Jelena ima dijabetes, a jedina je svetski uspešna Srpkinja u ovoj sportskoj disciplini: „Sve je počelo od osećaja žeđi i titranja tela“

Jelenu Kontić (23) mnogi prijatelji i poznanici znaju kao Jeju. Šampionka u sinhronom plivanju još kao devetogodišnjakinja je „prigrlila“ kako kaže, hroničnu bolest koja mnogima nametne neke granice. Zbog dijabetesa se danas samo ponekad iznervira, ali je brzo prođe. Nema kad da se bavi suvišnim pitanjima: studira, mašta, ima planove kao i svaka mlada devojka i što je najvažnije – ostvaruje briljantne rezultate u jednom od najgracioznijih sportova. Dijabetes to nije ugrozio. Zapravo, Jeja mu nije dozvolila.

Fakultet, sinhrono plivanje i… dijabetes

Osnovnu školu je završila u Istanbulu, a srednju (Prvu beogradsku gimnaziju) u Beogradu. Trenutno je četvrta godina studija turskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Sinhronim plivanjem se bavi od svoje 5.godine. Može se reći, priča Jelena Kontić za eKlinika portal, da je to njena prva ljubav koja je očigledno i dalje drži. Od 13. godine je član srpske reprezentacije i predstavlja našu zemlju na svim međunarodnim takmičenjima. U februaru 2024. vratila se sa Svetskog prvenstva kao 6. u finalu svoje discipline (miks duet).

I sve uprkos tome što već već 15 godina ima i svog saputnika koji je, šaljivo konstatuje, maestralno prati – njen dijabetes.

Dijabetes ulazi u život Jelene Kontić: Nije mi sve to kao detetu bilo strašno, više me potreslo što svi oko mene plaču

– Dijabetes mi je ušao u život kada sam imala 9 godina, i to baš kada smo se preselili u Tursku. Sve je počelo sa simptomima kao što su žeđ, večernje mokrenje, titranje tela posle neke aktivnosti… To nas je sve zaintrigiralo i otišli smo da uradimo analize. Već sami rezultati krvi su pokazali da se radi o dijabetesu. Tada sa nedovoljnim znanjem turskog, smestili su me u njihovu državnu bolinicu i Medicinski fakultet, ‘Cerah Paşa’. Tamo sam sa majkom bila 10 dana. Data mi je terapija, urađene još mnoge analize i bile smo edukovane o brojanju ugljenih hidrata, merenju šećera, davanju insulina i kontrolisanju šećera van bolnice. U tim godinama meni ništa to nije zvučalo strašno. Više sam se potresla kada sam videla da svi oko
mene moji bližnji – mama, tata, sestra, braća – plaču – priseća se šampionka.

Na koji način je meni i porodici dijabetes promenio život: Šta je bilo pozitivno, a čega sam morala da se odreknem

Jelena kaže da se tim saznanjem nije promenio samo njen život, već i svih oko nje. Ipak, smatra da su promene bile pozitivne.

– Iako dolazim iz porodice sportskih radnika i sportista gde je vladala disiplina, došlo je do promene nekih navika: oko ishrane, izbora namirnica, količine hrane, fizičke aktivnosti… Naravno, sve je bolelo što sam ja tako mala morala da se „bockam“, merim šećer, dajem insulin. Stariji brat mi je rekao da je brzo prihvatio mog novog saputnika, ali da je prvi put video posledice bockanja kada sam kao mala svirala gitaru i ubrzo bi me zaboleli vrhovi prstiju. Zbog toga morala da prestanem da sviram. Ja sam zahvalna mojim roditeljima što su me od prvog dana kada smo izašli iz bolnice suočili sa realnošću time što su me učili i bodrili da sve to sama radim, da merim šećer i da se „bockam“. Zato sada mogu i da putujem, družim se, studiram, bez razmišljanja i mnogih pitanja. Samostalna sam i sama ga držim pod kontrolom – ponosna je Jelena.

Iskustvo u školi: Edukacija okruženja je neophodna

Naša sagovornica priseća se da je u školi u Istanbulu imala odvojenu sobu za marenje šećera i davanje inuslina (nešto kao „medicinska soba“). Rekli su joj da tako mora, da deca ne bi uzimala njen insulin i igrala se sa njim. Takođe, izlazila je sa časova da bi pojela na vreme užinu ili ručak.

