Samopouzdanje nije u tome da uvek imamo da kažemo nešto genijalno, već u verovanju da je naš glas bitan Foto Shutterstock
Samopouzdanje se ne odnosi samo na to kako se osećamo, već i na to kako nas drugi doživljavaju. I bez obzira na to da li smo toga svesni ili ne, naš govor tela i ponašanje u javnosti mogu poslati signale o našem samopouzdanju.
Nisko samopouzdanje može da nas natera da se preispitujemo, da izbegavamo kontakt očima ili da se povlačimo. Najgore je to što možda i sve to i ne primećujemo.
Kontakt očima jedan je od najvećih pokazatelja samopouzdanja. Kada izbegavamo da gledate ljude u oči, to ostavlja utisak nesigurnosti u sebe ili čak nepouzdane i neiskrene osobe.
Naravno, održavanje kontakta očima ne znači da u nekoga treba neprestano da zurimo, jer to nikako nije prijatno. Ali ako nam pogled stalno negde luta ili gledamo u pod, to ukazuje na nesigurnost.
Samouverene osobe ostvaruju prirodan, stalan kontakt očima tokom razgovora. To pokazuje da su sigurni u sebe i da su uključeni u interakciju.
Ako vas kontakt očima čini nervoznim, isprobajte ovaj trik: fokusirajte se na prostor između nečijih obrva. To stvara iluziju direktnog kontakta očima bez pritiska.
Stalno tapkanje nogom, igranje delovima odeće ili stalno menjanje položaja tela, jednom rečju stalno kretanje ostavlja utisak da smo zbog nečega nervozni. To vrpoljenje često je znak nervoze i ljudi to primećuju. A mi nismo ni svesni da ti naši pokreti čine da izgledamo uznemireno i nesigurno u sebe.
Važno je da radimo na tome da postanemo svesni svojih pokreta. Kada osetite želju da se vrpoljite, duboko udahnite. Male promene kao što je ova čine veliku razliku u načinu na koji se predstavljate.
Način na koji govorimo mnogo otkriva o našem samopouzdanju. Ako govorimo previše tiho ili nesigurno, ljudi teško da mogu da nas shvate ozbiljno.
Jačina zvuka i ton našeg govora utiču na to kako nas drugi doživljavaju. Zbog slabog ili neodlučnog glasa možemo da izgledamo nesigurni u sebe, čak i ako tačno znamo o čemu pričamo.
Istraživanja su pokazala da se ljudi sa jačim, asertivnijim glasom često doživljavaju kao samouvereniji i čak kompetentniji. Ne radi se samo o tome šta kažemo, već i kako nešto kažemo.
Ako obično tiho govorite u javnosti, pokušajte da vežbate da govorite malo glasnije nego što se to čini prirodnim. U početku može izgledati čudno, ali pomaže da se projektuje samopouzdanje i osigurava da ljudi zaista čuju šta imate da kažete.
Naš govor tela govori pre nego što izgovorimo bilo koju reč. Pogrbljeno držanje, povijena ramena ili spuštena glava ostavljaju utisak nesigurnosti ili nepristupačnosti.
Dobro držanje ne samo da odaje našu samouverenost, već zapravo čini da se osećamo sigurnije. Istraživanja su pokazala da uspravno stajanje ili sedenje može da podigne samopouzdanje, pa čak i da smanji stres.
Ako primetite kako se pogrbite u javnosti, pokušajte da povučete ramena unazad, podignite bradu i uspravite se. Ovo može da bude mala promena, ali može napraviti ogromnu razliku u tome kako vas drugi vide – i kako vi vidite sebe.
Kada se izvinimo zbog nečega što smo uradili pogrešno to je znak zrelosti. Ali stalno izvinjavanje za stvari koje to ne zahtevaju može da bude odraz naše nesigurnosti u sebe.
Mnogi izgovaraju „izvini” iz navike – izvinjavaju se što zauzimaju prostor, postavljaju pitanje ili čak samo govore šta misle. Ali ne moramo da se izvinjavamo što postojimo. Imamo pravo da budemo saslušani i zauzmemo prostor kao i bilo ko drugi.
Umesto da automatski kažete „izvini”, pokušajte da to zamenite sa „hvala” kada je to prikladno. Umesto „Izvinite što kasnim”, recite „Hvala što ste me čekali”. Ova mala promena može vam pomoći da izgradite samopouzdanje i prestanete da potkopavate sebe, a da toga niste ni svesni.
Lako je biti tih u grupi, posebno kada nismo sigurni da li je ono što imamo da kažemo vredno pažnje. Strah od toga da kažemo nešto pogrešno ili da nas osuđuju može nas dovesti do toga da samo sedimo i slušamo.
Ali prečesto ćutanje može navesti ljude da pretpostave da nemate ništa da doprinesete, čak i kada biste mogli. Frustrirajuće je udaljiti se od razgovora znajući da imate konstruktivne misli, ideje ili mišljenje, ali ste ih zadržali za sebe.
Samopouzdanje nije u tome da uvek imamo da kažemo nešto genijalno, već u verovanju da je naš glas bitan. Sledeći put kada budete oklevali pre nego što progovorite, setite se da je vaše višenje jednako važno kao i bilo čije drugo.
Kada vam neko da kompliment, da li se osmehujete i kažete „hvala”, ili ga zanemarujete odbacujete, umanjujete ili preusmeravate pažnju?
Borba da prihvatimo komplimente uobičajen je znak niskog samopouzdanja. Možemo da se osećamo neprijatno kada nas hvale, posebno ako duboko u sebi ne verujemo u potpunosti da to zaslužujemo. Ali odbacivanje lepih reči ne samo da umanjuje našu sopstvenu vrednost, već može da dovede do toga da se osoba koja nam upućuje kompliment oseća neprijatno.
Sledeći put kada vam neko da kompliment, oduprite se želji da ga izbegnete. Samo se nasmejte i recite: „Hvala”. Ljubazno prihvatanje pohvala ne čini vas arogantnim – to pokazuje da poštujete sebe i cenite dobrotu drugih.
Sumnjanje u svaku reč, pokret ili odluku može učiniti da čak i jednostavne interakcije budu iscrpljujuće. Kada stalno brinemo o tome kako nas drugi doživljavaju, lako je oklevati, suzdržavati se ili izbegavati situacije u potpunosti.
Ali istina je da nas većina ljudi ne analizira koliko mislimo. Previše su zauzeti razmišljanjem o sebi. Što više vremena provodimo u svojim mislima, to više prilika propuštamo da budemo prisutni i uživamo u trenutku.
Samopouzdanje ne znači da treba da budemo savršeni, već da se oslobodimo straha od nesavršenosti.