Braća, saborci na bini 52 godine, ali i najbolji prijatelji; Dragi i Žika Jelić Foto: Wood RS
Žika Jelić (79), legendarni roker i stožer „Yu grupe“ u kojoj uz njega već 52 godine stoji rođeni brat Dragi, potpuno je autentična pojava na našoj javnoj sceni. Bez kompromisa, poput neke tihe, a opet moćne vode koja „breg roni“, braća u ozbiljnim godinama ali i sjajnoj formi, i dalje sviraju žestoki, čisti rokenrol. U zajedničkoj rokerskoj priči braća Žika i Dragi su, nestvarno zvuči, čitave 62 godine.
Žiku Jelića, hodajuću legendu rok muzike, češto možete sresti na Zemunskom keju. Šeta, ili vozi bicikl. Na reci provodi dosta vremena. Peca. I to, kada nije na motoru, ili na bini. Čovek bi rekao, pa, to nije baš tipično za nekoga ko je u rokenrolu pola veka. A da li bi i uspeo da dođe do vitalnih 79 godina života i više od 60 bavljenja muzikom, da nije bilo sporta, fizičke aktivnosti i uzdržavanje od nekih stvari, za rokere tipičnih? Teško, kaže, i napominje da ga, opet neuobičajeno za rokera, alkohol nikada nije privlačio. Opisuje nam i kako to izgleda kada uzme da popije nešto: više to čini da se „pravi važan“. Obično je to jedno, „kratko“ piće, ili u poslednje vreme pivo. Ali, u limenci ga ostane – pola. Toliko nekako, jedva može da popije.
– Cigarete sam malo pušio nekada, više ne. Opijate sam probao. Samo jednom, i nikada više. Izgleda da sam tako nekako sazdan, da mi sve te stvari jednostavno ne prijaju, smetaju mi. Nemam ništa protiv ljudi koji koriste sve to, sami biraju. I sve mi je u redu dok su raspoloženi, mirni, pozitivni. Ali, čim se u društvu kod nekoga ko popije javi tračak agresivnosti, odlazim – priča Žika Jelić u ekskluzivnoj ispovesti za eKlinika portal.
Nije, priča nam, sa zdravljem imao nekih većih problema. Duguje to dugogodišnjem bavljenju sportom, ali i životnim navikama. Međutim, u šali kaže: da je mačka, do sada bi mu od onih 9 života otišlo barem pola. Bilo je, zaista, situacija u kojima je bio više blizu smrti nego ovozemaljskim radostima. Neke je donela scena i muzika kao životni izbor, a u nekima se našao sam.
– Ako ne računam situacije koje su možda bile opasne po život a da nisam ni znao da sam u njima bio, „izgubio sam“ barem tri, možda i četiri ta „mačja“ života. Bilo je više nezgoda, prevrtanja u saobraćaju. Ali, izlazio sam iz njih čitav. Preživeli smo požar kombija sa opremom. Struja me je na bini udarala dva puta (u „Crnoj mački“na početku karijere i 2014. u Foči). Ne znam kako sam preživeo. Godine 2006. sam imao opasan udes sa automobilom. Kroz maglu se sećam glasa medicinskog tehničara koji je sa vatrogascima i policijom sekao auto da bi nekako došli do mene. Govorio je da ne mrdam, da je čudo što sam živ – priseća se dramatičnog događaja Žika Jelić i nastavlja:
– Ako postoje neka pravila, iz takvog udesa ljudi jednostavno ne izlaze živi. Ja nisam vernik, ali godinama nisam uspevao da pronađem bolje objašnjenje od toga da me je ipak Bog, neka takva sila, sačuvala. Tada su mi uradili jednu eksperimentalnu operaciju kuka koja je zanatski bila obavljena savršeno, i to je „držalo“ nekih 13 godina. Pre tri godine, 2019, operisao sam taj kuk i sada sam „kao nov“. Koronu smo preležali i Dragi i ja. Tako, nakon dve godine života koje su za zaborav i koje su nas omele da na vreme obeležimo 50 godina rada… idemo dalje! – kazuje svoju neverovatnu storiju o tankoj granici između života i smrti kojom je hodao više puta, naš sagovornik.
