Bipolarni poremećaj odlikuje uobičajeni sledeći scenario: pacijent se javi psihijatru zbog depresivne epizode koja se leči odgovarajućom terapijom za depresiju. Usledi još nekoliko takvih faza, da bi se tek nakon više godina, u proseku 10, javila prva manična epizoda, kada shvatimo da pacijent boluje od bipolarnog poremećaja, objašnjava za eKlinika portal prof.dr Olivera Vuković, specijalista psihijatrije.
Zašto je bipolarni poremećaj postao „popularan“
Prema rečima naše sagovornice, bipolarni poremećaj se često pogrešno meša sa nekim drugim problemima mentalnog zdravlja, kao što su poremećaj višestruke ličnosti ili granični poremećaj… Poslednjih godina, objašnjava prof.dr Vuković, pojavio se intrigantan fenomen, a to je da je bipolarni poremećaj postao „popularan“ u javnosti, pa se tako psihijatri u praksi susreću da osobama koje predstavljaju sebe bipolarnim iz različitih razloga, a da to zaista nisu.
Šta precizno karakteriše bipolarni poremećaj
Jedan od uzroka je zasigurno to što je bipolarni poremećaj često obrađivan u kinematografiji i literaturi, doduše, na neadekvatan način. Spektar simptoma je interesantan ljudima, samim tim i intrigantan. Međutim, izuzetno je važno precizno ga definisati, naglašava profesor dr Olivera Vuković, psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje i dodaje:
– Bipolarni poremećaj spada u poremećaje raspoloženja, iako se jako razlikuje od, na primer, depresivnih poremećaja, koji takođe spadaju u istu grupu. I depresivnost, koja se javlja kao deo bipolarnog poremećaja je ima iste simptome i znakove, ali postoje neke suptilne razlike koje praitmo kako bi što ranije postavili pravu dijagnozu. Bipolarnost u pravom smislu te reči karakteriše smenjivanje epizoda manije i depresije. Ta bipolarnost, odnosno patološka smena raspoloženja je ključni kriterijum za dijagnostiku.
Bipolarni poremećaj i klinička slika: Može li da bude individualna i da se razlikuje od očekivane
Može, odgovara potvrdno naša sagovornica i navodi još neke odrednice po kojima se može posumnjati na bipolarni poremećaj, iako simptomi mogu da variraju od osobe do osobe:
– Dešava se da se kliničke slike pacijenata veoma razlikuju. Najčešće viđamo pacijente koji se javljaju u maničnoj fazi, kada su hiperaktivni i puni energije, ubrzanog govora, razdražljivi. Bipolarne osobe inače malo spavaju ali su puni snage, ne osećaju umor. Često dobijaju predimenzionirane ideje o svojoj veličini kojei maju sumanuti kvalitet (tzv. ideje veličine), a ono što je još tipično za maničnu fazu bipolarnog poremećaja jeste nedostatak uvida o tome da se sa njima u psihološkom smislu uopšte nešto događa. U toj patološkoj fazi povišenog raspoloženja, svi dinamizmi su povišeni, kao što je motivacija za rad, nagoni su pojačani, oni su radosni, vedri, nasmejani. Ove emocije su prenlaglašene i „zarazne“ po okolinu, tj. prenose ih na druge.
Druga strana bipolarnog poremećaja: Depresija i pad raspoloženja
Prema rečima profesorke Vuković, manične epizode mogu biti blage, ponekad čak i ne odgovaraju klasičnoj slici klasične „manije“. Kod nekih, međutim, promene raspoloženja veoma intenzivno osciluju i mogu se preplitati i javljati istovremeno euforija i depresija. Često nije lako dovesti ih u ravnotežu jer je bipolarni poremećaj primer više heterogenih poremećaja raspoloženja i po toku i po kliničkoj slici.
– Depresija kao zaseban entitet i bipolarni poremećaj imaju pre svega različit mehanizam nastanka (etiopatogeneza). Bipolarni poremećaj ima daleko veću biološku (genetsku) predispoziciju za nastanak i razvoj (nasledljivost je oko 70 odsto), dok su kod depresije faktori sredine, pre svega stres, neuporedivo dominantniji uzroci, a nasledljivost niska oko 20-30 odsto. Takođe, bipolarni poremećaj počinje ranije, obično u dvasedetim godinama, iako u retkim slučajevima (oko 10 procenata obolelih) može prvi put da se javi i kasnije, nakon 50. godine života – kaže prof.dr Vuković.
Šta je hipomanija
U specifičnosti bipolarnog poremećaja spada još jedno stanje iz raznolikog spektra simptoma koje se susreće u praksi – hipomanija. Prof. dr Vuković ga ilustruje zanimljivim primerom pacijenta sa blagom formom manije, izuzetno uspešnog biznismena sa visokim procentom efikasnosti. Bio je, opisuje naša sagovornica, tokom svojih hipomaničnih epizoda, u stanju da radi više poslova na više kontinenata.
Ovakve osobe bez obzira na dijagnozu bipolarnog poremećaja mogu biti i izuzetno kreativne i uspešne na drugim poljima, ali je, naglašava psihijatar, neophodno da se leče.
Zašto bipolarni poremećaj mora da se leči
I tako dolazimo do okolnosti koja bipolarni poremećaj odvaja od nekih poremećaja mentalnog zdravlja. Najkraće rečeno – mora da se leči. Ukoliko se to ne desi, moguće su ozbiljne druge psihofizičke komplikacije, koje bi svakako trebalo izbeći. Za razliku od depresije kod koje pored antidepresiva, psihoterapija ima važnu ulogu, bipolarni poremećaj se primarno leči lekovima (tzv. stabilizatori raspoloženja), a psihoterpija može da usledi kasnije, kada se značajno smanje tegobe naših pacijenata.
Permanentna briga o mentalnom zdravlju
U drugom delu teksta o bipolarnom poremećaju, profesorka Vuković govoriće detaljnije o razlikama između bipolarnog, graničnog i drugih poremećaja ličnosti, kao i o stigmi i nerazumevanju od strane okruženja.
Biće to samo jedan od načina da portal eKlinika nastavi sa dobrom praksom redovne obrade tema brige o mentalnom zdravlju ne samo na Svetski dan koji je obeležen juče (10.oktobra), već u kontinuitetu. Ovako važne teme to nesumnjivo zaslužuju.
