Naslovna / Moja priča

„Psi su znali gde je moj kancer, bili su pažljivi i nežni“: Kako su Tanji u borbi sa rakom dojke pomogle njene životinje

Marijana M. Rajić|11:30 - 07. 07. 2024.

Tanja Lakićević se jedne noći okrenula u krevetu i osetila jak bol u levoj dojci. Napipala je nešto masivno, čega do tada nije bilo: grudvu veličine oraha…

Rak dojke Tanja i Dora Tanja Lakićević i pas Dora: Svakome ko je onkološki pacijent pružim podršku, ali i savetujem da udomi neku životinju: psa, mačku… Kad čovek daje, i vratiće mu se Foto: Tanja Lakićević/privatna arhiva

Tanja Lakićević (54) iz Vranja je diplomirani ekonomista, sa velikim profesionalnim i životnim iskustvom. Radila je odgovorne poslove, vodila svakojake bitke, bez kompromisa, požrtvovano, „do daske“. Srčana, za pravdu ili protiv nepravde gazi sve pred sobom. Stiglo ju je i najveće zdravstveno iskušenje: maligna bolest, rak dojke. I to je sada prošlost, a sagovornica eKlinika portala i dalje, kako to naš narod kaže, „ide glavom gde neko ne bi ni nogom“.

„Živi i pusti druge da žive…“

Na početku razgovora Tanja Lakićević stavlja u odnosu na svet oko sebe još jednu vrstu granice, za mnoge nepopularnu. Ali, to je ona. Kaže da su je ljudi nepovratno razočarali. Da su loši i da toliko zla nanose drugim živim bićima na svakom koraku da joj nije problem da kaže da više voli životinje. Takođe je i ne zanima mnogo šta će drugi o njoj zbog toga misliti i da li će reći da je jednostavno – luda. Svakako tu reč danas olako koristimo.

A Tanja bi samo volela da svi primene neka jednostavna pravila: ne nanesi zlo nikome, živi i pusti druge da žive… Kako kaže, svako treba da donese odluku kome želi da pomogne, a baš niko nikome ne može da zabrani da čini dobra dela. Važan je primer, a ne samo pričati, kritikovati druge i njihov izbor.

Rak dojke životinje 2

U prihvatilištu Foto: Tanja Lakićević/privatna arhiva

Naša sagovornica je predsednica Udruženja za zaštitu životinja „Borba za život“. Bila je direktor privatne firme. Ostvarena je kao majka, kao partner. Trenutno radi putem interneta, pa joj to daje mogućnost da se što požrtvovanije posveti svojim četvronožnim štićenicima u prihvatilištu za životinje, u selu Dubnica kod Vranja. Tu zbrinjava psa koje spasi sa ulice, leči ih, hrani.. Trudi se da ih ne vraća na ulicu, već da ih udomi.

Životinje nisu krive za to što su ljudi neodgovorni i bezobzirni

– Da, ja sam ona žena koja ide i skuplja napuštene, bolesne, izgladnele pse po ulici. Kad vidim povređenog psa bez razmišljanja sklanjam, vodim kod veterinara, ali ne vraćam na ulicu. Pokušavam sve, borim se da im nađem domove. Pre neki dan sam spasila i jednog koga se vlasnik odrekao sa 15 godina. Sa velikim tumorom ostavili su ga u azilu. Takvi su ljudi. Normalno da pričaju kako sam luda, da neću da pomognem deci nego psima… Ali, uredno me ti isti zovu da pomognem oko sterilizacije, vakcinacije, da uzmem psa jer neko ne može više da ga čuva, kad vide bolesnog, povređenog… Do sutra bih mogla da pričam koliko sam ogorčena na ljude. Koliko su bez empatije, koliko su bezobrazni, koliko ne shvataju da su svi ti psi ostavljeni zato što ih je čovek doveo u tu situaciju – priča Tanja Lakićević.

Rak dojke životinje 3

Obaveza, veliki rad, posvećenost, ali i nešto što se danas od ljudi retko dobija Foto: Tanja Lakićević/privatna arhiva

Više se i ne čudi jer od ljudi više ne može ništa da je iznenadi. Radi ono što misli da treba. Došli smo, konstatuje, kao civilizacija do momenta u kome ni dečji životi nisu važni. I deca se napuštaju, a kamoli životinje. I sve su to ljudi napravili, podseća. Nije pas pečurka, nije sam iznikao… I Vranje, kao i mnogi gradovi ima veliki problem sa lutalicama. Tanja zbog toga protestvuje, širi svest, apeluje na ljude da se urazume, na zajednicu u celini, na one koji donose odluke… Ali, i sama radi šta je u njenoj moći. I više od toga.

Nema dilemu da je njena misija da tim nesrećnim i napuštenim stvorenjima pomogne. Jer, kako kaže, i oni su njoj pomogli u najtežoj bici života.

Rak dojke, loše prognoze i šokantna odluka: Kako je bolest ušla u Tanjin život

Tanja Lakićević se jedne noći okrenula u krevetu i osetila jak bol u levoj dojci. Napipala je nešto masivno, čega, priseća se, do tada nije bilo: grudvu veličine oraha.

