Štitna žlezda ne sadrži samo 2 hormona, njenu pojačanu ili smanjenu funkciju kontrolišu i biljke

Fitoterapija najčešće navodi biljke koje uravnotežuju rad štitne žlezde, međutim nema decidnog objašnjenja o tačnim mehanizmima delovanja tih biljaka, kaže dr Zoran Nikolić

Štitna žlezda se kod hipotireoze (uvećane štitaste žlezde) leči sintetičkim tiroidnim hormonom, koji štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno. U slučaju hipertireoze, prekomernog lučenja hormona štitaste žlezde zvanična medicina primenjuje antitireoidne lekove, radioaktivni jod, kada je potrebno i operaciju. Veliki broj oboljenja štitne žlezde leči se supstituciono, nadoknadom hormona. Ipak, priroda nam je podarila i pomoćnu terapiju u obliku lekovitih biljaka koje mogu da budu od velike koristi pacijentima. Vučja stopa, zeleni orah, ulje crne ribizle, samo su neke od biljaka koje bi mogle da dovedu do dobre funkcije štitne žlezde, da smire osećaj „lupanja srca“, nervozu, umor, probleme s pamćenjem.

„Igra hormona”

Pacijenti koji boluju od Hašimota imaju problem sa smanjenom količinom hormona štitne (tireoidne) žlezde. Terapija se zasniva na lekovima koji omogućavaju normalni i uravnotežen rad štitne žlezde. Simptomi kao što, usporenost, umor, osetljivost na hladnoću, povećanje telesne težine, moguća gušavost (uvećanje štitne žlezde), suva koža i kosa, lomljivi nokti, povlače se se usled delovanja lekova, čak se smanji i žlezda, ako je stromatozno povećana. Ukoliko se radi o pojačanoj funkciji štitne žlezde, daju se tireosupresivni lekovi i medicina dosta dobro reguliše sve prateće tegobe.

Preporučujemo

- Naša znanja se kada je u pitanju lečenje štitaste žlezde najviše odnose upravo na tu "igru hormona". Ali, štitna žlezda ne sadrži u sebi samo hormone u njoj se nalaze i mnoga jedinjenja koja tu žlezdu čine žlezdom. Ukoliko sve posmatramo sa nivoa regulacije hormona, onda smo zadovoljni onim što pruža oficijelna medicina. Međutim, suštinski bilo bi uvek dobro sve podržavati lekovitim biljem. Skoro nigde ne postoji, ograničenje koje bi zabranjivalo da se u oficijalnoj medicini koristi i nešto od biljne terapije. Fitoterapija najčešće navodi biljke koje uravnotežuju rad štitne žlezde, međutim nema decidnog objašnjenja o tačnim mehanizmima delovanja tih biljaka. Ipak, poznati su aktivni principi u određenim biljkama, prepoznaju se supstance, jedinjenja koja doprinose uravnoteženju rada štitne žlezde. Nije dovoljno samo nadoknaditi tiroksin i trijodtironin ili ga uravnotežavati, bitno je znati i šta od biljaka može da doprinese dobrom funkcionisanju štitne žlezde - kaže u razgovoru za portal eKlinka dr Zoran Nikolić fitoterapeut i član Sekcije za tradicionalnu medicinu, Srpskog lekarskog društva.

Šta se savetuje kod hiperfunkcije štitne žlezde?

Gagamija (Lycopus europaeus), poznata i kao vučja stopa je višegodišnja zeljasta biljka, koja raste na vlažnim močvarnim livadama, kraj reka i potoka. Koristi se u narodnoj medicini za lečenje tahikardije, kod hiperfunkcije tireoidne žlezde. Dr Nikolić potvrđuje da ova biljka smanjuje prekomernu aktivnost (hipertireozu) štitaste žlezde. Gagamija usporava preterano aktivan rad štitne žlezde i smanjuje proizvodnju hormona trijodtironina i tiroksina. Ima i blago sedativno dejstvo, smanjuje osećaj „lupanja srca“, u starim zapisima opisuje se kao biljka koja „smiruje srce kod gušavih ljudi“.

- Kod hiperfunkcije štitne žlezde, kod Graves-Basedowljeve bolesti, često se savetuje gagamija, a postoji i američka varijanta ove biljke. Zna se da na štitnu žlezdu odlično utiču aktivni principi iz ove biljke koji pripadaju grupi fenola, to su ruzmarinska i kofeinska kiselina, luteolin. Flavonoidi su izuzetno važni prirodni biljni kompleksi, koji ulaze u fokus ne samo prirodnih nauka, nego sve više i klasične medicine, koja lagano shvata da se upravo u prirodi nalaze najbolji mogući lekovi. Taj luteolin je upravo odličan za ravnotežu štitne žlezde, ali i mangan, koji se nalazi u sklopu ove biljke je isto od velike koristi - navodi dr Nikolić.

Kako deluje gagamija?

