Olivera Pavlović jednostavno voli život. Do sada je imala i sreće i muka. I uživala je i namučila se. Zagazila je u 9. deceniju, a još uvek se životu raduje bez rezerve. Ova priča je mnogo više od ispovesti osobe koja se borila i izborila sa dve ozbiljne bolesti, budući da su u Oliverin zdravstveni karton upisani lupus i rak jednjaka.
Zanimljivi porodični i profesionalni putevi
Živopisno nam priča svoju biografiju. Rođena je 1943. godine u Šapcu. Majka joj je bila rođena Šapčanka, profesor geografije, a otac rođen u Zagrebu, doktor prava. Njen stariji brat je rođen u Bitolju. Porodica se 1946. presela u Beograd, kod Kalenićeve pijace. Završila je 14. beogradsku gimnaziju, potom živela u Parizu dve godine.
Udala se 1968. u Svetosavskoj crkvi za docenta Fakulteta veterinarske medicine dr Milutina Pavlovića i sa njim potom živela kratko i u Lenjingradu. Govori ruski, francuski i engleski jezik, razume italijanski i nemački. Radila je u Gimnaziji „Sveti Sava“ kao sekretar škole, a onda na Urološkoj klinici i u Domu zdravlja Zvezdara. Rodila je sina i ćerku, ima i pastorku.
Kako je Olivera dovela lupus u remisiju uz podršku porodice i ljubav bez stresa
Sagovornica eKlinika portala onda počinje storiju o zdravstvenim peripetijama:
– Godine 1977. razbolela sam se od sistemskog lupusa. Bilo je atipično jer mi bolest nije ugrozila kožu i zglobove već bubrege. Imala sam neprekidno krvarenje i dijagnoza je postavljena tek 8 meseci kasnije. Lečena sam kortikosteroidima bez rezuleata. Otišla sam u SSSR na lečenje na dva meseca, a terapija Interferonom dala je neke rezultate uz sugestiju da se penzionišem. Najpre sam postala invalid rada 2. kategorije, a 1980. godine sam penzionisana. Deca su bila mala i ja sam svakoga dana sve više shvatala da bi moja smrt za njih bila pogubna. Velika sreća je što smo živeli u zajednici moj svekar, njegova druga žena, moja majka, tetka, muž, deca i ja. Povremeno nam se pridruživala i pastorka. Svi su imali svoje obaveze i redovno ih ispunjavali, stambeni prostor je omogućio komfor i udobnost, a najvažnije svi smo se mnogo voleli. To je donosilo mir i u našem domu smo se osećali bolje nego igde. Nije bilo napetosti i to je dovelo moj lupus u fazu remisije koja i danas traje – naglašava naša sagovornica važnost podrške i stabilnosti porodičnog gnezda i zdravlju i u bolesti.
Smrt supruga i teška tuga: Porodična anamneza je zahtevala oprez
Život je išao dalje. Deca su otišla na studije u inostranstvo, stari su polako umirali jedan za drugim. Olivera konstatuje da je srećom sve išlo po redu i na kraju su ostali samo suprug i ona. Bio je od nje 14 godina stariji, a svoju životnu saputnicu je napustio u maju 2019. godine. Sve je to racionalno primila, ali nam priznaje da joj je duša pucala po šavovima. Iza njih su bile 52 godine prelepog braka. Od pune kuće ispunjene druženjem, ljubavlju, muzikom, smehom, šalama, ostala je tišina i tuga.
Početkom 2020. godine uradila je kolonoskopiju, koju je radila na svake 3 godine. Skidani su joj polipi, kojima je bila sklona. I porodična istorija zahtevala je ozbiljnost. Baka po ocu je umrla od karcinoma debelog creva (otac se na vreme operisao), a majka od karcinoma dojke.
Promašaj nemačkog lekara i šok u Beogradu – rak jednjaka u 3. stadijumu!
