Kristina Kovač je intrigantna i svoja. Kći Kornelija Bate Kovača, jednog od najvećih muzičara sa prostora nekadašnje države, umetnica i kantautorka, podiže prašinu gotovo svakom svojom rečju i stavom, bez namere da bude tako. U vrtlogu želje, borbe i potrebe da pronađe mesto pod nekim drugim suncem i ponovo zavoli sebe, „stisla je petlju“ i – uspela.
Kristina Kovač: Ranjivost i iskrenost su vrline onih koji se ne plaše da žive živote koje žele
Sagovornicu eKlinika portala šibali su vetrovi, a moglo bi se reći da je u poslednjoj deceniji preživela i uragane i tornada. Zbog toga još veću težinu imaju tri reči kojima smo je zamolili da opiše svoj dosadašnji život, a ona nam je odgovorila ovako: 1) Napokon 2) Potpuno 3) Smislen.
Kristina Kovač se ne libi da govori o sebi, svojim osećanjima, lomovima, pobedama, razočaranjima, udarcima bliskih ljudi, dilemama, zdravstvenim iskušenjima i ljubavi potpuno otvoreno. Da li se ikada zbog toga pokajala?
– Da ne okolišam, bilo je jako teških trenutaka u mom životu zbog te moje osobine, ponajviše u poslednjih 10 godina. Razni ljudi su nalazili za shodno da ispiraju usta mnome, shvatali me pogrešno, ismevali moju ranjivost i iskrenost, mislili da nemam dostojanstva i klase, koristili me da na mrežama definišu sebe i to koliko su kul zbog toga što im je smešna i besmislena moja ličnost. Ali, meni je pre svega bilo bitno shvatiti ko i kakvi su to ljudi. Kad sam se udubila malo, shvatila sam da su to uglavnom oni koji se plaše toga da pokažu ko su, koji nemaju hrabrosti da žive živote koje žele, da budu ranjivi i iskreni – opet „bez dlake na jeziku“ priča Kovač i dodaje:
Ne postoji bolji život od onog u kom si ogoljen i bez maske
– Onda sam se zapitala – zašto bi, dođavola, meni bilo bitno njihovo mišljenje? Ja te osobine ne cenim, jer znam da dolaze iz lične slabosti i nestabilnosti. Ne treba mi njihova ljubav. Nije mi bitna, nije mi presudna da bih krojila svoje korake po tome. I baš u poslednjih deset godina sam shvatila da ne postoji bolji život od onog u kom si ogoljen, bez maski i zidova, zaštićen isključivo svojom ličnom snagom i hrabrošću, i kada pred svetom stojiš pravo sa svim svojim vrlinama i manama. U tom načinu postojanja sam pronašla ogroman izvor sreće i nikada ga se neću odreći, ni zbog koga.
Ostvarila je sve o čemu je sanjarila godinama unazad Foto: Kristina Kovač/privatna arhiva
Kristina Kovač o odlasku u Švedsku: Od iznajmljene sobice u Stokholmu do ostvarenih snova
Nešto se, priznaje nam, desilo kada je „uzela život u svoje ruke“ i uradila ono o čemu većina uglavnom samo teoretiše i mašta. Nešto veliko, specijalno i mnogo lepo. Zavolela je sebe kompletno i potpuno. Shvatila ko je u stvari i kakva je, i dopala joj se ta žena koju je u sebi otkrila.
– Mnogi koji prate moj Fejsbuk profil znaju da o odlasku u Švedsku sanjam još negde od 2012. godine. Često bih u to doba postovala slike Stokholma i svoja sanjarenja, osnovnu školu koju sam pronašla sa fokusom na entertainment business – muziku, ples, glumu, u koju nju sam žarko želela da upišem ćerku Taru… Lepe krajeve Stokholma, sa pričom kako jednog dana želim da živim baš tu. Planove o tome da bih možda mogla da zagrejem stolicu i naučim taj mađarski kako bih dobila pasoš EU. Sve to o čemu sam sanjarila i postovala – ostvarila sam. Tara danas ide u baš tu školu. Mi živimo u baš takvom jednom prelepom kraju. Mađarski sam, uz velike muke, naučila i dobila EU pasoš, koji sam obezbedila i svom detetu. Iskreno, taj trenutak je bio najveći i preloman za naše živote. U roku od dva meseca sam sa novim pasošem i pozajmljenih 2.000 evra bila u Stokholmu, sama. Dete, čoveka i našeg psa, matoru džumericu Micku sam ostavilu u Beogradu i zaputila se sa tonom kofera vozovima preko Evrope ka Stokholmu, u iznajmljenu sobu – opisuje Kristina Kovač najveći životni rez.
