Gorica Popović o begu od stresa: Pozorište, priroda i muzika su zdravlje, pogađaju me neke druge stvari

Gorica Popović je svoj život „skockala“ tako da sve izgleda jednostavno. Pre svega je, kaže u razgovoru za eKlinika portal, važno biti ostvaren u poslu koji volite i biti mu predan tako da vas ne zamara već puni energijom. Zatim, stvoriti oazu u prirodi za beg iz zagađenja i užurbanosti koja je sinonim za stres, a tome još dodati druženje sa prijateljima, kreativni rad rukama, životinje, muziku i čitanje.

Gorica Popović o izazovima kojima je teško odoleti: Zdravlje čuva redovna terapija i fizička aktivnost

Naša sagovornica je kritična prema sebi i priznaje da nije baš sinonim za strogoću ako govorimo o zdravim navikama. Lako je razumeti je, jer je to posledica jedne od glavnih odlika našeg podneblja:

– Odrasla sam u porodici u kojoj se dosta kuvalo, jelo i uživalo u tim ritualima. Nije lako odupreti se, uzdržati se, paziti… Logična sled su variranja u kilaži, malo problema sa pritiskom i kontrolom nivoa šećera u krvi, koji ipak ne ide u ekstrem. Sve se to može držati u ravnoteži redovnim uzimanjem terapije i fizičkom aktivnošću. Moj posao je izuzetno dinamičan, a bez obzira na to što sam u penziji mesečno igram u više od 10 predstava u mom „Ateljeu 212“, imam monodramu „Gospođa Milihbrot“, snimam serije… Predstave su fizički zahtevne i naporne ali mi to ne predstavlja problem, naprotiv – priča nam Gorica Popović.

„Obraćanje naciji“ – novu predstavu „Ateljea 212“ u martu će videti i poklonici teatra u Beču

Beg u prirodu, plivanje kao relaksacija i snaga

Nikada nije bila ljubitelj klasičnog vežbanja, ali je i za to pronašla svojevrsnu kompenzaciju – plivanje. Odlazi na bazen kad god je u mogućnosti, a prošle godine je, priča nam, u procesu pripremanja jedne zahtevne predstave bila redovna, svakodnevno pre proba. Isplivala bi lagano i više od kilometra. Pliva u jezeru, a šeta umereno zbog još jednog široko rasprostranjenog problema u populaciji, diskus hernije.

Zanimljivo je da joj pamćenje tekstova nikada nije bilo problem, pa je tako i danas. Ovaj takođe zahtevan segment glumačkog posla za neke njene kolege je težak i izazovan, a zapravo je tehnika, pa i veština koja se stiče i usavršava višegodišnjim „treningom“. Ispričala nam je Gorica i da je ponekad plivajući učila i utvrđivala tekst. Glumac sa tekstom, kaže, mora da se sjedini. Da mu bude blizak i postane njegov deo toliko, da ako bude probuđen iz najdubljeg sna može da ga izgovori bez problema.

Uz laganu šetnju sa tri psa, Gorica se ne žali na svoju fizičku formu. Svaki slobodan trenutak koristi da provede u čarobnoj prirodi na Srebrnom jezeru. Tu su joj dvorište, bašta, cveće, šuma, voda… Posao jeste vezan za grad ali čim je neka pauza, sklanja se u njen mali raj i za dušu i za telo.

U povratku u Beograd čak i u kolima oseti smog i čađ iz zagađenog vazduha. Van grada toga nema, konstatuje glumica, te se zato i smatra privilegovanom što može da uživa u prirodi. Apeluje da se svest o zagađenju koje je prešlo sve granice širi, budući da je posebno opasno za osetljive kategorije.

Gorica Popović: Šta je za mene stres i kako ga lečim

Važan deo ukupnog zdravlja je i lična ispunjenost. Bez namere da bude pretenciozna ili lažno skromna, Gorica Popović je zadovoljna zbog toga što je ono što je profesionalno radila i radi vrednovano kao uspešno. Zato joj posao sam po sebi ne predstavlja stres.

– Neke druge stvari umeju da budu frustrirajuće, administracija i gomila birokratije, na primer. Stalno nešto mora da se šalje, potpisuje, nosi – to pravi stres. Mene pogađa društvena situacija, nepravda, siromaštvo, nevolje drugih ljudi. Pored prirode, leče me moji hobiji. Kako sam odrasla u slikarskoj porodici, volim da radim mnoge stvari vezane za primenjenu umetnost. Slikam na drvetu, radim pačvork, vezem, pletem… Iza mene je niz grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i u inostranstvu. Često koristim priliku da udružim izvođenje monodrame i izložim prikupljene radove. To me i odmara, i raduje, i spašava od svog ovog ludila oko nas – kaže velika glumica za eKlinika portal.

Muzika je najuzvišenija umetnost

Za muziku je naša sagovornica životno vezana. Smatra je najuzvišenijom, možda i najvećom umetnošću jer ima moć da sveobuhvatno ispuni i oplemeni čoveka. Predstavlja važan segment i njene lične sreće, budući da je duže od tri decenije u braku sa džez muzičarom Nenadom Petrovićem, saksofonistom „No smoking orchestra“.

Bila je članica kultne grupe „Suncokret“. Prošla koncerte, turneje, osetila i taj deo umetničkog života. Posebno zadovoljstvo i dragoceno iskustvo je doživela na bini sa grupom Emira Kusturice nastupajući u „Rok operi“ na nekih pedesetak nastupa. Zahtevna produkcija uz vrhunsko muziciranje velikog broja muzičara sa simfonijskim orkestrom punila je prostore širom sveta, pa su tako u sali opere „Bastilja“ („Bastille“) izveli grandiozni performans 17 puta zaredom za po tri i po hiljade ljudi. Tražila se i karta više.

Voli muziku različitih žanrova, posebno džez, rok („Jednom roker, uvek roker“ – kaže), kvalitetnu pop muziku, sa dobrim vokalima. Nije ljubitelj novih muzičkih trendova. Gorica Popović je osmislila „Brod plovi za Beograd“, mjuzikl-predstavu kojom iz godine u godinu glumci i pevači na sceni „Ateljea 212“ krajem decembra uz pesmu šalju pozitivnu energiju i želje za neka lepša i bolja vremena.

Bez knjiga ne može da zamisli život

–  Ne mogu da zamislim da ne čitam. Obično na putovanja moja kuma Bilja Krstić i ja ponesemo više knjiga nego što možemo da pročitamo, pa je tako bilo i nedavno, kada smo posetile Lukovsku banju. Pročitala sam „Olujni bedem“, poslednju knjigu Dejana Stojiljkovića, pisca koga cenim i pročitam sve što napiše. Jako mi se dopala i ova njegova nova priča smeštena u Srednji vek, čiji su junaci Toplica Milan, Kosančić Ivan, Miloš Obilić… Trenutno čitam „Rimske priče“ Indijke Džumpe Lahiri. Knjiga je izuzetno zanimljiva a takva je i autorka, poreklom Indijka, koja je živela u Italiji i Velikoj Britaniji – preporučila je našim čitaocima Gorica Popović.