– Pošto sam imala jaku kiselinu rešila sam da uradim i gastroskopiju. Rečeno mi je da se javim za 5 godina. Otišla sam kod ćerke u Nemačku da budem sa unucima mesec dana. Izbila je korona i ja sam ostala 4 meseca. Stomak mi je bio nadut, nisam imala apetit, ali je nemački lekar očito bio zaveden nalazom iz Begrada. Palpatorno me je pregledao, krvna slika je bila u redu… Rekao je da su to promene klime, vode, načina života, ishrane, itd. U junu sam se vratila u Bgd i na sinovljevo insistiranje ponavljam gastroskopiju na kojoj mi postavljaju dijagnozu – rak jednjaka u 3. stadijumu – šokirana je bila naša sagovornica.
Recite ljudima da se vole i da je samoća najstrašnija u starosti – kaže Olivera Pavlović u poruci ljubavi, koja joj je pomogla i u oporavku od teške operacije i bolesti Foto: Olivera Pavlović/privatna arhiva
„Osećala sam sve vreme da me Bog još ne zove“: Hemioterapije, operisan rak jednjaka, pa opet hemioterapije…
Olivera kaže da je njen rak jednjaka bio veliki i inoperabilan, ukoliko ne odradi bar 4 hemoteraije. Odmah je započela sa FLLOT tretmanom u jednoj privatnoj klinici, a stvari su se dalje odvijale ovako:
– Posle terapije profesor dr Miloš Bjelović pristaje da me operiše. Međutim, Prva hirurša klinika je stavljena u Covid 19 sistem i ne rade se operacije… Deca ugovaraju sa profesorom Bjelovićem operaciju u privatnoj klinici na kojoj radi i 18. novembra 2020. godine operisana sam. Nakon operacije sam imala još 2 hemioterapije. Sve sam podnela veoma lako. Nisam se uplašila ni u jednom trenutku – kao da imam kijavicu. Osećala sam sve vreme da me Bog još ne zove. Iako žive sa porodicama u inostaranstvu, deca su se svake nedelje smenjivala. Ni jedan dan nisam provela bez nekog od njih. Angažovali su i ženu koja je bila u kući sa mnom 24 sata, a i moj rođeni brat uključio se da mi pomogne. Nisam osetila samoću ni u jednom trenutku.
Sa 77 godina sam počela da mislim o sebi: Onda je došla i ljubav
Već krajem 2022. godine Olivera se osećala zdravom. Više joj nije bila potrebna pomoć žene svaki dan. Tada je, međutim, shvatila da joj je društvo najvažnije i da je koren njenog nezdovoljstva izazvanog samoćom doveo do bolesti.
– Jednostavno, sa 77 godina sam počela da mislim o sebi. Odlučila sam da otpočnem život sa sadašnjim mužem koji je 04. januara 2023. godine došao kod mene iz Kragujevca i nismo se više rastajali. Ne odvajamo se, ugađamo jedno drugom i nastojimo da unesemo što više radosti u ostatak naših života. Mlađi je od mene 13 godina, venčali smo se u aprilu pre dve godine i lepo nam je – kaže naša sagovornica uz osmeh i daje još jedan dobar recept za mirniji život:
Recite ljudima da ne obraćaju pažnju na zlonamerne ljude i da je samoća najstrašnija u starosti
– Moja deca, prijatelji, rođaci i svi koji me vole i znaju dugo apsolutno podržavaju moje odluke. Ostatak sveta – komšiluk, profesionalne tračare, ljudi koji zabadaju nos u tuđe stvari, nemaju svoje živote pa se bave tuđim potpuno su isljučeni iz mog života. Ako pitate moje unuke koga najviše vole od baka i deda odgovor je: „Acu“. Tako je Bog opet bio na mojoj strani. Blagodarim, osećam se blagosloveno i svedočim da je Bog najmoćniji. Najveće životne vrednosti su vera, ljubav, poštovanje, sloga, pomoć najugroženijem članu, a zdravlje iz mozga dolazi. Lepe misli emituju pozitivnu energiju i zato nemojte mrzeti. Mržnja emituje negativnu energiju koja ubija. Recite ljudima da se vole i da je samoća najstrašnija u starosti – sa zadovoljstvom je svoju priču za eKlinika portal ispričala Olivera Pavlović iz Beograda.
Izuzetna istinita zivotna prica