Nekada mislimo da je roditeljstvo kao sadnja bašte: zalivaš, čistiš korov i jednog dana sediš i uživaš u cvetovima. Ali kako postajemo stariji, shvatamo da je to više kao briga o kućnoj biljci koju još pokušavamo da shvatimo – ponekad smo previše aktivni, ponekad zaboravimo da je obiđemo i proverimo, i odjednom lišće počne da vene. I onda se zapitamo šta smo pogrešili.
Istina je da neke od navika kojih se držimo tokom godina mogu stvoriti nevidljive zidove između nas i naše dece. A ironija je u tome da obično samo pokušavamo da pokažemo da nam je stalo. Ali ako možemo da uočimo ove male zidove i oslobodimo ih se, napokon bismo mogli da osetimo tu povezanost za kojom čeznemo. Jer ko od nas to ne želi – da nas deca više vole kako starimo, a deca odrastaju.
1. Naređivanje umesto razgovora
Kako starimo, lako može da nam pređe u naviku da naređujemo umesto da razgovaramo.
S godinama dolazi mudrost, ali to ne mora da znači da uvek imamo pravi odgovor. Čak i kada ga imamo, naša deca možda neće ceniti našu reakciju ako je izgovorimo kao naredbu.
Naša odrasla deca i sama su odrasli. Ona imaju svoja iskustva i mišljenja. Potreban im je prostor da donose sopstvene odluke – i prave greške. Prelaskom sa naređivanja na razgovor pokazujete poštovanje prema njihovoj autonomiji.
Umesto da kažete „Trebalo bi to da uradiš”, pokušajte da pitate „Da li si razmišljao o ovome?” To je suptilna, ali moćna promena.
2. Ne slušamo ih
Kada nam se deca obraćaju sa svojim brigama, prvo treba da ih saslušamo pre nego što odgovorimo. Ponekad im nisu potrebni saveti ili rešenja. Samo im je potreban neko kome je dovoljno stalo da ih sasluša.
Ovakvo ponašanje donosi ogroman napredak u našem odnosu sa decom. Ne samo da osećaju da ih slušamo i cenimo, već na taj način stičemo i dublji uvid u njihove živote i perspektive.
3. Držanje za prošlost
Ljudski mozak ima prirodnu tendenciju da pamti negativna iskustva življe od pozitivnih. Ovo je mehanizam preživljavanja koji nam pomaže da izbegnemo ponavljanje prošlih grešaka. Nažalost, to može dovesti do toga da se držimo prošlih nesuglasica, razočaranja i nesporazuma, posebno sa našom decom. Možda ćemo nastaviti da ih podsećamo na njihove greške iz prošlosti ili nećemo prepoznati koliko su odrasli i koliko su se promenili.
Odbacivanje prošlosti nije isto što i ignorisanje ili zaboravljanje grešaka. To jednostavno znači da ih priznajemo, učimo iz njih, a zatim idemo napred.
Ponavljanje grešaka iz prošlosti može samo da stvori zid između vas i vaše dece. I zato, ako želimo da nas deca više vole kako starimo, vreme je da prošlost stavimo tamo gde joj je mesto – u prošlost.
4. Prelaženje granica
U našem nastojanju da ostanemo povezani sa svojom decom kako starimo, možda nesvesno prelazimo njihove granice. To može da bude nuđenje neželjenih saveta, zadiranje u njihove lične stvari ili očekivanje stalnih izveštaja o njihovom životu.
Iako su naše namere možda dobre, takvo ponašanje može dovesti do toga da naša deca osećaju da ih gušimo ili nedovoljno poštujemo.
Ne smemo da zaboravimo da naša odrasla deca imaju svoje živote, odgovornosti i privatnost koje treba poštovati. Poštovanje granica ne znači stvaranje distance. To znači razumevanje i priznavanje onoga što im je prijatno i onoga što to nije.
To je delikatan balans koji treba postići, ali koji može značajno poboljšati kvalitet našeg odnosa sa decom. A zauzvrat, verovatno će nas više voleti i ceniti.