Burne događaje kroz koje je prošao najbolje je, kaže, opisao Bora Đorđević u tekstu pesme „A banki je sedam“. Samo, šali se, sada će, na jubilarnom koncertu 10.septembra na Tašmajdanu, podići broj „banki“ na osam.
A banki je sedam
Kada sam motor prebrzo vozio sebi sam život ozbiljno ugrozio sebe sam smatrao šampionom dok nisam završio pod kamionom Pretekoh jedva a banki je sedam čvrste sam građe zato se ne dam Znam da sam mator k'o Biblija sigurno slučaj za Riplija kad sam preživeo strahovit sudar u Foči me strefi strujni udar Još uvek hodam, a struja me tresla ne bi mi pomogao Nikola Tesla uz Božju pomoć budućnost gledam i nisam lud da se predam
Zbog muzike umalo goreo u požaru, preživeo dva udara struje i pad rasvete, a u saobraćaju „za dlaku“ izgubio glavu: Žika Jelić u akciji na bini Foto: Wood RS
Nekih pedesetih godina prošlog veka, Žika i Dragi su bili su klinci iz 23.paviljona. I imali ludu sreću da je komšija njihovog drugara i komšije, Tanasija Bate Živkovića, radio na železnici. Brinuo je o spavaćim kolima vozova koji su saobraćali ka inostranstvu. U vreme kada su samo retki imali privilegiju da putuju van granica zemlje, komša je Bati donosio čuvene singlice. Male ploče, na 44 obrtaja, sa po jednom pesmom na svakoj od dve strane.
Tako je Žika čuo zvuk električne gitare, i saznao za Kralja Elvisa, ali i za Klif Ričarda, Fets Domina… Mogao je da ih sluša besomučno dugo, i da ponavlja beskrajno. Već tada je odlučio kuda će i kako kroz život. Mada, u tom trenutku je imao dve ljubavi: muziku i sport. Bio je izvanredan gimnastičar, na svim spravama. I to je, sasvim sigurno, priznaje nam, taj sportski gen, mnogo uticao na njega kao osobu, na njegov životni stav, zdravlje, dobru formu i borbeni, neustrašivi duh.
Naravno, ništa sa tim izborom nije teklo „glatko“. Pošao je u srednju školu koju mu je izabrao otac, i koju nije voleo. Na polugodištu druge godine, eto i više slabih ocena. Gotovo sve! Glava porodice, jedan od najboljih aviomehaničara nekadašnje države, koji je najveći deo vremena provodio na poslu, pitao je sina – kako to? I čemu vodi…
– Rekao sam mu da meni nije problem da popravim te ocene, a on me pitao šta tražim zauzvrat. Gitaru, izgovorio sam. Imali smo u kući neku „zver“ od harmonike“ sa 80 basova, marke „Paolo Soprani“. Ali, svi smo bežali od nje. Ne da sam ocene popravio, već sam bio i vrlo dobar. Otac je bio od reči. Dao mi je obećani iznos, pa sam tako na Terazijama u „Muzičkom magazinu“ kupio svoju prvu akustičnu gitaru. Kako sam je doneo u stan, tako je ta gitara postala centar zbivanja u našem svetu. Nas tri brata, Dragi, Rade i ja, sve manje smo bili napolju, snalazili se nekako, učili akorde… Izvodili smo, recimo, neke pesme od grupe „The Shadows“, i mislim da smo to dobro radili – evocira uspomene sagovornik našeg portala.
Roditelji su, priseća se Žika, sve to posmatrali. Majka, domaćica, prećutno je podržavala i odobravala. Otac, nekako, po logici stvari, sa željom da deca „rade nešto od čega će moći da žive“. Ne bi on, odaje nam Žika, verovatno bio sasvim zadovoljan ni da je za poziv odabrao sport, DIF i zanimanje nastavnika fiskulture. Ipak, ni otac nije mogao da negira da su u ljubavi i posvećnosti muzici sva tri brata bila baš, baš ozbiljna. Talenat i upornost su urodili plodom, pa su počeli i da sviraju zajedno. A onda, 1961. godine, roditelji odlaze u Rim, sa namerom da tamo provedu odmor kod očevog prijatelja i kolege iz JAT-a. Poneli su svu očevu ušteđevinu koju je doneo sa specijalizacije iz Švajcarske. Hteli su sebi nešto da kupe, jedno drugo obraduju.
