Nisam dozvolila raku da zaustavi moj život ni posle četiri operacije metastaza. I nemam nameru. Pronašla sam recept

Dušica Pavićević (60), svoju priču za eKliniku priča pribrano, racionalno, kao da prepričava neki film ili knjigu. Sa mnogo duha i pozitive, uz osmeh kao zaštitni znak. Životno novinarsko (diplomirala novinarstvo na FPN) i uredničko iskustvo („Politika“), stabilna porodica sa mnogo razumevanja, ljubav prema prirodi i životu generalno, učinili su je osobom koja stvari prihvata onakvima kakve jesu, nazivajući ih pravim imenom.

Dijagnoza kao grom iz vedra neba

Dve metastaze na jetri. A mesto stanovanja do tada nevidljivog kancera, tek je trebalo da se otkrije, priseća se početka.

– Kakva žučna kesa, ona je sasvim u redu – ponavlja naša sagovornica reči druga iz mladosti koji, gledajući u ekran na kome samo on može da razazna unutrašnje organe, razdvaja zdravo od bolesnog. I nastavlja podsećanje…

– On onda ćuti, i ja tačno vidim kako mu preko lica prelazi nešto tamno i ružno, nalik na bolest koju je uočio a o kojoj bi najradije da ne priča… Ali, to sam ja, koja ne podnosim prećutkivanja, ublažavanja, zaobilaženja, odlaganja. Dolazimo slovce po slovce do dijagnoze i ja kažem:

– U redu je, rekao si. Šta dalje?

„Mama ima rak“

Iz bolnice je otišla u park svog rodnog grada. U njemu se igrala kao mala, u njemu su prohodala njena deca, na njega je gledala kroz prozor roditeljskog stana, možda se u njemu i prvi put poljubila, priseća se…

– Znam da sam se osvestila na jednoj klupi sa već skovanim planom u glavi i tačno utvrđenim redosledom predstojećih poslova: pozvati kumu lekara i prepustiti joj organizaciju, sačekati njen odgovor a onda reći mužu i deci. Posebno ćerki. Ona mi je najbliža, a najdalja, 3.000 kilometara… Glas treba da putuje – priča.

Jer, kako kaže, mame su, srećom, hrabre. Prave mame, kada se suoče sa tim, moraju i svoju decu da sa tim suoče. Rekla im je, onako usput, dok su radili nešto bezazleno i zabavno.

– Mama ima rak.

Laž ne pomaže – univerzalni savet za sve sa ovim problemom

Sagovornica eKlinike, inače, voli istinu, a u takvoj situaciji posebno nije imala dilemu i to je nešto što savetuje i ostalima kada se suoče sa ovim saznanjem.

– Laganje i prećutkivanje istina dovodi do velikih problema i mnogo je komplikovan proces. Mene je teško slagati jer ja od reči do reči zapamtim odgovor na pitanje koje sam postavila. A ne postavljam ga samo jednom… nego s vremena na vreme ponovim. I pitam samo kad mi je mnogo stalo. Ako nije isto od slovca do slovca, znam da je laž, a onda već imamo nevolju na vidiku. Neka Deca i po tome liče na mame, pa eto – povedi računa kako glasi odgovor na postavljeno pitanje. Ako te uhvate u laži onda ćeš razumeti šta znači ,,kratke noge”. Verujem da je to mnogo teže od gutanja knedle u obliku vazdušnog balona. Posle toga, nesumnjivo, lakše se diše – uverena je Dušica.

Rak i kao životni filter

Ne razume ni zašto je nekim ljudima lakše da prećutkuju da imaju rak.

– Ne znam zašto, kao da se stide toga što su se razboleli. Ja sam, od tog trenutka, svakom ko me je pitao kako sam, odgovarala da sam dobro ali da imam rak. Reakcije tih ljudi, različitih godina, obrazovanja i stepena prijateljstva sa mnom, zaslužuju jednu malu studiju ljudskog ponašanja. Suština je da sam od tada napravila preraspodelu na listi prijateljstva i znatno je skratila. Ostali su samo pravi. Sa njima se ni jedna bitka ne može izgubiti – sigurna je sagovornica eKlinike.

