Trend pozitivne psihologije je u ekspanziji; pozitivan stav je potreban ali nije i dovoljan za mentalno blagostanje Foto: Shutterstock
Poznato je da psihijatrija koristi medicinske i biološke metode za lečenje mentalnih poremećaja, za razliku od psihoterapijskog pristupa, koji se oslanja na nebiološke pristupe sa primarnim razgovor i raznim vrstama savetovanja. Stiče se utisak ponekad gotovo agresivnog koncepta jačanja osećaja sreće mentalno zdravih ljudi (pozitivna psihologija). Međutim, stručnjaci za mentalno zdravlje skreću pažnju i na mane ovakvog modela.
Ovaj pristup može se podvesti pod koncept poznat kao pozitivna psihologija, čija je ekspanzija širenja ne samo na psihologe i psihoterapeute već i na socijalne radnike, lajf-koučeve i druge koji se sa različitim referencama bave pitanjem mentalnog zdravlja, primetna.
Većina njih predlaže da iskoristimo svaki dan i živimo u trenutku. To će nam, kako kažu, pomoći da budemo raspoloženiji i da eliminišemo tri najozloglašenija emocionalna stanja: kajanje, brigu i bes. Ovaj model projektuje izbegavanje fokusiranja na kajanje ili neke situacije zbog kojih smo bili ljuti u prošlosti, kao i preterane brige o budućnosti.
Nekima to može zvučati jednostavno, ali je ljudska psihologija evolutivno ustrojena da „živi“ kako u prošlosti tako i u budućnosti. Druge vrste imaju instinkte i reflekse koji su im dragoceni za snalaženje, preživljavanje i opstanak, ali opstanak ljudske vrste u velikoj meri zavisi od novih znanja – učenja i planiranja. Ne možemo učiti bez misli i iskustava iz prošlosti, niti planirati bez pogleda u budućnost.
Kajanje može da pokrene tugu kada razmišljamo o prošlosti. Međutim, mehanizam za učenje na sopstvenim greškama nam je neophodan kako bismo izbegli njihovo ponavljanje („pametan uči na svojim greškama“).
Zabrinutost za budućnost nam je takođe neophodna. Ona nas može dovesti u situaciju da danas donesemo neke odluke koje nisu prijatne, ali nas u budućnosti može dovesti do dobitak ili nas poštedeti nekih problema. Jednostavno, ako se uopšte ne bismo brinuli o budućnosti, možda se ne bismo trudili ni da da steknemo znanja i napredujemo u obrazovanju, ne bismo preuzimali odgovornost za zdravlje i fizičko blagostanje ili pravili rezerve stvari koje su nam potrebne.
Poput zabrinutosti i kajanja, bes je emocija koja pokreće, kada nije kontraproduktivan. Može nas zaštititi od nasilja i poslati poruku ljudima da poštuju naše interese. Istraživanja su pokazala da negativna raspoloženja u globalu mogu biti korisna, čineći nas manje lakovernim, naivnim i više skeptičnim u zaštiti sopstvenih interesa.
Studije su procenile da 80 odsto ljudi na zapadu karakteriše pristrasni optimizam, što znači da više uče iz pozitivnih nego iz negativnih iskustava. Međutim, on nas može zarobiti u zamku preteranog samopouzdanja i navesti da verujemo da smo bolji od drugih. Preterano samopouzdanje može da postane problem i pređe u toksičnu pozitivnost, odvrati pripreme za težak zadatak i navesti nas da okrivimo druge kada u njemu ne uspemo. Jer, ne mora uvek i ispasti sve dobro ako se ne potrudimo.
Neki istraživači veruju da je fokus pozitivne psihologije na sreću štetna i u drugim aspektima. U nedavno objavljenoj knjizi Happycracy, autor Edgar Kabanas tvrdi da je pozitivna psihologija korišćena od strane struktura kakve su korporacije i političar, kako bi se prebacila odgovornost za sve neuspehe (od blagog nezadovoljstva životom do kliničke depresije). Sa druge strane, brojne su i manipulacije, pa tako ljudi često za sopstvene neuspehe krive društveno okruženje i okolnosti. Tu ne pomaže fokusiranje samo na pozitivne emocije.
Verovanje da nemamo punu kontrolu nad našom srećom i neprekidna težnja za njom u pozitivnom kontektsu može da učini ljude očajnim, nasuprot željenom efektu. Psiholozi to ilustruju ovako: učiti nekoga da stalno bude srećan nije mnogo drugačije od traženja od toga da ne misli na „ružičastog slona“. U oba slučaja um lako može da ide u suprotnom smeru. U prvom, nemogućnost da se ispuni cilj da se bude srećan može da izazove frustraciju i osećaj krivice. A onda i ključno pitanje: da li je sreća zaista najvažnija vrednost u životu, da li je to uopšte nešto stabilno, nešto što može da traje?
Odgovor na ova pitanja dao je pre više od 100 godina američki filozof Ralf Voldo Emerson: „Svrha života nije biti srećan, već biti koristan, častan, saosećajan. Načinite neku razliku time što ste živeli i živeli dobro“.