Bes me nije pomeo, već motivisao
– Volim da se sećam tog perioda, iako mi je najteže u životu bilo što sam bez svog deteta. Bukvalno sam zbog toga osećala fizički bol… I sećam se da sam tada osetila ogroman, nesuvislo veliki bes prema političarima koji su nam srozali zemlju i živote – vredno sam radila svoj posao ceo život, a „završila“ u novoj zemlji sa 45 godina i pozajmljenih 2 000 evra. To je sve što sam imala da pokažem za ceo život umetničkog truda i rada. Ali, taj bes me nije pomeo, već me je motivisao. Bila sam negde gde je vazduh lagan, kao i životi ljudi koji tu od vajkada žive, gde nema fizički opipljive negativne energije izazvane životnim nedaćama koje ljudi u normalnim, zdravim okruženjima prosto nemaju. Šetajući prelepim Stokholmom tog proleća i leta, podsetila sam se šta je to normalan, dostojanstven život, život vredan življenja i znala sam da neću odustati – priča Kristina Kovač za eKlinika portal.
Radost putovanja sa ćerkom Tarom Foto: Kristina Kovač/privatna arhiva
Konačno balans tela i duha nakon realnih zdravstvenih iskušenja
I o svojim zdravstvenim iskušenjima govori otvoreno. Ne šminka i ne ulepšava stvarnost. Kada joj je potrebna pomoć, traži je. Kada ne ide kako treba priznaje, i dobija neophodnu podršku. Dugo je sumnjala da ima insulinsku rezistenciju i kako kaže, laknulo joj je kada je konačno dobila dijagnozu:
– To je objasnilo moju nemogućnost da smršam uprkos pokušajima. Moja baka je imala dijabetes i znam da sam sa viškom kilograma i insulinskom rezistencijom ozbiljan kandidat za isti. Shodno tome, promenila sam način života. Za početak, skinula sam prvih 10 kilograma. Sada plivam tri puta nedeljno i jedem zdravo, da kažemo da je u pitanju mediteranski način ishrane. Pijem terapiju, šećer sam potpuno izbacila i vratim mu se samo u retkim periodima tipa praznika, određenih putovanja i slično. Ovaj režim je sada – zauvek.
Postoji objektivni strahovi, ali radim najbolje što mogu
– Što se tiče drugih stvari, mama mi je umrla kad je imala 53 godine sa rakom grlića materice, ali od postoperativnih komplikacija. Ja negde realno imam PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) od toga zauvek, jer je žena od naizgled zdrave osobe za mesec dana nestala iz naših života. Stoga, kada mi zafali nešto vezano za hormone ili reproduktivno zdravlje vrlo budem uznemirena i uplašena, jer želim svom detetu da budem tu još dugo. Ali, svakako radim najbolje što mogu. Idem na redovne kontrole i nadam se najboljem. Ako govorimo o mentalnom zdravlju, što sam starija, to sam bolja. Volim da idem kod psihologa na seanse, jer mislim da je važno obraditi osećanja i događaje i smestiti ih na pravo mesto. Uz tu vrstu stručnjaka je to mnogo lakše, tako da mi dođe kao neko kafenisanje sa pozitivnim posledicama – objašnjava Kovač.
I do prvog posla otvoreno i iskreno
Posao u Švedskoj je tražila dugo, a do prvih prilika su je dovele upravo njena iskrenost, otvorenost, i kako kaže, „drajv“ koji ima. Tako je sa 45 godina po prvi put postala zaposlena, od 9 do 5, kao ofis menadžer u AI start up-u „Imagimob“. Mnogi ljudi na koje je srećom ili svojom proaktivnošću naišla su joj na ovom putu nesebično pomogli, jer su prepoznali Kristininu ljubav prema životu i umeli da je cene. Danas ne zaboravlja nikoga kome duguje zahvalnost, i gleda da, kako se to žargonski u svetu kaže „pay it forward“, kada je u situaciji.
Još jedan hrabar rez: „Hor Bratstva i detinjstva“, duh Jugoslavije, sloga, zajedništvo i ljubav
Nakon pet godina rada, Kristina je nedavno skupila hrabrost da da otkaz i pokrene svoju firmu K’s Music Hub, koja će se baviti raznim muzičkim inicijativama. Prva će, najavljuje, biti osnivanje dva hora. The Melting Pot Collective ima koncept da spaja hrabre sanjare/imigrante i došljake sa gostoprimljivim domaćinima u Stokholmu sa ciljem da zajedno obogaćuju svoje živote novim poznanstvima, kulturama i pesmom.
Drugi hor je njen miljenik, „Hor Bratstva i Detinjstva“, koji će spajati sve ljude koji nose divne uspomene iz zemlje u kojoj su rođeni i odrasli – Jugoslavije. Znači, detaljno objašnjava Kristina Kovač, Hrvate, Bosance i Hercegovce, Srbe, Makedonce, Crnogorce i Slovence. Taj hor će pevati pesme naše mladosti, ponajviše iz 80-ih godina, ali i iz perioda pre i posle, koje nose duh Jugoslavije. Oba hora imaju koncepte bazirane na slozi, zajedništvu i ljubavi jer su to i njene vrednosti, vrednosti za koje se bori. Planira da „Hor Bratstva i Detinjstva“ proširi na celu Evropu, pa i svet. Najpre na ex-yu region i sve nekadašnje republike, a onda i na gradove širom sveta. Što se snova tiče, konstatuje Kovač sa osmehom, nikada joj ne manjka megalomanije.