5. Uskraćivanje naklonosti
Kako naša deca rastu, često zaboravljamo da nikada ne prerastu potrebu za ljubavlju i privrženošću. Možda više nisu oni mališani koji su nam trčali u naručje nakon pada, ali to ne znači da im ne treba naša emocionalna podrška.
Jednostavno „volim te”, topao zagrljaj ili čak tapšanje po leđima može im značiti ceo svet.
Ovi mali gestovi ljubavi podsećaju ih da će, bez obzira na to koliko godina imaju, uvek imati posebno mesto u našem srcu.
Ponekad uskraćujemo naklonost jer se plašimo odbacivanja ili želimo da izbegnemo da izgledamo dominantno. Ali češće nego što mislimo, naša deca će ceniti ove izraze ljubavi.
Dakle, ako želimo da nas deca više vole kako starimo, ne treba da im uskraćujemo našu naklonost. To je jednostavan, ali moćan način da ojačamo našu vezu s njima, čineći da se zauzvrat osećamo voljeno.
6. Upoređivanje s drugima
Svako naše dete je jedinstveno, sa svojim vrlinama i manama. Kada ih upoređujemo sa drugima, nenamerno šaljemo poruku da nisu dovoljno dobri takvi kakvi jesu.
Važno je slaviti njihovu individualnost i podsticati njihove jedinstvene talente i sposobnosti. Što ih više prihvatamo i cenimo onakvima kakvi jesu, to će naš odnos biti bliži, a zauzvrat ćemo se osećati voljenijim.
7. Preterano reagovanje na njihove greške
Svi prave greške – to je deo života i učenja. Međutim, način na koji reagujemo na greške naše dece može u velikoj meri uticati na naš odnos sa njima.
Ako preterano reagujemo, naljutimo se ili pokažemo razočaranje svaki put kada zabrljaju, oni mogu početi da se plaše da naprave greške. Ovaj strah može ih navesti da kriju stvari od nas ili da izbegavaju da govore o svojim problemima, stvarajući distancu u našem odnosu.
Umesto toga, njihove greške treba posmatramo kao priliku za učenje. Treba da ih usmeravamo ka pronalaženju rešenja umesto da se fokusiraju na sam problem. Ovaj pristup ne samo da im pomaže da rastu, već i jača našu vezu sa njima.
8. Zaboravljamo da ih cenimo
U užurbanosti života često zaboravljamo da izrazimo svoju zahvalnost. Naša deca, kao i svi mi, treba da osećaju da su cenjena.
Jednostavna zahvalnost za njihovu pomoć, priznavanje njihovih ljubaznih gestova ili izražavanje ponosa zbog njihovih dostignuća može mnogo doprineti da se osećaju voljeno. Ne treba ih sve vreme obasipati pohvalama. Dovoljno je iskreno prepoznati njihov trud i doprinos. Ovaj jednostavan čin može stvoriti dublju vezu između nas i naše dece. A kada se osećaju cenjenim, prirodno će prema nama pokazati više ljubavi.
Tako da, ako želimo da nas deca vole kako starimo, ne smemo da zaboravimo da ih cenimo. To je najjednostavnija, ali najmoćnija stvar koju možemo učiniti.
Kako zalazimo u godine, roditeljstvo je kao da pokušavamo da pronađemo put kroz poznatu, ali malo preuređenu sobu. Znamo gde je ljubav, samo je pitanje da se ne spotaknemo o stare navike da bismo do nje stigli.
Ljubav ne nestaje kako starimo. Ona samo traži od nas da nastavimo da se prilagođavamo, da nastavimo da se pojavljujemo i dozvolimo našoj deci da nas iznenade. Uostalom, zar to nije suština ljubavi? Verovanje da su veze koje smo izgradili dovoljno jake da izdrže, čak i kada smo dovoljno hrabri da se menjamo.
Treba više ovako poučni tekstova.Da decu razumemo,poštujemo,divimo se,volimo na način da ih negušimo.Od samog rođenja deteta ,treba biti pametan u vaspitanju,ophođenju.Negušimo decu.Pamet u glavu.