Heroin menja i ponižava čoveka, čineći ga u nekim situacijama i oruđem za nečasna dela. Lečenje nije samo apstinencija, već i promena sistema vrednosti, kaže za portal eKlinika Božidar Dragutinović, nekadašnji zavisnik od heroina, danas čovek koji nastoji da na osnovu svog ličnog iskustva pomogne osobama koje pate od bilo kojeg oblika zavisnosti. Prva opojna supstanca koju je probao bio je kanabis, imao je 17 godina. Ispostavilo se da je ova „laka droga“ bila tek uvod u heroin i godine duboke patnje, borbe sa samim sobom i narkotikom koji nastoji da gospodari ljudskim životom.
Šta je heroin?
Heroin je najjača i najopasnija droga, derivat je morfina, koji se dobija od opijumskog maka. Izaziva brzu zavisnost. Na tržištu retko kada postoji u čistom obliku, već se u njega, zbog veće gramaže i na kraju zarade, dodaju razne supstance kao što su prašk za pranje, šećer.
Božidar Dragutinović je upravnik u Udruženju građana „Preobraženje“ pored Valjeva, koje se više od 19 godina bori protiv svih vidova zavisnosti, s posebnim fokusom na narkomaniju. U sklopu Udruženja postoji i kamp centar za rehabilitaciju između Loznice i Valjeva, u kojem boravi od 20 do 30 štićenika.
Božidar objašnjava da je heroin narkotik koji izaziva jaku fizičku i psihičku zavisnost, ali i dodaje da je danas, kada se govori o bolestima zavisnosti, sve veći problem kockanje.
– Kladionice kao mesta zabave i lakog novca, reklamiraju poznate ličnosti, a ljudi iz kladionica izlaze sa razorenim porodicama, dugovima od 150, 200, pa čak i do 300.000 evra. Nerad i razne zvezde sa društvenih mreža tipuju kladionice. Svaka druga osoba nam se u zadnje vreme obraća zbog zavisnosti od kockanja – kaže Dragutinović.
Heroin kao beg od stvarnosti
Ljudi nastoje da na svaki način pobegnu od teške realnosti u kojoj žive. Reklamira se dobra zarada bez rada, znanje se kupuje preko noći u sumnjivim školama. Božidar spada u generaciju koja je stasavala 90 – godina 20. veka, priča da je on pokušavao da zaboravi na stvarnost, slušajući određenu vrstu muzike i bežeći u svet opijata.
– To je vreme kada je u školi u Valjevu jedna od najčitanijih knjiga bila “Mi deca sa stanice Zoo“, bilo je to vreme ostataka hipi pokreta. Mene je sve to zainteresovalo. prvo sam probao kanabis, tablete i na kraju heroin. Kao „mlad majmun“ želeo sam sve da probam. Nešto mi se dopalo, nešto i nije. Sve se na par meseci prekinulo odlaskom u vojsku, ali po povratku kući počeo sam da pijem tablete, alkohol. Imao sam 19 godina kada sam krenuo da svakodnevno koristim heroin, do kojeg je u to vreme bilo teže doći. Nažalost, sada deca mogu da izađu na ulicu i za 5 minuta da nešto uzmu – priča Božidar Dragutinović.
Roditelji poslednji primete problem
Roditelji i bliska porodica, kako to često biva, poslednji su primetili da nešto nije u redu, navodi Božidar. Priča da u njegovom slučaju, nije bilo neke posebno velike životne traume koja bi ga naterala da proba heroin. Priznaje da je to više bila želja da se bude deo društva, da ima neku „ekipu“.
– Odabrao sam pogrešno društvo koje je koristilo psihoaktivne supstance. Heroin u nastavku nije bio zadovoljstvo, već potreba, zavisnost, nešto od čega zavisi raspoloženje, odnos prema obavezama, ništa nisam mogao da uradim dok ne uzmem narkotik. Dugogodišnji korisnici kažu da uvek jure „fleš iz početka“, ali heroin brzo preraste u potrebu, ne u ritual ili zadovoljstvo – precizira Božidar.
Čovek je spreman na sve zarad grama heroina
Na početku svoje borbe protiv heroina, Božidar je odlazio na lečenje kod psihijatra u Valjevo, koji je kako objašnjava, imao na desetine najrazličitijih slučajeva i nije bio profilisan za lečenje bolesti zavisnosti.
