „slatkih“ ljudi
Koliko je važno samoorganizovanje pacijenata u udruženjima i šta je njoj donelo?
– Od presudne je važnosti, jer takva delovanja ukazuju zdravstvenom sistemu na neophodne promene, eventualne propuste i mesta gde treba reagovati urgentno. Zbog akcija udruženja „Plavi krug“ više ne moramo jednom mesečno da idemo na komisiju kako bismo dobili tračice za merenje šećera, na primer. Za mene najveću vrednost ima povezivanje sa drugim ljudima koji imaju dijabetes i razmena iskustava – odgovara Lena Platanić Arizanović.
Podrška za život i borbu: Može li dijabetes umesto neprijatelja postati saveznik
Nema dilemu ko je u ovom iskušenju njena najveća podrška: definitivno je to porodica. Prema njenim rečima, prvo su to bili mama, tata i sestra, a sada je to njen muž, ali i Boris, koji već zna da pomogne u nekim situacijama. Vidu će, ne sumnja, to tek naučiti.
Osobe koje se razbole često su u izazovnom i složenom psihološkom modelu ponašanja. Neki se ljute na bolest, neki na sudbinu, Boga, kosmičku ili neku drugu (ne)pravdu… Neki ne prestaju da sebi postavljaju pitanje zašto baš ja?
Da li je i Lena imala takve faze i šta joj je, konačno, najvažnije?
– U obe trudnoće sam žarko želela da dijabetes nemam, jer tada nije uticao samo na mene. Ipak, uspela sam da mi u tome on bude saveznik, a ne neprijatelj. Naravno, bilo je perioda kada mi je bilo teško zbog dijabetesa. I danas imam takve faze, ali znam da one dođu, imaju neku svoju svrhu i onda prođu, pa bude lakše. Koliko god zvučalo kao opšte mesto, najvažnije mi je moje i zdravlje mojih najmilijih. To sam posebno osvestila posle nekih većih gubitaka, ali i boravka na intenzivnoj nezi posle drugog porođaja. Onda kada smo zdravi ima prostora i za karijerne uspehe, putovanje svetom i sve druge trivijalne želje – iskrena je žena izuzetno pozitivne energije i jasnog životnog stava.
Savet ili najvažnija poruka osobama sa dijabetesom: „Dijabetes neće otići, treba se saživeti sa njim“
Za kraj, pitali smo je koju poruku bi uputila svima koji imaju kontakt, vezu sa ovom bolešću ili samu dijagnozu. Ne bez razloga, Lena se najpre obraća roditeljima koje tek čeka iskušenje kroz koje je njena porodica prošla perfektno, iako po tada još uvek nenapisanim pravilima.
– Roditeljima dece sa novootkrivenim dijabetesom poručila bih da koliko god mogu, smireno pristupe situaciji. Pa onda korak po korak, dan po dan u male pobede. Nekoliko hiperglikemija neće napraviti veliki problem, ali sagorevanje u jurenju perfektnih glikemija hoće. Druga poruka se svodi na prihvatanje ovog stanja. Tu je, neće nigde otići, pa se treba saživeti sa njim. I ne zaboraviti da medicina i nauka rapidno napreduju: ja sam prešla put od davanja insulina iglom i špricem do konstantnog merenja šećera bez uboda, putem senzora, što pre 25 godina nisam mogla ni da zamislim. Volela bih da svojim primerom pošaljem najjaču poruku, a to je da dijabetes, sam za sebe, meni nije bio prepreka u ostvarivanju dosadašnjih ciljeva, što ne znači da nemam loše periode regulacije i da je uvek sve savršeno. Ali se ne dam – zaključila je u razgovoru za eKlinika portal Lena Platanić Arizanović.
