Rada kad ide na zračenje, kaže da je krenula u solarijum da se sunča: "Kancer me je naučio da volim sitnice i život"

Poznanici opisuju Radu kao ženu lavicu, osobu jake intuicije i nekog ko je spreman, često koristeći i poslednji atom snage da ustane i krene dalje. Najtežu situaciju umela je da sagleda sa šaljive strane, pa samoj sebi kaže da ne ide na “zračenje, nego u solarijum da se sunča”. Prihvatila je da se bori sa svojom bolešću, koju danas posle mnogo prepreka, doživljava kao hroničnu s kojom se živi.

-Život je blagoslov sada živim bolje nego pre bolesti, bolest sam shvatila kao šansu za novi život. Više se ne vraćam u stare cipele, tek sada sam uvidela koliko smo nekada srećni, a da to i ne znamo i da nema potrebe da u svemu vidimo samo gomilu mana- kaže za eKliniku Rada Nikolić, koja je u invalidskoj penziji.

Rak dojke nastaje kada neke ćelije u dojci počnu da rastu i da se razmnožavaju bez kontrole, u najtežim slučajevima mogu da se prošire po celom organizmu. Bolest se najčešće otkriva napipavanjem izrasline (tumora) ili zadebljanja u dojci. Nekad se može ispoljiti promenom oblika i veličine dojke ili pojavom sekreta iz bradavice.

Šok i za lekare

– Kancer mi je otkriven u 38. godini. Prestala sam da dojim svoje najmlađe treće dete, prilikom tuširanja opipala sam više kvržica na dojci. Pomislila sam da je to neko zaostalo mleko, otišla sam na ultrazvuk, rekli su da se te kvržice, fibroadenomi – kaže Rada za naš portal.

Procenjuje se da ove benigne, dobroćudne cistice na dojkama ima oko jedna trećina žena i da nisu razlog za brigu. Kod Rade je situacija, ipak, bila drugačija, a dodatni nemir joj je zadavala činjenica da joj je majka bolovala od kancera dojke. Priča da je zato išla svake godine na redovni pregled.

– Kada sam dobila dijagnozu fibroadenoma, zakazan mi je pregled za šest meseci. Meni ipak nešto nije dalo mira. Posle četiri meseca sam otišla na kontrolu. Rečno mi je da su se malo uvećali, ali ne nešto drastično i da je potrebno samo njihovo praćenje. Ponovo sam osetila neki nemir i ipak odlučila da odem kod doktorke Maje Gulan – objašnjava Rada.

U to vreme Rada se osećala da može „planine da pomera“. Dojila je dete, imala dosta energije. Doktor koji je video rezultate krvne slike pitao je:“Da li puši?“

– Rekla sam da ne pušim, a on je sve prokomentarisao:„Pa, zato su i odlični rezultati krvne slike“. Sve je bilo odlično, a imala sam tumor. Ništa nije izgledalo sumnjivo, rekli su da će sve pratiti. Ja sam. ipak. imala jednu noćnu moru, posle koje sam otišla ponovo kod doktorke Gulan – priča Rada.

Samo intuicija, a ne lekarski nalaz, upućivali su Radu da stvari baš nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Kaže da je dr Gulan poslušala njenu intuiciju i rekla „vidimo se za sedam dana u operacionoj sali“.

– Tek u hirurškoj sali doktorka je videla da je to zloćudni tumor. To je bio šok i za lekare, jer su mislili da imaju pred sobom klasični knjiški prikaz fibroadenoma. Tek u sali su videli da to nije to, doktorka Gulan je rekla da joj posle ovog slučaja, ni jedan fibroadenom više nije isti. Ipak, zahvaljujući njoj koja je htela da posluša intuiciju pacijenta koji navaljuje da se operiše, meni je otkriven kancer, koji je lako mogao da se otrgne kontroli, to je bilo 2014. godine. Zahvaljujući brzoj reakciji dr Gulan moj život je spasen– naglašava Rada.

Bolest je tuga koja se ne preboli

U prvi mah je bila preplašena, pitala se „što meni ovo da se desi, da li će me deca zapamtiti?“. Rada kaže da su svi ljudi koje se suoče sa ovom bolešću morali da prođu i ovu fazu i da je ona sasvim uobičajeni deo borbe protiv raka.

– Ja sam samo jednog dana rekla „ne, nećeš se slikati s decom kako bi te zapamtila“, nego ćeš se boriti i živeti sa svojom decom. U svemu su mi veoma pomogle i žene iz udruženja „Jefimija“. Dve članice su me posetile u bolnici, gledajući njih koje su pune volje da nastave dalje i da se ne predaju, rekla sam sebi možeš i ti da budeš kao one – seća se Rada. Ona dodaje i da je sve veoma teško podnosila da je u početku htela da odustane posle četvrte hemioterapije. Na insistiranje dr Gulan istrajala je do kraja.