Prve ili druge večeri, naišli su na muzičku radnju, prodavnicu instrumenata. U izlogu, dve gitare: jedna plava, jedna crvena. Obe su bile sedefaste, presijavale su se i blještale. Bilo je tu i jedno malo pojačalo. Sve su to kupili, i kranje štedljivo, umesto planiranog uživanja, proveli ostatak odmora u Rimu. Ali, sinovima je stiglo u ruke ono što su najviše želeli.
I ne bi, siguran je Žika, uspeli da ipak nije bilo roditeljske podrške, iako se tata nikada sasvim nije složio sa muzikom kao njihovim izborom. Bratu Radetu je sve to bilo naporno, pa je brzo odustao, ali Žika i Dragi su ostali. I opstali. Nisu mogli, a ni hteli nazad. Uspeli su da naprave baveći se muzikom karijeru više nego vrednu poštovanja i jedan sasvim pristojan život. Ako saberemo ukupne godine koje su Dragi i Žika zapravo proveli u rokenrolu, od njihovih početaka u kultnom klubu „Crna mačka“, to je i više od celih 60. Od toga, 52 u „Yu grupi“.
Godinama kasnije, Žika je svojim dvema ćerkama dao bezrezervnu slobodu i podršku da biraju poziv i to čime će se baviti.
Ni sam nije verovao da će momačka ljubav i preokupacija koju je osmislio, ali i živeo sa bratom Dragijem, opstati više od 50 godina. Skreće pažnju i na jedan fenomen, suprotno mišljenju da se kod nas braća slažu „kao rogovi u vreći“. Za razliku od, na primer, britanskih bendova u kojima su se braća svađala, pa i tukla, on i brat Dragi su oličenje dobre bratovske ljubavi, razumevanja i saradnje. Nisu, naglašava, i jedini, jer kod nas ima još grupa čija su okosnica braća, a koje opstaju decenijama i stvaraju.
– Moj brat je i moj najbolji prijatelj. Neko ko mi je najbliži. Kad mi se bilo šta dešava, logično je da se požalim ili pohvalim njemu. Pa, od kada se Dragi rodio (razlika između nas je 5 godina, a ja sam stariji), mi smo zajedno. Kada je majka morala da ide van kuće, dok je bio beba, ja sam ga čuvao. Sve što može da se zapamti iz tog dela života, zapamtio sam. Možemo mi da se posvađamo… Ali, da prestanemo da komuniciramo – nema šanse. Sigurno se kao ovi stranci, braća muzičari, ne bismo ni potukli. Prvo, ne verujem da bi Dragi „krenuo“ na mene jer sam stariji, a i jači je od mene – smeje se najstariji Jelić u „Yu grupi“.
Dodaje i da se sa Petrom, gitaristom i sinom njihovog trećeg brata Radeta, razumeju savršeno i pored generacijskih razlika. Veruju mu kada predloži nešto od tendencija novog vremena koje su za bend dobre i potrebne. Iako kao, „stara garda“, i Žika i Dragi često negoduju, ako je u pitanju neko tv gostovanje ili slično, ipak „postupe po Perinom“. Tako funkcioniše ova njihova mala, ali moćna „Jelić porodična manufaktura“.
Tri Jelića na braniku rokenrola: Petar, Dragi i Žika Foto: Wood RS
Porodica je baza družine Jelić, a bez nje, kaže Žika, nema ni uspeha u bilo kom životnom segmentu. Žikine ćerke su odabrale pozive koji nemaju veze sa muzikom. A onda su, kako kaže, potpuno neočekivano, stigle i unuke.
– Po godinama sam već bio deda, kada me je život nagradio unukama. Godine 2020. starija ćerka Ana rodila devojčicu, a samo sedam meseci kasnije, isto se desilo sa mlađom, Tamarom. Starija unuka mi se zove Harli (simbolično, baš kao Harley Davidson, motori koje toliko volim), a mlađoj su ćerka i zet dali ime Ada. Osećaj je fenomenalan! Pratim njihovo odrastanje, i koliko god budem uspeo u njemu da učestvujem, biću srećan. Siguran sam da će moje ćerke imati mnogo toga da ispričaju svojoj deci o tome ko i kakav je čovek bio njihov deda – ponosan je, i ističe to, Žika Jelić, na ovaj delić svoje bogate životne slagalice.
