Ivana Radoičić (53) prve srčane probleme je osetila u svojim kasnim tridesetim godinama života. Krenulo je sa visokim krvnim pritiskom, čiji je okidač, uz nezaobilazni stres, bio i višak kilograma. Postala je redovni posetilac Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Nikada, i srećna je zbog toga, nije dozvolila da postane „rob“ svojih bolesti srca i drugih pretećih dijagnoza. Vode je pozitivna energija, disciplina i bezrezervno poverenje u lekare.
Uz stres po stres, do više dijagnoza srčanih oboljenja
Bilo je tu zaista svega, priseća se u razgovoru za eKlinika portal Ivana Radojičić, novinar, urednica u redakciji „Društvo“ novosadskog „Dnevnika“, i dodaje:
– Kada imate visok pritisak, pa još i višak kilograma, tu je i insulinska rezistencija. Preti i dijabetes. U jednom trenutku kod mene se desila i jedna pogrešna dijagnoza. Imala sam masnu jetru, a neko od lekara je rekao da se radi o poslednjem stadijumu ciroze i da mi nema spasa. Sa svešću o odbrojanju preostalih dana, u paketu su, kako to obično biva, stigle još neke stvari: otac mi je umro na rukama, pa se desio i razvod. Budući da kod mene nikada nije ni išlo „po jedno“, stiglo se, konačno, do tri ozbiljne dijagnoze bolesti srca: artimija, atrijalni flater i tahikardija. Sigurno je da je stres najvažniji razlog pojave ovih problema, iako je u mojoj porodici bilo slučajeva kardiovaskularnih bolesti – priča nam Ivana Radoičić.
Očekivani i neočekivani izazovi za lekare
Kao po onom starom, Marfijevom pravilu, ni lečenje u Ivaninom slučaju nije moglo da bude, ako tako može da se kaže, pravolinijsko i klasično. Iako se atrijalni flater uspešno tretira lekovima, kod nje terapija nije dala efekte.
– Dodatni izazov za lekare je bio i specifična, zapravo jedinstvena građa mog srca. Takvu ima i moja majka. Kod nas su neki krvni sudovi koji su inače razdvojeni, spojeni u snop i tako ulaze u srce. Zbog toga je veoma teško vršiti intervencije oko njih kada se radi ablacija. Tako se i moj san da doktore viđam samo poslovno – kada zbog posla pišem o značaju i problemima javnog zdravlja, za sada nije ostvario u potpunosti. Ono što sam tada prvi put zaista shvatila ozbiljno bio je, zbog jetre, gubitak kilograma. „Skinula sam ih“i dovela na neku normalnu, sadašnju kilažu, i tako dočekala i prvu operaciju ablacije 2018. godine koja je trajala pet i po sati. Nakon toga, godinu i po dana živela sam kao potpuno zdrava osoba, trenirala, pešačila… – priseća se naša sagovornica.
Svestan osećaj u toku operacije da vam neko „prži“ srce
Ivani se, zapravo, dogodilo i „skupilo“ ono čemu je danas gotovo svako od nas sklon: višak kilograma, hormonska terapija, stres i genetska predispozicija za bolesti srca. Urođene sklonosti ka ovim oboljenjima, objašnjava nam, jednostavno su dobile „podstrek“ u drugim životnim navikama i situacijama, jer nijedna od njenih dijagnoza nije urođena.
– Srećna okolnost je bila dobro stanje krvnih sudova, bez naslaga i plakova. Operacija je vrlo stresna, dugo traje. Radi se u lokalnoj anesteziji i praktično sve vreme osećate da vam neko „prži“ srce. Na sreću, oporavak je brz, a sa napretkom medicine stigao je i komfor u smislu da se već sutradan ide kući. Tako je, barem u tom trenutku, moj problem bio rešen. Niko od nas nije očekivao šta će nam se globalno dogoditi samo dve godine kasnije, pa ni ja – uvodi nas Ivana Radoičić u deo priče o pandemiji covid 19 koja joj je, posle perioda mira, ponovo uzburkala život i ubrzala srce.