– Zavisnost je lečena infuzijom, savetom „nemoj više, okupiraj se poslom, nađi hobi“. Porodica je primećivala moju disfunkcionalnost, ja sam radio ali to je bilo sve traljavije. Valjevo je mali grad dosta se zna, ali ja sam nekako, ne mudrošću, nego lukavošću sve prikrivao. Sve se razvuklo na 17 godina upotrebe narkotika. Moja loša stanja porodica je tumačila umorom od posla, radio sam tada na građevini sa ocem. Savet roditeljima je da prate decu, da imaju vremena uvek za njih, da znaju s kojim osobama se druže, kako ne bi upali u pakleni krug droge, dugova, problema sa policijom, dilera – navodi Dragutinović.
Božidar naglašava da mu je od psihičke i fizičke zavisnosti teže pao moralni pad.
– Nikad nije na mene moglo da liči da ću da ukradem novac, neku stvar, da moljakam da mi neko da nešto besplatno. Kažem dilerima da ću doneti pare, a ne mogu, oni počnu da me jure. Tada je još bilo mirnije vreme, sada se zbog zbog dugova, teritorija za dilovanje gube i glave – kaže Božidar.
Dodaje da se za 20 godina rada sa osobama koje se bore protiv zavisnosti svega nagledao.
– Zbog dugova, kako bi se kupio heroin skidaju se vrata, vodokotlić, parket. Bio je slučaj da su u stanu ostala samo jedna vrata i ništa više. Ide se i do nuđenja tela, dilovanja, vrbovanja da bi se novac otplatio. Problem zavisnosti je izuzetno kompleksan zadire u sve pore društva. Postoji stigma među svetom, pa čak nekada zamor i ljutnja zdravstvenih radnika – naglašava Božidar.
Kako je počelo lečenje?
Dosta talentovanih, vrednih i dobrih ljudi zbog droge pretvori život u epizode boravka u zatvoru i bolnici, nekada se sve završi smrtnim ishodom, objašnjava Dragutinović. Kaže da je on ozbiljno počeo da razmišlja o lečenju kada mu se otac razboleo od karcinoma pluća.
– Otac je bio taj koji je “vukao” celu porodicu. Kada je on počeo da poboljeva, ja sam bio sve gore. Nisam imao želju da idem po bolnicama, jer sam znao da bih odmah posle infuzije, izašao na ulicu i nešto uzeo. Hteo sam mir i da pokušam da krenem iz početka. Sve se razvlačilo sa pokušajima lečenja u Valjevu, pa u Drajzerovoj, odjednom sam se probudio u 33. godini. Bio sam čovek koji je imao porodicu i trebalo je toj porodici da obezbedim egzistenciju, a heroin me je sputavao na svakom koraku. Sticajem okolnosti, u jednoj emisiji sam čuo za sveštenika koji se bavio problemom narkomanije u kampu pored manastira Crna reka. Došao sam do njegovog broja telefona i počeo lečenje u decembru 2004. godine – kaže Božidar.
Ograničeno vreme trajanja borbe protiv narkomanije
Božidar Dragutinović navodi da njemu lično čisto medicinski pristup lečenju narkomanije nije bio od pomoći, ipak ističe da je potrebna sinergija i saradnja između medicine i terapeutskih zajednica.
– Medicina je tu da uradi svoje, a to je detoksikacija gde su odlični i stabilizacija uz pomoć lekova. Tu su doktori bez premca i onda ostatak terapije, do potpunog isceljenja, da se sprovede u terapeutskim zajednicama. Naravno, bitno je da čovek vodi računa gde ide, jer ima raznih zajednica koje su sumnjivog porekla i zasnovane na čudnim principima. Problem je što borba protiv narkomanije traje dok osoba ne počne da se leči, sa lečenjem sve prestaje. Ljudi tada često bivaju prepušteni sami sebi i svojim porodicama. Potrebno je pomoći ljudima i dok su u fazi lečenja. Neophodna je i mnogo bolja prevencija, kako ne bismo imali škole u čijim se dvorištima i pored kamera i prisustva policije prodaje droga – navodi Božidar.
Ljudi ne smeju da ostanu na ulici
Božidar nam objašnjava da je njemu lično terapija u zajednici ljudi sa sličnim problemom dosta pomogla, ne samo da apstinira od heroina, već i da promeni sistem vrednosti.
– Krenuo sam tim putem i nisam hteo da odustajem. Brzo sam angažovan na poslovima ekonoma, pa sam počeo da razgovaram sa novim štićenicima i da ih bodrim da ostanu, da ne odustanu. Shvatili smo da je optimalni period za oporavak oko tri godine. Nažalost, bilo je tamo nemilih događaja. Sa jednom grupom sam već 2009. godine izašao iz te priče. Uz pomoć sveštenika Dejana Jakovljevića napravili smo ponovo centar u Crnoj reci u kojem smo boravili do 2017. godine, kada su nas iz eparhije raško – prizrenske zamolili da odemo. Par nas u želji da nastavimo rad i da ljude koji su tada boravili sa nama, njih 15 do 20, ne ostavimo na ulici, osnovali smo Udruženje građana Preobraženje i kao takvi funkcionišemo od 2017. godine – objašnjava Božidar.