Sreća: starija Žikina ćerka Ana, unuka Harli, mlađa ćerka Tamara i unuka Ada sa ponosnim ocem i dedom Foto: Privatna arhiva / eKlinika
Godine ne krije, a njegovu dobru formu jednostavno je nemoguće ne primetiti. Pitali smo ga šta je to što ga još, uz binu, njegov bend i muziku, ispunjava i čini zadovoljnim. On sam dodaje, i zdravim.
– Jako volim pecanje, reku i prirodu, a u poslednje vreme se intenzivno bavim sportskim ribolovom. To je taj izazov koji mi daje i neki osećaj akcije, koristi, tek da se uz reku samo ne sedi. Ulovim ribu, iščekivanje da li će biti mala ili velika takođe pokreće adrenalin. I onda, pustim je nazad. Volim druženje, ljude koje sam upoznao u tim nekim raznim gradovima u kojima smo imali koncerte, nisam usamljenik. Dobro se osećam i snalazim u svakoj vrsti gužve. Putujem često i rado. Motori su moja velika strast. Znam da je to „opasan sport“, ali taj osećaj lepote i slobode ne bih menjao. Kaciga krije ono što ja iznutra osećam i izbacujem iz sebe. Kada se vozim motorom, ja pevam – otkriva roker u razgovoru za naš portal.
Motor kao strast, sloboda i lepota koje ni za šta ne bi menjao Foto: Wood RS
Na slavljeničkom koncertu 10. septembra na stadionu Tašmajdan, sa „Yu grupom“ će nastupiti, kako je najavljeno, i „12 veličanstvenih“. A trebalo bi, mišljenja je Žika Jelić, da u najavi stoji i svih „16 veličanstvenih“. Kolege i prijatelji sa kojima su tokom pola veka karijere sarađivali (Bora Đorđević, Bajaga, Nikola Čuturilo Čutura i drugi), i njih četvorica (Žika, Dragi i još jedan Jelić, Petar, kao i Srđan Žule Radojević), aktuelna postava našeg najdugovečniji rok benda, sviraće i pevaće sigurno tri sata. Uz to, nastupiće i deca muzičara koji su svirali u „Yu grupi“. Taš će ispuniti publika svih generacija. To je „Yu grupa“ svojim čestitim i poštenim odnosom prema rokenrolu, muzici i životu – zaslužila.
– Znam da će sigurno doći jedan dečak od 5 godina koji voli „Čudnu šumu“, sa roditeljima. Verujem da će i druge generacije, pa i moji vršnjaci, a to su oni najstariji, ako im te večeri dozvole zdravlje i raspoloženje, doći. Treba poštovati događaje koji nisu providni, isprazni, beznačajni… – naglašava nas sagovornik i daje nam još detalja o predstojećem hepeningu.
– To će biti koncert na kome Dragi i ja nećemo morati da pevamo sve vreme. Dobrim delom će to činiti naši prijatelji, koji su ili vrhunski instrumentalisti, ili legendarni pevači. Na koncertu učestvuju i deca muzičara koji su sa nama svirali, Aleksandra Đelmaš, kćerka Raše Đelmaša i David Micić, sin bubnjara Dragana Micića Mite. Takođe, na pozornici će biti i svestrani muzičar iz Novog Sada Milovan Đuđić Džimi. On će svirati gitaru, lap steel gitaru i bendžo. Trudićemo se da počnemo na vreme, u 20 časova, sa najviše 15 akademskih minuta zakašnjenja. Nadam se da će nas i Nebo pogledati i da će vreme biti lepo. Iako je jedan od naših gostiju, Bajaga, „specijalac“ za kišne koncerte, ipak verujem da smo zaslužili da nas te večeri kiša zaobiđe – pozvao je u razgovoru za eKlinika portal Žika Jelić sve na jubilarni, slavljenički koncert legendarne „Yu grupe“.