Soundtrack iz bolnice

Put od trenutka njenog saznanja do postavljanja konačne dijagnoze i te prve četvoročasovne operacije, trajao je samo 20 dana. Sećanje na bolničke noći ima zvuk, boje i oblike.

– Sećam se, posle operacije, četiri nezaboravna košmarna dana i noći, uverena da sam u nekoj najokrutnijoj skrivenoj kameri, cevčicama i iglicama privezana za mašine užasnog, neprijatnog zvuka, cikakaktanje je smenjivalo tikataktanje, neko zvono javljalo se u pravilnim razmacima… Naučila sam da brojanjem izračunam precizno trenutak sledećeg dolazećeg zastrašujućeg zvuka, škripavi točkići kolica na kojima su se, zvečeći, sudarale bočice s lekovima, mirisa supa iz kesica koje su sestre sebi spremale u toj prostriji koja se zvala „Neodložna nega“, imala je devet kreveta i svaki dan po jedna smrt uselila bi se umesto teško bolesnog čoveka oslobađajući tako mesto za nekog drugog da se protiv nje bori… Ja sam je tada pobedila – priča nekadašnja urednica čuvenog lista „Bazar“,“Politikinog“ dodatka „Muški svet“, urednica rubrike „Medicina“ u „Politici“ i posebnih izdanja iste kuće.

Vratila se kući u lekovite zagrljaje onih čija ljubav je jaka kao stena.

Rak ne voli strah, zato sam ga zakopala

Sav svoj strah spakovala je u ta četiri dana. Spakovala, pa zakopala. Tako je odlučila.

– Kada se lečiš od karcinoma ne smeš da se plašiš, moraš da živiš. Ne samo zato što je to neophodno, već i zbog toga što život ne gubi na svojoj lepoti. Moj divni mladi lekar, kada sam posle oparacije počela ciklus hemioterapije, rekao mi je: „Dušice, zaboravite sve što znate o karcinomu. Mi ne lečimo bolest, lečimo pacijenta!“

Poslušala ga je, i dodaje:

– Uopšte, jedini ljudi koji slušam kada je lečenje u pitanju jesu moji lekari. Bezupitno im verujem. Moje lečenje je njihova briga a moja je obaveza da dosledno sledim sve njihove savete. Ja to i radim.

Neprekidna borba, idemo dalje…

– Ne postoji čarobni štapić, ne postoji čudotvorna vodica, nema tih vitamina i pilula koje postoje a koje vam lekar ne bi prepisao, da pomažu. Karcinom je hronična bolest. Sa njim se živi, protiv njega se može. Nisam mu dozvolila da promeni moj karakter, moju veselu narav, moj urođeni optimizam. To bi značilo da sam odustala. A neću – odlučna je sagovornica eKlinike.

Za manje od tri godine imala je četiri operacije metastaza, ali kaže da oko toga ne treba dizati veliku prašinu i sa osmehom objašnjava kako se nosi i sa ovim:

– Izvade „neprijatelja“, pa idemo dalje, čim rane zarastu.

„… i samo živim, svaki dan…“

Njen život se ni u jednom jedinom detalju nije promenio. Putuje, vežba, druži se, piše, zimuje, letuje, smeje se, raduje. I ne čuva ništa za „posebne prilike“.

– Sve odmah otvorim i sve odmah počnem da koristim. Ne planiram unapred godine, planiram mesece, to sam sigurna da mogu da postignem. Naučila sam i prihvatila da život ima početak i kraj. Ali, samo živim, svaki dan. Ne razmišljam o kraju ništa više ni manje od vas koji ste sasvim zdravi i koji se nikada nećete razboleti – završava ispovest za eKliniku ova hrabra, skromna ali sasvim posebna žena.

Dušica Pavićević je pronašla svoj recept – ako recept upšte može da postoji. I misli, a imamo mnogo razloga da joj poverujemo, da svako treba da ispiše svoj lični.