U početku je bilo teško pronaći lokaciju, Božidar priča da mnogo osoba zazire od ove vrste organizacije. Kamp za pomoć zavisnicima zasnovan je na principima pravoslavnog hrišćanstva.
– Sam uslov dolaska kod nas nije da je čovek verujući, ali zajednica funkcioniše po takvim principima. Postovi su obavezni, imamo svoj tipik, vreme za molitveno pravilo, mnogi su se krstili. Prihvatanje vere ipak je slobodna volja čoveka. Imamo štićenike koji nisu prihvatili veru, to ih nije zanimalo, ali su ostali van poroka i ne koriste opojne supstance – ističe Božidar Dragutinović.
Svest o narkomaniji kao problemu skoro da ne postoji
Udruženje se bavi pomoći osobama sa bilo kojim oblikom zavisnosti, koje su, kako navodi Dragutinović, danas evoluirale.
– Posebno među mladim ljudima su popularne neke osobe koje rendaju sir na glavu publici, pričaju da se one lično ne drogiraju, a nemaju teksta u kojem se ne pominje droga. Doživeli smo da čujemo dete od 3 godine da peva „bauljam i ćarlijam drogiran i pijan“. Svest o ovom problemu nije uopšte srazmerna količini stradanja od narkotika. Ljudi i ne shvataju koliko su zlo droga i alkohol, garantujem da su bolesti zavisnosti trenutno najveći problem u Srbiji i svetu – kaže Božidar Dragutinović.
Život u zajednici
Božidar naglašava da je njemu pomogao suživot u zajednici osoba sa sličnim problemom, mir rutina, nemetežan život sa preciznim zaduženjima, koja mogu da se menjaju ako je potrebno, s tim što neki okvir mora da se poštuje.
– Ne u toj meri da postanemo roboti, posvađaju se ljudi, razmimoiđu se mišljenja, ima nervoze, ali sve to zajednica amortizuje. Bilo je iako veoma retko da nekog, ako narušava život zajednice, zamolimo da ode. Dolaze nam nekada izuzetno mladi ljudi, sa „pregorelim hard diskom“, kako kaže jedan naš prijatelj psihijatar – navodi Božidar.
Potrebna je edukacija i porodice
Božidar Dragutinović kaže da ima psihijatara koji podržavaju ovaj način lečenja, dodaje da sve više ozbiljnih lekara koji su u ovoj materiji predlaže terapeutske zajednice kao podršku lečenju.
-Međutim, prosto današnji čovek je sklon instant rešenjima. Nekada imamo problem sa porodicama štićenika. Bilo je toga da dođe roditelj i kaže „sine našao sam ti posao“. Roditelji misle da će na taj način rešiti problem, a to se ne dešava. Potrebna je edukacija i porodice, kao kada dete dobije šećernu bolest i tu nema iskakanja, ne može svaki dan da jede tortu – objašnjava Dragutinović.
Sirotinja sa mnogo novca
U razgovoru za portal eKlinika, Božidar Dragutinović navodi da ne tvrdi da je ono što on radi najbolje, ali ističe da je potrebno veće razumevanje svih struktura u državi. Mogli bi da se angažuju infektolozi da pomognu osobama koje imaju hepatitis, mogli bi da budu odlični rezultati kada bi se svi okupili i izneli svoje ideje.
– I sami roditelji moraju da budu više posvećeni deci, ne da se očekuju da će se problem rešiti na času klavira ili engleskog jezika. Ne bi trebalo uvek kada dete nešto pita da kažemo “ pusti sutra ćemo to“. Možda ćemo se jednog dana setiti da smo bili umorni kada je dete imalo 15 godina i htelo da razgovara. Sada ima 30 godina i leči se od bolesti zavisnosti. Mnogi roditelji kažu: „Ne znate kako je to dobro dete bilo“. Hajde ipak sada da vidimo šta ćemo s njim, najveća vrednost je čovek i njime treba da se bavimo. Ne nekim sporadičnim stvarima kao što su novci, jer kako je govorio patrijarh Pavle, citirajući Duška Radovića „osim novca mnogi svojoj deci ne ostaviše ništa“ – kaže Božidar Dragutinović.