Usporite malo, živite u skladu s prirodom Foto: Pixabay

Priča da je faza plakanja nekada lekovita, da je potrebno da čovek izbaci iz sebe i ljutnju i strah kako bi krenuo dalje. Savetuje ljudima u sličnoj situaciji da se ne libe da zatraže pomoć psihologa i psihoterapeuta, koji mogu da pomognu da čovek reši neke traume iz prošlosti.

– Psiholozi su mi rekli da svaka tuga koju ne prebolimo na neki način prolazi kroz našu kožu, ulazi u naše organe i tako se stvara bolest. Savremeni čovek misli, da će mu tuga ili puštena suza, narušiti dostojanstvo. Verujem da do tumora dolazi kada ne oslobađamo strahove – objašnjava Rada Nikolić.

Pa, ovo je hronična bolest

A život je pred nju stavljao razne prepreke, znao je da je neprijatno iznenadi, ali nikako da je natera da poklekne. Nekoliko godina posle dijagnoze kancera dojke, otkriven je i zloćudni tumor na karlici.

– To je bio veliki šok, nekako sam završila sa prvim šokom, imala sam snage i energije osećala sam se jakom kao nikada u životu, tako da mi je ta metastaza pala još teže. Imala sam nesnosne bolove u karlici i u nozi. Pomišljala sam da će smrt biti bolna i da ću ja biti bespomoćna – priča Rada.

Posle zračenja karlice kaže da je joj nije bilo ni do čega, povlačila se u sebe, izbegavala društvo ljudi koji pate od iste bolesti. A onda se, sasvim nenadano, dogodilo još jedno otrežnjenje.

– Čekajući u redu na zracenje čula sam kako dve žene razgovaraju. „Pa, zar ti nisi bila ovde prošle godine“, pitala je jedna žena drugu, a ona joj je odgovorila: „Jesam, sedmi put sam ovde“. Tada sam samoj sebi rekla, pa ovo je hronična bolest kao i sve druge – priča Rada.

Kad je najgore ne prepuštajte se bolesti

Ovaj kancer je otkrila u početnoj fazi, išla je na 18 zračenja i naglašava da joj je u svemu posebno pomogla onkolog i radiolog iz KC u Kragujevcu dr Ivana Rosić.

– Ona me je hrabrila da ću pobediti i na kraju postala i prijateljica. Imala sam podršku u porodici, sa suprugom sam pričala crne šale na račun moje bolesti. Bila sam svesna da u trenucima, kada mi je bilo loše i kada sam povraćala, da će mi biti još gore, ako se prepustim bolesti i nastavim da ležim. Išla sam sa komšinicom svake večeri, korak po korak u šetnju, posle tih šetnji već petog ili šestog dana bilo mi je bolje – priča Rada.

Kaže da se taj tumor u karlici sada smanjuje i suši i da ide redovno na kontrole za dojku. Promenila je način ishrane trudi se da se zdravo hrani, mada kaže da je kada joj je bilo najteže jela i tortilje i roštilj.

– Medicinske sestre su mi dopuštale da prvih nekoliko dana posle hemioterapije, jedem ono što poželim, da mi se vrati ukus, pa da naknadno počnem više da pazim na hranu. Ali nije sve dobro za svakoga, ako osetim da neki, na primer, zdrav napitak koji svi hvale, nije za mene, neću ga piti, čovek mora da osluškuje svoje telo. Mislim da tumor ne ide od hrane, nego da ga podstiče zagađenje ili naši lični neobrađeni strahovi– kaže Rada.

Posle svega savetuje svima da malo uspore, da obrate više pažnje na sebe i uživaju u svakom momentu života.

– Ja sam iz centra Užica, pre nisam nešto volela selo, a sada kada odem u prirodu i na selo kao da osećam novi život. Izujem se nekada pa koračam po zemlji da je osetim. Zahvala sam na svemu i na tome što sam prošla ovaj težak put, koji me je naučio da volim sitnice i život – ističe Rada.

Lekari savetuju svakoj ženi da svakog meseca pregleda dojke. Pregledajte izgled vaših dojki na ogledalu sa rukama na bokovima. Osmotrite dojke u ogledalu i sa rukama podignutim iznad glave. Nežno pritisnite bradavice kako biste utvrdili da li imate iscedak i kakve je boje (bezbojan, žut, zelen, smeđ ili krvav). Prepipajte kružnim pokretima leve ruke desnu dojku i obrnuto dok ležite na leđima. Prepipajte svoje dojke dok stojite ili sedite, a najlakše je možda dok su dojke vlažne prilikom tuširanja.