Delirijum kod starijih pacijenata: kad bolnica postane mesto konfuzije, a ne ozdravljenja

Zbunjenost, nemir, neprepoznavanje bližnjih – mnoge porodice se sa tim suoče kada njihov stariji član završi u bolnici. Ono što se često pripisuje starosti ili umoru posle operacije, zapravo je ozbiljno i opasno stanje koje lekari nazivaju delirijum. Reč je o iznenadnom poremećaju svesti, pažnje i mišljenja koji se može javiti kod starijih tokom hospitalizacije, a u mnogim slučajevima potpuno se može sprečiti.

U jednoj švedskoj studiji sprovedenoj na pacijentima starijim od 65 godina, znaci delirijuma zabeleženi su kod čak 27 odsto bolničkih pacijenata. Istraživači su utvrdili da se gotovo 40 procenata slučajeva može sprečiti, ali da je problem u tome što se delirijum često ne prepoznaje na vreme, pa ljudi ostaju bez odgovarajuće nege.

Preporučujemo

Kada „zbunjenost“ nije bezazlena

Delirijum obično počinje naglo – pacijent odjednom postaje dezorijentisan, ne zna gde se nalazi, teško se koncentriše, menja raspoloženja, ima iskrivljenu sliku stvarnosti, pa čak i halucinacije. Kod nekih osoba se javlja nemir, agresivnost i odbijanje saradnje sa osobljem, dok drugi postaju tihi, pospani i povučeni. Takva stanja se često smenjuju tokom dana, pa rodbina i osoblje imaju utisak da pacijent „čas zna sve, čas ništa“.

Delirijum nije posledica demencije, iako se kod osoba sa kognitivnim oštećenjima javlja češće. To je, zapravo, akutni poremećaj mozga, izazvan stresom, infekcijom, lekovima, dehidracijom, operacijom, gubitkom sna ili boravkom u haotičnom bolničkom okruženju. Sve ono što mlad organizam može lakše da izdrži – za mozak starije osobe može biti previše.

Bolnica kao izvor stresa

Starijem čoveku bolnica je često šok. Nakon operacije, telo je iscrpljeno, pod dejstvom anestezije i jakih lekova, a okruženje je potpuno nepoznato. Umesto doma i porodice, osoba se budi pod jakim svetlima, okružena aparatima, nepoznatim licima i stalnim zvukovima monitora. San se prekida zbog pregleda, terapija i noćnih intervencija. Uz sve to, mogu se javiti infekcije, dehidracija, bol i strah.

Zato ne čudi što stariji pacijent može izgubiti orijentaciju, pa misliti da je kod kuće, da je neki od preminulih članova porodice u susednoj sobi, ili da mora „da ide kući jer ga čekaju obaveze“. Takve epizode mogu trajati satima, danima, a ponekad i duže.

Šta se pokazalo u bolničkoj praksi

Analizom bolničkih zapisa, švedski autori su utvrdili da stariji pacijenti sa delirijumom najčešće imaju četiri velike teškoće: ne mogu jasno da opišu svoje stanje, ne snalaze se u brizi o sebi, pogrešno tumače stvarnost i teško kontrolišu emocije. Mnogi ne znaju zašto su u bolnici, odbijaju terapiju, skidaju infuzije ili katetere, pokušavaju da ustanu iako im preti pad, a neki su agresivni ili plaču od straha i usamljenosti.

Još zabrinjavajuće je što su reakcije osoblja bile veoma različite. Neki su pokazali razumevanje, strpljivo razgovarali, uključili porodicu i prilagodili negu, ali je u mnogim slučajevima zabeleženo da su znaci delirijuma ignorisani ili pogrešno protumačeni – kao lenjost, tvrdoglavost ili „staračka zaboravnost“. Umesto da se otkrije uzrok, davani su sedativi, što je stanje samo pogoršavalo. U najtežim situacijama, kada su pacijenti postali agresivni, pribegavalo se „gašenju požara“ – fizičkom ograničavanju, pojačanoj terapiji ili obezbeđenju, što dodatno narušava njihovo dostojanstvo.

Kako pomoći bliskoj osobi u bolnici

Kada je neko stariji u bolnici, porodica može mnogo da učini da smanji rizik od delirijuma. Treba se postarati da pacijent ima naočare, slušni aparat ili protezu, jer gubitak senzorne povezanosti pojačava konfuziju. Pomaže da pored kreveta budu porodične fotografije, omiljeni džemper, sat ili kalendar – sitnice koje vraćaju osećaj poznatog i sigurnog.

Važno je razgovarati mirno i jasno, objašnjavati gde se nalazi i zašto je tu, bez žurbe i kritike. Ako je dozvoljeno, posete članova porodice su dragocene – poznato lice smanjuje strah i usamljenost. Muzika koju pacijent voli, kratke šetnje i izlaganje dnevnom svetlu pomažu mozgu da se ponovo orijentiše. Jednako važno je obezbediti dovoljno sna, tečnosti i hranljivih obroka.

Lekcija za zdravstveni sistem

Ono što su istraživači zaključili, a lekari širom sveta potvrđuju, jeste da bolnice i dalje nedovoljno prepoznaju delirijum i da se često ne koristi sam termin, već se stanje opisuje nepreciznim izrazima poput „zbunjen“, „dezorijentisan“ ili „nemiran“. Time se gubi mogućnost da se reaguje na pravi način i spreči pogoršanje.

Delirijum mora biti prepoznat kao sprečiva komplikacija, a ne kao „normalna pojava u starosti“. Edukacija osoblja, sistematski nadzor, ali i empatija – najvažniji su elementi prevencije. Kad se pristupi pažljivo, sa razumevanjem i znanjem, moguće je da stariji pacijent posle operacije ili lečenja izađe iz bolnice ne samo fizički, već i mentalno očuvan.

Delirijum se može prepoznati, lečiti a nekada i sprečiti

Zbunjenost kod starijih nije bezazlena. To je signal da se telo i mozak bore sa prevelikim opterećenjem. Delirijum se može prepoznati, lečiti i – u velikom broju slučajeva – sprečiti. Potrebni su strpljenje, znanje i toplina, jer za starijeg čoveka bolnica može biti mesto izlečenja samo ako u njoj ima i brige za dušu, a ne samo za telo.