Ljudi previše kritikovani kao deca imaju karakteristične osobine kao odrasli

Kada deca odrastaju slušajući da nikada nisu dovoljno dobra, da njihovi napori ne dostižu standarde ili da uvek rade nešto pogrešno, to ostavlja trag. Ljudi koji su previše kritikovani kao deca često razvijaju određene osobine kako odrastaju. Jedna od ovih osobina može biti neprestana borba, dok druge zapravo mogu postati njihove prednosti i njihova snaga. Čak i ako to ne shvataju, kritika iz detinjstva oblikuje kako vide sebe i kako se kreću kroz svet kao odrasli. Ali jedno je jasno: način na koji smo bili vaspitavani kao deca i danas utiče na nas.

Preterano su samokritični

Kada odrastamo stalno slušajući kritike, lako ih je preuzeti. Vremenom, taj spoljašnji glas sumnje i neodobravanja postaje naš unutrašnji glas.

Osobe koje su kao deca bile preterano kritikovane često postaju same sebi najgori kritičari. Preispituju se, sumnjaju u sebe, umanjuju svoja dostignuća i bore se da da budu istinski zadovoljni svojim radom. Čak i kada urade nešto dobro, čini im se da nije dovoljno dobro ili da su mogli da urade više.

Ova navika samokritike može biti iscrpljujuća, ali nije uvek očigledna drugima. Spolja deluje da su perfekcionisti ili uspešni. Ali iznutra, oni se često bore sa unutrašnjim glasom koji im govori da nisu uspešni – baš kao što im je rečeno kada su bili mlađi.

Teško im je da prihvate komplimente

Dok odrastaju, decu često više kritikuju nego što ih hvale. Kada bi uradila nešto dobro, to je ili ignorisano ili je praćeno komentarom da je to moglo i bolje. Zato, kao odrasloj osobi, pohvale su nepoznate, gotovo sumnjive.

Ljudi koji su kao deca bili previše kritikovani često se osećaju nelagodno kada im upućuju komplimente. Često odbacuju pohvale, umanjuju svoje napore ili čak osećaju da to ne zaslužuju. Nije da ne cene ljubazne i lepe reči – samo što su toliko vremena proveli verujući da nisu dovoljno dobri da prihvatanje pohvale deluje neprirodno.

Veoma su osetljivi na kritiku

Dete koje odrasta u stalnoj kritici uči da povezuje povratne informacije sa negativnošću. Čak i kao odrasle osobe, to može učiniti da budu posebno osetljivi na bilo kakvu vrstu kritike – bez obzira na to koliko dobronamerna bila.

Istraživanja su pokazala da naš mozak obrađuje društveno odbacivanje, uključujući kritiku, na isti način na koji obrađuje fizički bol. To znači da za nekoga ko je bio često kritikovan kao dete, čak i blage povratne informacije mogu delovati mnogo oštrije nego što je nameravano.

Zbog toga mogu da reaguju defanzivno ili kritiku shvataju veoma lično. Mogu svaku reč preterano da analiziraju, ponavljajući je u svojim mislima dugo nakon što je razgovor završen. Nije da ne žele da se poboljšaju – samo na njih je kritika uvek delovala više kao napad nego kao sredstvo za rast.

Imaju jak strah od neuspeha

Kada je kritika stalni deo detinjstva, neuspeh prestaje da se doživljava kao iskustvo učenja i počinje da biva dokaz da niste dovoljno dobri. Kao rezultat mnogi odrasli koji su bili preterano kritikovani kao deca razvijaju intenzivan strah od neuspeha.

Mogu da izbegavaju da rizikuju, odlažu važne zadatke ili se bave samo stvarima u kojima su sigurni da će uspeti. Pomisao na grešku može biti parališuća jer, u njihovim umovima, neuspeh se ne odnosi samo na neki zadatak, već i na njihovu vrednost kao osobe. Ovaj strah može ih sprečiti u mogućnostima i ličnom razvoju. Umesto da neuspeh vide kao korak ka uspehu, za njih je on nešto što treba izbegavati po svaku cenu.

O svemu previše razmišljaju

Pre nego što donesu neku odluku – ma koliko mala bila – oni u svojoj glavi prolaze kroz svaki mogući ishod. Šta ako ovo krene naopako? Šta ako se neko naljuti? Šta ako nije dovoljno dobro? Beskrajni krug pitanja koja počinju sa „šta ako” može biti iscrpljujući, ali ignorisanje istog je nemoguće.

Čak i nakon donošenja odluke, preterano razmišljanje ne prestaje. Ponavljaju razgovore u svojoj glavi, pitajući se da li su rekli nešto pogrešno. Preispituju mejlove koje su već poslali. Bez obzira na to koliko podrške dobijaju, uvek postoji deo njih koji brine da su mogli da urade nešto bolje.

Imaju potrebu da udovolje drugima

Kada deca odrastaju u okruženju gde su često kritikovana, često uče da je odobravanje nešto što moraju da zarade. Kada odrastu, ovo se može pretvoriti u duboku potrebu da svi oko njih budu srećni – čak i na njihovu štetu.

Bore se, teško im je da kažu ne, čak i kada su preopterećeni. Izvinjavaju se za stvari koje nisu njihova krivica. Trude se da izbegnu sukobe, čak i ako to znači da skrivaju svoja prava osećanja.

U osnovi ovog ponašanja leži strah od razočaranja drugih. Kada je kritika bila redovni deo detinjstva, ugađanje drugima postaje način da se to izbegne. Ali stalno stavljanje drugih na prvo mesto može dovesti do iscrpljenosti, ogorčenosti i gubljenja iz vida sopstvenih potreba.

Bore se sa sopstvenom vrednošću

Kada je kritika stalni deo detinjstva, ona ne utiče samo na ponašanje – ona oblikuje identitet. Vremenom kritiku prestaju da vide kao povratnu informaciju o svojim postupcima i počinju da je shvataju kao odraz onoga što jesu. Kada odrastu, to može da se manifestuje kao duboka nesigurnost, nemogućnost da prepoznaju sopstvenu vrednost ili osećaj da nikada neće biti dovoljno dobri. Čak i kada postignu uspeh, često imaju osećaj da ga zaista ne zaslužuju. Mogu tražiti spoljašnju potvrdu da popune prazninu, ali nikakve pohvale nikada nisu dovoljne. Jer kada su godine proveli verujući da nisu vredni, jedna od najtežih stvari koju treba da nauče jeste da sebe vide drugačije.