– Čudio se i doktor Žikić, inače kućni prijatelj, kako nisam primetila ranije. A nisam, jer je bio invazivan. Rekao je da moramo hitno u Niš na biopsiju. Bio je to agresivni, galopirajući, trostruko negativni karcinom dojke, tako su rekli posle dva dana, i to u trećem stadijumu. Naš čuveni doktor Kosta Zdravković me je onda vodio ovde u Vranju, ali, moram to da kažem, ja prvo nisam htela da se lečim, nisam htela te otrove u sebe da primam. Sa druge strane, imam ćerku, koja mi je sve u životu i koju sam rano dobila, imam partnera… Pristala sam da saslušam doktora, ali sam tada rekla da ipak neću da se lečim i vratila sam se kući. Ipak, krećem na prvih osam hemioterapija. Osam meseci sam se lečila, u ciklusima po osam hemioterapija. Pre toga sam imala dugu kosu, posle ni periku nisam htela da nosim. Silikonska proteza me takođe nije zanimala. Mislila sam: kako mi je Bog rekao, koliko i kako da živim, tako će mi biti. Kakve veze ima što nemam kosu, što nemam dojku. Pristala sam da se lečim zbog ćerke i zbog partnera. Sada je to iza mene, a ogroman doprinos da ozdravim su dali moji psi – priča Tanja za eKlinika portal.

Rak dojke Tanja Lakićević i Dora

Bolest je pobeđena, Dora više nije tu, ali ljubav jeste Foto: Tanja Lakićević/privatna arhiva

Moje životinje su sve osećale, pa i to gde mi je bio rak

– Bukvalno, samo jedan dan posle teških strašnih terapija nisam odlazila u moje prihvatilište, svaki sledeći sam išla. Prihvalilište je u šumi, bila sam u prirodi jer ja volim da su moje životinje slobodne, da trče. I padala sam, i povraćala sam, i bilo mi je loše. Ali, moje životinje su čak znale gde se nalazio moj rak. Stavljale su svoje njuške na moje grudi. Sve su osećale. Njuškale su, ali nisu skakale. Pazile su da me ne povrede, bile su neverovatno nežne, lizale me, ljubile… Imala sam probleme sa ranom, na svaka dva dana sam morala na punktiranje. Pre terapije nisu bile optimistične prognoze. Davali su mi samo dve godine života. Nisam imala ni zračenje. Kako mi je rekao doktor, samo 11 odsto žena ima ovaj tip karcinoma. A evo me… I kosa je porasla, mada sada nosim kraću frizuru. Nemam nikakav problem da ispričam svoju priču, naprotiv. Iako nisam baš raspoložena za druženje sa ljudima, svakome ko je onkološki pacijent pružim podršku, savetujem da udomi neku životinju. Psa, mačku, nije važno… Kad čovek daje, i vratiće mu se. To je dobro delo, dobra energija i čista ljubav koja podiže kad padneš. I leči te – poručuje Tanja.

Dora kao ljubav: Svako treba da donese odluku kome će pomagati

Želi da ispriča i priču o Dori, pudlici koja je uginula od kancera. Spasila ju je iz odgajivačnice u Beogradu. Vlasnici „štanceri“, kako se kolokvijalno zovu ljudi kojima su psi biznis i samo izvor zarade i dobri dok mogu da se štene, odbacili su je sa samo mesec dana jer je imala srčanu manu.

– Sela sam u automobil, otišla po nju i ona je bukvalno bila moje drugo dete. Pa i moje rođeno dete to danas kaže (smeh), da sam više volela Doru. Glupo je to upoređivati. Doru sam vodila na posao, na sastanke, na more, na planinu… Ona je bila deo mene. Mnogo ljubavi sam joj dala i dobila još više. U životu sam se naradila, zaradila, stvorila… Nemam nikakav problem sa tim da svako odluči kome će da da ono što je svojim rukama napravio, ne bi trebalo da imaju i drugi. Je l brani nekom ko želi da bude human i da pomogne kome hoće? Sve bi trebalo da bude lična odluka, a moja je da pomažem životinjama – mišljenja je Tanja Lakićević.

Pre preuzimanja teksta sa našeg sajta obavezno pročitajte USLOVE KORIŠĆENJA. Posebno obratite pažnju na član 6. i 8.2.
TEME:
Slavica
16:27, 08. 07. 2024.
Odgovori

Tsko.je gospodjo,i ja imam kancer IV stadijum i.psa i 2 macke ,i tacno je da daju volju da se zivi.sve najbolje Vam zelim

Maja
22:55, 08. 07. 2024.
Odgovori

Bravo Tanja. Svaka ti cast. U potpunosti se slazem s tobom. Sve sto si rekla je tacno tacno sto posto. I ja imam trenutno 8 a bilo ih je 11. Svi usvojeni sa ulice i sada smo svi jedna velika porodica. Srecno i samo napred.

Dragana
14:17, 10. 07. 2024.
Odgovori

Želim vam sve najbolje, da živite 100 god. I slažem se sa vama u potpunosti, više volim životinje nego ljude. Ljudi su me x puta povredili a životinje samo onda kad odu od mene(uginu) jer drugačije ne bi ni mogle. ❤️😘

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Preporučujemo