Sunce, osmeh i pozitivna energija bez ulepšavanja stvarnosti i dodvoravanje bilo kome Foto: Kristina Kovač/privatna arhiva
Ljubav je pokretač svega bitnog i svetog u mom životu: Mama, tata, D, Micka…
– Ljubav? Pokretač svega bitnog i svetog u mom životu. Motiv za neverovatne pobede. Za mog D-a (Danijel Brakus, Kristinin životni saputnik – prim.aut), ljubav je bila motiv i pomoćnik u pobedi nad Hodžkin limfomom. Za mene, ljubav je bila motiv da hrabro donesem teške odluke o bitnim promenama u svom životu, koje su prosto morale da se dogode kad-tad. Ljubav je moj dolazak u Švedsku da izgradim, napravim, sredim i dočekam njih troje. Ljubav je večita tuga za Milicom, našom kucom, koju je D. vozovima poslednju preselio ovamo sa njenih 15 i po godina. Dočekala je da doživi čist stokholmski vazduh. Doživela još dve godine trčanja tu i tamo, sretanja zečeva, jelena, lisica… Morali smo da je uspavamo jer je krenula u proces umiranja. Bilo je pitanje dana ako ne i sata, a ja nisam želela da pati i da se boji ni jedne sekunde. Umrla je najmirnijom i najspokojnijom smrću koju sam ikada videla, u našim naručjima, i to je njen poslednji poklon nama, njenim ljudima. Zauvek će biti naša Micka – Sunđer Baba Mickalone. To je za mene ljubav. Ljubav je i moja mama koju nisam videla skoro 20 godina, a krvnički mi nedostaje svakoga dana i sve bih dala da je tu. Ljubav su tatine pesme i njegovo sviranje klavira. I da, oduvek i zauvek verujem u ljubav, bez rezerve – emotivna je, ali bez dileme naša sagovornica.
Micka je sa 15 godina došla u Stokholm, a umrla najmirnijom i najspokojnijom smrću u naručju svojih voljenih ljudi Foto: Kristina Kovač/privatna arhiva
Muzika: Prošle su čitave godine da nije napravila pesmu, sada je opet ponosna
O nezaobilaznoj životnoj temi Kristina kaže:
– Jako sam ponosna na to što, za razliku od mnogih umetnika mojih godina, ne podležem panici od prolaznosti. U jednom trenutku prošle su čitave godine da nisam napravila pesmu. Bila sam neinspirisana/suviše sretna u ljubavi/suviše isfrustrirana životom u Srbiji i politikom/suviše željna da taj život promenim. Tek u poslednjih nekoliko godina, zainatila sam se da se muzici vratim. Otišla na jedan, pa na drugi kompozitorski kamp i shvatila da ne da nisam izgubila moj „mojo“, nego su mi se baterije od pauze i aktivnog življenja toliko napunile da imam mnogo toga da dam i kažem. Negde nakon toga, napisala sam „Moj prvi ožiljak na duši“ sa Timom Gosdenom za mladu Nađu Ordagić, i iskreno, ne pamtim kada sam napravila bolju pesmu. Sada – „Oduvek mi nedostaješ“ i opet sam ponosna. Mnogo mi je važno da nikada ne srozam ono što sam nekada, kao mlada, u naponu snage, stvarala kao umetnik. A to se čuva tako što stvaraš samo onda kada to ima smisla i kada imaš šta da kažeš. Ako je to retko i sve ređe – so be it. Tako treba da bude.
Nikada neću odustati od ljudi sa društvenih mreža, oni su mi u nekim trenucima bili najveća podrška
Kristina Kovač je svojevremeno bila autor i lider pokreta „Zajedno smo lakši“. Svojim primerom je postala vodič velikom broju ljudi da promene životne navike i poboljšaju zdravlje. Bez filtera i „šminkanja“ stvarnosti, često je bila meta negativnih komentara i tabloidnog „copy/paste“ modela novinarstva sa društvenih mreža. Kako se to prevazilazi i da li je u ovom svetu „sajber“ i opšte agresivnosti uopšte moguće?
– Prevazilazi se tako što mi ne pada na pamet da krojim sebe prema tome kako se ponašaju tabloidi i da li će da me zloupotrebe. Ja volim svoju komunikaciju sa ljudima na mrežama. Ne zaboravite da svoju primarnu porodicu manje-više odavno nemam, suštinski je nestala sa maminom smrću. Ljudi koji su pomno pratili moj put u poslednjih 10-15 godina u nekim trenucima su mi bili bukvalno najveća podrška ako izuzmemo D-a i Taru. Mnogi od tih ljudi su me jako dobro upoznali kroz ličnu iskrenost na mom FB profilu i znaju u detalje kako je izgledao moj put dovde gde sam sada. Oni su meni pružali podršku u značajnim koracima ali i u najtežim trenucima, na primer, u danima kada smo sahranili tatu. A verujte, tada mi je podrška bila jako potrebna. Ja sam njima vratila veru u to da je uz trud i volju sve moguće i da je sanjati samo početak moguće stvarnosti. I ne dam sve to ni zbog kakvih glupih tabloida. Borim se i uvek ću se boriti protiv takvih stvari – ispričala je za eKlinika portal Kristina Kovač.
