Anđela S. iz Beograda je imala 32 godine kada je tokom tuširanja napipala kvržicu na dojci. Njena omiljena baka Olga preminula je od iste bolesti a majka od raka debelog creva, pa je paralisana od straha posle neprospavane noći pozvala prijateljicu koja je radila u jednoj od većih gradskih zdravstvenih ustanova.
Mala porodična luka postaje uzburkano more: Ipak, nada da nije rak je bila tu…
Nadala se ipak da joj neće biti saopšteno nešto dramatično, jer su brojni planovi koje je imala išli ka željno čekanom finišu…
Naša sagovornica je tada radila u rukovodstvu marketinga jedne poznate medijske kuće, bila zadovolja, ispunjena i vesela mlada žena. Sa Markom je bila u braku nešto manje od sedam godina. Prema dogovoru koji su imali, počeli su da se pripremaju za roditeljstvo. Pre braka su se zabavljali pet godina, a njihov odnos je bio pun ljubavi, razumevanja i poštovanja. Njihova mala porodična luka bila je njena sigurna zona, sve što je sanjala otkad je otac napustio nju i majku i otišao u novi život preko okeana. Imala je tada osam godina i nije razumela zašto tata više ne voli nju i mamu, kada nisu uradile ništa loše.
Brza dijagnostika i strah: Rak dojke kao pad u ambis
Hirurg je Anđelu odmah poslao na ultrazvuk, jer je i on mogao da palpira promenu. Pokušao je da je umiri i tada joj je to veoma značilo. Dijagnostika je bila maksimalno brza i u roku od dve nedelje iščekivanja, ipak se desilo ono od čega je strahovala.
– Kada sam čula reč maligno, osećala sam se kao da je neka sila ispod mene „otvorila“ pod i kao da sam propala u neki ambis. Prvih nekoliko dana sve mi je bilo mutno, oči pune suza. Onda su misli počele da se roje kao da je neko uključio centrifugu. Da li ću preživeti rak? Kako će izgledati lečenje? Hoću li ja sve to moći da izdržim? Šta će biti sa mojim i našim životom posle svega? Prosto, ne možete da se to ne pitate. Obavestila sam kumu, dve najbolje prijateljice i moju dragu tetku. Nisam želela da na poslu saznaju svi. Jednostavno, nisam želela da me sažaljevaju i gledaju drugačije barem u početku – priseća se Anđela kako je prošao taj prvi šok.
Svaki rak menja porodicu, opstaju samo najjači: Ostala sam bez reči, ali nisam više imala suza
Marko se držao dobro, ili se tako Anđeli činilo. Bio uz nju, hrabrio je, vodio na ispitivanja, operaciju, hemoterapiju, zračenje. Govorio da će sve biti u redu, da će oni to pregurati. Njegova mama, inače zdravstvena radnica, takođe je bila na raspolaganju oboma, hrabrila i podržavala Anđelu.
Terapija je napredovala, kao i neželjeni efekti. Smršala je jer su joj creva inače bila osetljiava, kosa joj je opala. Ciklusi su se nizali, a neke terapije su bile veoma iscrpljujuće.
– Primetila sam promene na Marku. Počeo je da se povlači, da sve više ćuti. Provodio je sve više vremena van kuće, izbegavao razgovore o bolesti. Najčešći izgovor je bio da ima previše posla. Osećala sam krivicu što ga opterećujem. Očekivala sam podršku, što nisam mogla da pobegnem od toga, bilo je jače od mene. Nakon jedne teške hemoterapije, Marko je došao kući i rekao da ne može više. Da mu je teško, da oseća kao da gubi i nas i deo sebe, da ne zna kako da se nosi sa strahom i neizvesnošću. Rekao joj je da mu je potrebno da se malo skloni, izoluje, da nađe mir, da ponovo nađe sebe. Ostala sam bez reči, ali nisam više imala suza. Sve što sam znala u tom trenutku je da ostajem sama. I to upravo kada mi je bilo najpotrebnije samo da me neko drži u naručju i da ništa ne govori – i danas, dve i po godine kasnije, sagovornica našeg portala teško uspeva da zadrži suze.
Bol spakovana u kutiju za tavan: Pomoć psihologa i vraćena volja za životom
Meseci posle Markovog odlaska bili su teški za Anđelu. Najteže su joj, kaže, bile noći. Ležala bi budna i mislila na planove koje su imali. Kuma joj je savetovala da potraži pomoć psihologa. Srećom, imala je podršku i na poslu. I poslodavci i kolege su rekli da se na posao vrati tek kada bude bila potpuno spremna. Desilo se to osam meseci nakon operacije.
– Uz pomoć dragih ljudi polako sam sakupljala svoj život. Divna žena psiholog je uspela u meni da probudi volju. Počela sam ponovo da nazirem neku snagu za koju sam mislila da je nestala. Mnogo mi je značilo vođenje dnevnika, kao i terapeutsko crtanje i art terapija. Tražila sam sitne radosti u malim stvarima, poput šetnje po kiši ili večere sa drugaricama. Zamolila sam Markovu mamu da mi više ne dolazi. Ona je divna žena, ali… Psihoterapija mi je pomogla da naš zajednički život ostavim u dnevniku i u albumima sa fotografijama. Spakovala sam sve to u jednu kutiju i ostavila na tavanu – priča Anđela.
Žene, nikada ne zaboravite koliko ste jake!
Kraj terapije značio je i poslednji korak ka ozdravljenju, ali i ka njenoj unutrašnjoj slobodi. Ključno je bilo, mišljenja je Anđela, kada je shvatila da vredi mnogo više od nečije žene. Znala je da je pobedila prvi put kada je pomislila na to kako se oseća zbog sebe a ne zbog Marka, raspalog braka ili njegove izdaje u njenoj bolesti. Iz jedne sasvim nove perspektive bila mu je zahvalna na tom saznanju.
Nakon godinu dana lečenja, pretrage su rekle da rak više nije tu. Sledile su redovne kontrole, koje traju i danas.
Anđela danas ima 34 godine. Putem Facebook-a pridružila se jednom od udruženja pacijenata obolelih od raka, u kome vodi radionice art terapije kao podršku ženama koje prolaze kroz isto iskušenje.
– Želim svojom pričom da inspirišem druge da pronađu hrabrost u sebi kada ih slome bolest i život. Volela bih da posebno žene veruju u svoju snagu i da bez obzira na sve gubitke nikada ne zaborave koliko su jake – ispričala je u ispovesti za eKlinika portal Anđela S. iz Beograda.
Za kraj, odala nam je da je u njenom životu odnedavno jedan strpljivi, smireni i duhoviti Žarko, s kojim mnogo priča i još više se smeje.