Korona, strah, stres i pojava srčane sinkope
Korona virus, neizvesnost, i prvenstveno strah zbog toga što je, čak i prema prvim saznanjima koja su ostala potvrđena, oboljevanje od covid 19 za pacijente poput nje visokorizično, pokrenuli su stari – novi proces. To se, objašnjava nam Ivana, u nekim slučajevima kao što je njen, može dogoditi. Krenule su izražene tahikardije, ali, priznaje nam, zbog kompletne situacije tada nije bila spremna da odmah ide „pod nož“, ponovo.
U grozničavom očekivanju da se pojave vakcine i makar malo svoju situaciju učini sigurnijom, kod Ivane dolazi do pojave srčane sinkope. Pala je u nesvest i doživela nešto slično epileptičnom napadu. Uspela je da se vakciniše i revakciniše, stegla zube i srce i otišla na drugu operaciju koja je bila još rizičnija nego prva. I ona je trajala pet sati, a prognozirani oporavak je bio neuporedivo duži. Međutim, srčane sinkope i padanje u nesvest nisu prestajali.
„Loop recorder“, pomoć kontroli srčane funkcije, kao svakodnevni saputnik
Kao rešenje koje može da bude od pomoći i sačuva Ivanin život, lekari su predložili ugradnju loop recordera. Radi se o implantu veličine fleš-memorije koji se ugrađuje u mišić, iznad srca, a praktično vrši funkciju EKG. Postoji bazna stanica koja liči na fiksni telefon preko koje se podaci najpre šalju u Institut u Sremskoj Kamenici, a dalje u Sjedinjene Američke Države.
– Rad mog srca je tako nadgledan 24 časa. Postoji mogućnost aktiviranja jednog prekidača kada primetim da se osećam loše, i onda se u nešto dužim intervalima „snima“ i prati ono što se sa srcem događa. Praćena sam „na daljinu“, i za sada je utvrđeno u svakodnevnim ili specijalnim nadzorima i čitanjima ovih zapisa, da razlog nesvestica i sinkopa nije srce. Odnosno, da je za sada sve „popravljeno“. Živim potpuno normalno, ponekad se moj električni „saputnik“ malo pomeri, a sa mnom će sigurno biti do jeseni. Radim, aktivna sam, vežbam dozirano, uživam u životu koliko se to može – optimizam je doslovno drugo ime naše sagovornice.
Šta sam naučila i kako se danas hranim i živim
Ivana Radoičić priznaje da nije stopostotno disciplinovana jedino u tome koliko radi. Zbog toga, blagonaklono, doduše, trpi kritike okoline. No, i ona sama sebe često kritikuje. Svesna je, međutim, da je stres nešto zbog čega je dobrim delom prošle ono što joj se dogodilo. Pokušava, i trudi se, da ga ipak svede na najmanju moguću meru.
– Moj pas, šetnje, fizička aktivnost, druženje sa prijateljima i momenti hedonizma i opuštanja su nešto u čemu se „ne štedim“. Od promene ishrane zbog problema sa jetrom, u tom smislu više nisam sebi dozvoljavala da se vratim lošim navikama. Zbog toga, iako sam u stanju predijabetesa kao pratioca svih ovih problema, ne pijem nikakve lekove – Ponekad se opustim, i nije „smak sveta“ ako pojedem nešto mimo protokola, ali je moja balansirana ishrana sada način života – kaže Ivana.
U bolnicu, bilo da su u pitanju operacije ili kontrole, sa osmehom i pozitivnim stavom Foto: Privatna arhiva
Pozitivan stav je ključ vere u ozdravljenje
Naša sagovornica Ivana Radoičić u bolnicu odlazi kao da ide u kafić. Uvek sa frizurom, laganom, decentnom šminkom, pozitivnim stavom i strpljenjem. Veruje, kako kaže, svojim lekarima bez rezerve. Kroz koronu je prošla, nakon svih peripetija, operisana i prethodno vakcinisana, gotovo neosetno i sa prilično blagim simptomima. Takođe, veruje da će neki njeni srčani problemi koji su i dalje prisutni, sigurno biti rešeni.
U međuvremenu, piše zanimljive tekstove, daje sebe nesebično u akcijama i projektima koji zaslužuju svu pažnju poput izložbe „Velikanke srpske kulture“, i ne propušta priliku da podseti da je osmeh ključna stvar „dok god da ima“.
Sjajna sagovornica, sjajan tekst i ugao.