Sa svojom grupom „Bistrik“ je trčala sa koncerta na koncert, držala radionice sa mladim pevačima iz cele Srbije i radila u Radio Beogradu na poslovima muzičkog urednika. Probe, snimanja, koncerti, radio emisije… Zbog paklenog tempa je od porodice i prijatelja dobila nadimak Brzi Gonzales. A onda je u jednom trenutku telo reklo: „Dosta je!“
Ovako priču o poznatom, nezgodnom virusu počinje Bilja Krstić, naša najpoznatija interpretatorka tradicionalne muzike.
Kako sam saznala da imam koksaki
Nekoliko meseci pre odlaska kod lekara osećala sam konstantnu slabost i umor. Osećaj težine u grudima i otežano disanje, naterali su me da promenim plan tog jutra i umesto na trening, otišla sam do kardiologa. Posle pregleda mi je ustanovljena upala srčane maramice. Perikard je bio zadebljao ispred celog srca a bilo je i manjih perikardnih izliva. Kasnije sam uradila i analizu krvi koja je potvrdila da imam virus koksaki.
Šta je to značilo na polju životnih promena, navika?
Iz takve jurnjave prelazim u strogo mirovanje koje mi je preporučila dr Košević. Dobila sam jasna uputstva koja sam sledila: čelična disciplina, puno vitamina i mirovanje, a terapija za srce koju sam do tada imala, pojačana je. Tako sam od decembra do marta izašla napolje samo tri puta, i to na lekarske kontrole. Taman kada sam pomislila da ću moći polako da krenem i u šetnju jer su mi to preporučili lekari, Srbiju i čitav svet je zadesila pandemija. Ni u snu nisam mogla da pretpostavim da život može tek tako odjednom da stane. U početku sam naivno verovala da će i moj oporavak i pandemija kraće trajati, da ću se brzo vratiti svojim aktivnostima. Usledilo je otkazivanje koncerata, pomeranje proslave jubileja „Bistrika“ i nama veoma značajnog koncerta u Londonu.
Sve je krenulo u suprotnom pravcu od onog koji smo planirali.
Koliko me je sama bolest promenila?
Bila sam jako uplašena na samom početku, jer koksaki može da izazove probleme koji vode komplikacijama a koje ljudi, inače, često ignorišu. Bilo je kriza, pala je i poneka suza, bila sam razdražljiva.
Onda je naišla druga faza: prihvatanje novonastale situacije i smirenje. Shvatila sam da sve to nije tako zastrašujuće kao što mi je izgledalo na početku, pritisak u grudima je bio sve ređi i mnogo sam bolje mogla da dišem, polako sam počela da se vraćam u formu.
A onda i rizik od korone…
Taman kad sam počela da se oporavljam, negde u martu, uvedeno je vanredno stanje zbog pandemije. Boravak u stanu sam produžila do maja. Bila sam zbrinuta sto se tiče namirnica tako da nisam odlazila do prodavnice ili apoteke jer je moja mlađa ćerka preuzela odgovornost oko mnogih stvari. Rizik da dobijem virus bio je smanjen na minimum jer nisam ni bila u kontaktu sa ljudima.
Šta sam naučila iz bolesti
Naučila sam da budem obazriva, da konačno osluškujem i čujem svoje telo kada mi šalje signale da nešto nije u redu i da odmah reagujem.
Ono što ću sigurno promeniti je tempo kojim sam radila u poslednjih 20 godina. Neću više sebi dozvoliti nastupe pod temperaturom ili trčanje na hiljadu strana jer nijedno telo ne može da podnese toliki teret. To je i moja najvažnija poruka svima.
Biljana Krstić Foto: Privatna arhiva
Najlepša želja za kraj pandemije
Kad se sve ovo završi, prvo ću najjače zagrliti moje najmilije i izljubiti ih. Moju unučicu Nou najviše, jer se nismo videle veoma dugo, puno mi nedostaje njen smeh i naša porodična okupljanja. Nadam se da ću kada sve prođe i da zapevam sa mojim „Bistrikom“, i da konačno proslavimo 20 godina.
Želim Vam puno zdravlja i dobrih pesama.