Da sam poslušala doktorku, danas verovatno ne bih bila živa

Većina lekara su pametni, posvećeni i empatični ljudi. Ali oni su, pre svega, ljudi. A medicina je sistem koji često ne funkcioniše kako svaki lekar želi, što znači manjak vremena, preopterećenost i ponekad opasno potcenjivanje simptoma pacijenata, naročito kada su u pitanju žene.

– U mom slučaju, takav nemar me je umalo koštao života - počela je svoju priču ova mlada žena.

„Bilo je to u oktobru 2019. godine, kada mi je nova ginekološkinja, nazvaću je doktorka Ne-Zamaram-Se, saopštila vest koja mi je promenila život.

– Imate tumor veličine dva centimetra na grliću materice – rekla je potpuno ravnodušno.

Te reči su me pogodile kao nož u stomak. Tumor. Ja. Kako? Za mene, reč „tumor“ odmah znači jedno – rak, kancer...

A onda joj je zazvonio telefon i izašla je iz ordinacije. Kada se vratila, oči su mi već bile pune suza.

– Da li imam rak? – pitala sam prestravljeno.

„Ne, ne“, odmahnula je rukom. „Ovo se ne ponaša kao maligni tumor.“ A onda je dodala rečenicu koju nikada neću zaboraviti:

– Da vi u ovim godinama, sa vašom anamnezom, imate rak, to bi bilo kao i dobitak na lutriji.

Mene to nije umirilo. Naprotiv

Objasnila mi je da je potrebna biopsija, ali da je verovatno u pitanju benigni miom, polip ili neka druga bezazlena promena. Biopsija bi zahtevala anesteziju i celodnevni boravak u bolnici. Želela sam to što pre, nisam mogla da živim sa tim „nečim“ u sebi.

Ali ona mi je rekla da nema žurbe. I to uprkos činjenici da je u radiološkom izveštaju jasno pisalo da je tumor „zabrinjavajući“.

Usput mi je saopštila da uskoro ide na dvonedeljni odmor i da joj je raspored pun. Biopsija bi mogla da sačeka najmanje četiri nedelje.

Pitala sam da li može neki drugi lekar da uradi zahvat ranije.

– Nema potrebe. Budite strpljivi – rekla je.

I bila sam. Zato što je ona završila medicinu, a ja nisam. Ona je nosila beli mantil, a ja sam imala 34 godine i u ormaru više helanki nego poslovnih pantalona. Učinila je da se osećam kao da preterujem, kao da sam neuka i panična. Svaki put kada bih pomenula rak, ponavljala je isto: „Ne, ne, tako se rak ne ponaša.“

Nešto ozbiljno nije u redu

Na putu kući sam pozvala majku i plakala bez prestanka. Glas u glavi mi je govorio da nešto ozbiljno nije u redu. I majka je to osetila.

Vođena instinktom, pozvala sam svog bivšeg ginekologa i zamolila za hitan pregled.

Kod većine karcinoma vreme je presudno, a kod nekih znači razliku između života i smrti.Četrdeset osam sati kasnije sedela sam u drugoj ordinaciji. Razlika je bila ogromna. Lekar mi se obratio sa pažnjom i brigom, detaljno objasnio nalaz ultrazvuka i odmah uradio dodatne preglede, uključujući kolposkopiju i biopsiju, bez operacije i anestezije.

– Znam da ste uplašeni, ali uradićemo sve da saznamo šta se dešava – rekao mi je.

Ispostavilo se da sam, ipak, „dobila na lutriji“

Biopsija je pokazala da imam izuzetno redak i agresivan oblik raka, visokogradusni sitnoćelijski neuroendokrini karcinom. Usledila je radikalna histerektomija, uklanjanje materice, grlića, jajnika, jajovoda, dela vagine i limfnih čvorova, a zatim hemoterapija i zračenje.

Svet mi se srušio u jednom danu. Snimanja, pregledi, plač na podu kupatila. Ipak, snimci su pokazali da se bolest još nije proširila. Hirurg mi je rekla da sam imala sreće.

– Ovaj rak je toliko agresivan da mnogi pacijenti dođu tek u četvrtom stadijumu. Imali ste sreće što ste došli na vreme – rekla je

Čak i tada sam bila u trećem stadijumu. Šanse za preživljavanje bile su između nula i sedam odsto. Razmak između snimanja i operacije bio je svega pet dana. Da sam čekala četiri nedelje, kako je prva doktorka predlagala, danas verovatno ne bih bila živa.

Nekoliko nedelja kasnije, pozvali su me iz ordinacije doktorke Ne-Zamaram-Se da zakažu biopsiju. Nasmejala sam se.

– Ja počinjem hemoterapiju – rekla sam i spustila slušalicu.

Potražite i drugo mišljenje

Danas sam već dve godine bez raka. Moj onkolog kaže da sam čudo. Da bih preživela, sve je moralo da se poklopi. Najvažnije je bilo to što me je drugi lekar saslušao i reagovao odmah.

Ova ispovest objavljena je na portalu HuffPost, ali nažalost, njena poruka je univerzalna.

Žene se i dalje često ne shvataju ozbiljno u zdravstvenom sistemu. Njihov bol se umanjuje, simptomi pripisuju stresu, ciklusu, godinama ili „preteranoj brizi“. Mnoge bolesti, od endometrioze do kardiovaskularnih oboljenja i karcinoma, kasno se dijagnostikuju upravo zbog toga.

– Ako me je ova bolest nečemu naučila, onda je to sledeće: nikada ne prestajte da se borite za sebe. Tražite drugo mišljenje. Postavljajte pitanja. Insistirajte na pregledima. Vaše zdravlje i vaš život vrede više od nečije gužve u rasporedu ili odmora - kaže za kraj Taryn Hillin”.

(eKlinika.rs, Izvor: Huffpost.com)