Naglašava da je imala neki svoj mehanizam savladavanja iskušenja – jednostavno, prihvatila je sve kako jeste. Na primer, ako je neko imao „problem“ ili se od nje udaljavao zbog dijabetesa, nije obraćala pažnju na to. I u osnovnoj i u srednjoj školi je imala sreću da ima predivne učiteljice i razredne, koje su informisale odeljenje i pomalo ih edukovale o najosnovnijim stvarima. Inicijativa za to je naravno bila sa Jelenine strane i strane njenih roditelja, jer , kako kaže – ako mi nećemo – ko će? Jelena Kontić je kasnije edukovala i svoje bliske prijatelje, a sada i kolege na fakultetu.

Jeste, bilo je teških trenutaka…

Ne krije to ova hrabra devojka. Priča nam da je uplakana dolazila kod mame da pita zašto baš ona ima dijabetes? Majka bi je tad uzela u naručije, pomazila po kosi, poljubila jagodice na njenim prstićima i rekla: „Jejo, ja stvarno ne znam to. Više bih volela da sam ga dobila nego ti, ali videćeš sama… Vremenom će se pokazati i razlog, nije sve slučajno…“ I tako bi me utešila.

– Sad vidim da je bila u pravu. Ja sam trenutno jedina sinhrona plivačica na Svetskim prvenstvima koja ima dijabetes i takmiči se na tako visokom nivou. Pokazala sam da osobe sa dijabetesom mogu SVE. I danas imam trenutke kada me iznervira jer ga nekad gledam kao drugu osobu a ne deo mene, kada mi šećer bude visok a u tom trenutku mi razlog nije jasan. Ili, kad mi nekad padne na treninzima pa se iznerviram jer moram da napravim pauzu. Ali, to su kratkotrajni izlivi koji su na kraju dana beznačajni i zaboravljeni – priča o nekim od izazova Jelena Kontić.

Umetničko plivanje – to sam JA: Dijabetes mi je doneo više dobrog nego lošeg

A šta je za nju umetničko plivanje?

– To je moja prva ljubav, umetnost, ples, mir, spokoj… Moj „safe place“, moj uspeh, moji rezultati… Moja sećanja na lepe i loše momente, moj početak, moja prva trema, moj nastup… Umetničko plivanje sam JA… Meni je umetničko plivanje veliki i važan deo življenja, nadam se i ceo život… Mnogo ga volim. Nisam dala da mi na put stane dijabetes niti bilo šta ili bilo ko da ostvarim i ostvarujem svoje rezultate i ciljeve. Samo sam nastavila još jače da ga volim, da se vezujem za njega. Rešila sam da za sobom povedem i dijabetes i upoznam ga sa vrlo intezivnim, zahtevnim i dugotrajnim sportom i da zajednom idemo ka novim uspesima, medaljama i takmičenjima. Meni je dijabetes doneo više pozitivnih stvari u život. Održao me je disciplinovanom, upornom, naučio me novim stvarima u veoma ranom dobu. Naučio me je prioritetima. Sa njim sam upoznala nove jako hrabre ljude. Mogu reći i da sam sa jedne strane i zbog njega toliko dugo u sportu, pomaže u kontrolisanju istog. Zato sam mu zahvalna. I sigurna da uz njega još mnogo toga imam da naučim o životu – odlučna je Jelena.

„Plavi krug“: Važno je da ljudi sa problemima uvide da nisu sami

Sa udruženjem „Plavim Krug“ Jelena Kontić se upoznala čim je dobila dijabetes. Ispričala nam je da su njeni roditelji odmah iz Turske tražili udruženja u Srbiji i ljude koji bi mogli da im bolje na srpskom pojasne situaciju i dalje postupke, da čuju iskustva i da se spoje sa drugima u sličnoj situaciji.

– Tada smo naleteli na „Plavi Krug“ i Bojanu, koji su nam tada mnogo pomogli oko edukovanja i informacija. I od tada sam sa njima. Kad god imam vremena volontiram na dešavanjima koje organizuju, pomažemo, družimo se, pričamo, smejemo se, upoznajemo se… To bih svakome poželela. Jako je bitno u današnje vreme koristiti internet i društvene mreže jer ćemo lakše shvatiti kada imamo neko takvo stanje da nismo sami. Da ima još mnogo ljudi iz različitih sfera koje imaju isto što i ti. Deljenje iskustva je jako bitno jer mi većinu stvari naučimo tek kada izađemo iz bolnice i suočimo se sa realnim životom – ispričala nam je srpska reprezentativka, koja je i motiv i velika podrška drugim osobama sa dijabetesom.