- Inhibira se tireostimulišući hormon, koji luči hipofiza i koji ima direktan uticaj na povećanje ili smanjenje lučenja dva glavna hormona štitaste žlezde tiroksina i trijodtironina. U ovom slučaju, kod gagamije, inhibira se taj tireostimulišući hormon i sprečava štitna žlezda da u većoj količini produkuje ova dva hormona. Inače, sama biljka gagamija ima i takozvano antiprolaktinsko delovanje, što znači da sprečava pojačano lučenje mleka. Ima i antiglukagonsko delovanje. Glukagon je hormon, koji je suprotan insulinu. Pa dok insulin smanjuje nivo šećera u krvi, glukagon ga povećava. Osim toga, ova biljka i sedira (umiruje) srce i jako je dobro da se daje kod distonije neurovegetative, tamo gde postoji nervoza, uzbuđenost, vlažni dlanovi. Gagamija se koristi u formi čaja - objašnjava dr Nikolić.

Važno je naglasiti i da gagamija nije za osobe sa smanjenom funkcijom štitne žlezde (hipotireozom), jer bi mogla dodatno da uspori rad žlezde. Ne savetuje se deci, trudnicama, dojiljama, ne sme se kombinovati sa lekovima za štitnu žlezdu.

Šta se savetuje kod hipotireoze, smanjene funkcije štitne žlezde?

Pacijenti koji pate od Hašimota (hipotireoza), moraju da nadoknade hormone štitne žlezde. Fitoterapeuti pored ostalih biljaka koje se savetuju posebno izdvajaju orah, dr Nikolić precizira, pre svega, orahov list i mlad nezreo plod oraha.

- On u sebi sadrži jod glavni sastojak hormona trijodtironina i tiroksina. Inače, taj jod je, alelopatski agens, što znači da sprečava druge biljke da rastu ispod oraha, orah kao da oduzme svoje polje, svoju površinu, i ne dopušta nikome da priđe unutra. Ovaj orah je jako kvalitetan ima izuzetne koncentracije vitamina C, skoro tri grama na 100 grama mase biljke. Zeleno saplođe oraha ima i veće koncentracije, oko četiri grama na 100 grama biljke. Vitamin C je važan kao veliki prirodni antioksidant. Savetujem pacijentima i ajurvedske preparate koji su kombinacija ašvagande, šizandre, joda, sadrže i selen i cink, mislim da su dobar izbor kod Hašimota. No, kada bismo ponovo pokušali da kažemo koje sve to biljke doprinose uravnoteženom funkcionisanju štitne žlezde, ne ulazeći u to da li je u pitanju hiperfunkcija ili hipofunkcija, izdvajam biljku imelu (Viscum album), zatim mešavinu glogovog cveta i lista, potom valerijanu, žalfiju koja se oduvek smatrala lekom za sve, panaceom evropskog podneblja, matičnjak, nanu i kantarion.

Ipak, potrebno je biti oprezan pri primeni imele, koja se savetuje pod nadzorom stručnjaka. Bobice imele i određeni delovi stabla, mogu da budu toksični ako se ne pripreme na pravi način.

Ulje crne ribizle

Za smanjenje smanjenje simptoma kod autoimunih bolesti štitaste, prvenstveno Hašimoto sindroma, često se savetuje i crna ribizla (lat. Ribes nigrum) . Dr Nikolić kaže da je skeptičan kada je u pitanju primena crne ribizle sa svojim lišćem, ali da je sasvim druga stvar kada je u pitanju ulje crne ribizle

- Danas se sve više govori o ulju semena crne ribizle, koje u svom sastavu ima bitne esencijalne aminokiseline. To su omega-3, omega-6 kiseline, koje imaju veliku ulogu u smanjenju zapaljenskih procesa, inflamacije, a i Hašimoto i Gravesova bolest posledica su upale. Ulje semena crne ribizle smanjenje inflamacije i pomaže kod Hašimota - kaže dr Nikolić.

Oprez kako bi se došlo do najboljih rezultata

Dr Nikolić savetuje da se biljke kao pomoćna terapija kod poremećaja funkcije štitne žlezde uvek koriste u saradnji sa lekarom, fitoterapeutom. Poseban oprez potreban je kod hroničnih pacijenata, osoba sa dodatnim bolestima.

- Svi lekari posebno u opštoj praksi susreću se sa starijim pacijentima, koji im donose spisak od 10 do 12 lekova koje piju. Dešava se i da lekar prepiše svoju terapiju ne gledajući šta još pacijent uzima. Pacijenti opet često kažu " mi ovo pijemo ali čini nam se da nije dovoljno". Čuli su i za akupunkturu i za fitoterapiju, ja ipak napominjem da je potreban oprez ako dugotrajno koristimo jednu terapiju. Ne smete da je naglo prekidate, jer će to izazvati apstinencijalni sindrom, što znači da će doći do povratka svih onih simptoma zbog kojih ste i počeli da uzimate neki lek. Savet je polako i oprezno, možete koristiti i određene biljke, napominjem da je dosta mali, gotovo zanemarljiv, broj biljaka koje bi bile u sukobu sa zvaničnim lečenjem, ali i da je sve potrebno da bude pod kontrolom lekara, koji može da savetuje laboratorijske provere i da uočava promene - napominje dr Nikolić.

(eKlinika.rs)