Mentalno zdravlje jeste u jačem fokusu nego ranije i to je važna činjenica. Međutim, problemi su brojni i zahtevaju da se njima ne bavimo samo danas, kada se i u našoj zemlji obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja, već svakodnevno.
Mentalno zdravlje između prolaznih pritisaka i ozbiljnih problema: Svi smo lake mete, ne smemo ih zanemariti
Sve generacije izložene su različitim vrstama stresa i pritisaka. No, nisu svi u mogućnosti da se sa njima izbore bez pomoći. Takođe, neophodno je praviti razliku između prolaznih poteškoća sa mentalnim zdravljem i ozbiljnih poremećaja i dijagnoza. Za njih postoje protokoli i u dijagnostičkom smislu i sa aspekta terapije.
Da ovakvi problemi iz različitih razloga ne bi bili zapostavljeni ili „gurnuti pod tepih“, da se ne bismo nepovratno zagubili u lavirintima stigme i okruženju u kome je jednim delom i dalje čovek koji ide kod psihologa ili psihijatra lud, mora se još jače ali i obazrivije raditi na informisanosti populacije i svima obezbediti jednako pravo na mentalno zdravlje. U tome smo mi, mediji, na istom važnom zadatku sa stručnjacima.
Na današnji Svetski dan mentalnog zdravlja, koji je ovog puta posvećen zdravlju na poslu objavljujemo razgovor sa psihologom Snežanom Mrvić i specijalistom psihijatrije dr Vanjom Mandić Maravić iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.
Sve teme su važne i tiču se svih nas. Problemi sa mentalnim zdravljem ne biraju kuću, posao ili neko drugo okruženje, kao ni osobu koju će staviti na iskušenja: svi smo za njih pogodni, podobni i u turbulentnom vremenu sve lakše mete.
Niz planetarnih i lokalnih tragičnih događaja: Uticaj na mentalno zdravlje i potreba za traženjem pomoći
Šta je uticalo da briga o mentalnom zdravlju kod nas ipak dospe u veći fokus interesovanja i da se o njemu otvorenije govori u javnosti u odnosu na, recimo, pre desetak godina?
– Sigurno da je tome doprineo niz stresogenih događaja kojima su ljudi godinama izloženi. Pored ostalog, važan faktor je i Covid 19 pandemija, koja je donela osećaj straha, neizvesnost i izolaciju. Nažalost, onda su došle prošlogodišnje majske tragedije. Sve to je pojačalo potrebu za traženjem psihološke pomoći, bavljenjem mentalnim zdravljem i sobom – mišljenja je psiholog Snežana Mrvić, koja nam daje zanimljiv osvrt i na drugu stranu „medalje“:
Tuga nije depresija: Mladi ljudi se često samodijagnostikiju zbog dostupnosti informacija
– Druga stvar je da su ljudi ipak nekako osvestili i samim tim destigmatizovali psihološke probleme i psihijatrijske poremećaje, pa to sada postaje jedna opšta briga i deo kulture, kao što je briga o fizičkom zdravlju. Povećana informisanost može biti mač sa dve oštrice, jer prevelika dostupnost informacija ponekad ume da bude kontraproduktivna, posebno za mlade ljude. Umesto da se informišu neki se i samodijagnostikuju, pa dolazi do patologizacije normalnih stanja kakvo je, recimo, tuga uz olako prevođenje u depresiju. Ipak, izuzetno su značajni istupi ljudi od uticaja u javnosti koji dele svoja iskustva i otvoreno govore o borbi sa nekim problemom te vrste. Svi ovi faktori doprineli su širenju svesti o važnosti mentalnog zdravlja.
Mladi ljudi su introspektivni i otvoreni: Zašto najčešće dolaze u CEZAM?
Sa ciljem prevencije, širenja svesti i brige o mentalnom zdravlju mladih, Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih Vlade Srbije osnovala je Centar za mlade (CEZAM) u Beogradu (Resavska 22). Od aprila ove godine, na tom mestu osobe od 10 do 30 godina mogu besplatno da se obrate za psihološku pomoć i podršku.
Snežana Mrvić kaže da je ovaj deo populacije otvoren i introspektivan. Voljni su da podelr lični problem, bilo u razgovoru sa vršnjacima ili sa svojim terapeutom. Prosto, objašnjava psiholog, ako osete da im je osoba od poverenja tu i da može da im pruži sigurno okruženje, poželeće i probaće da se sa iskušenjem suoče i da ga prevaziđu.
Problemi sa kojima dolaze su različiti. Ipak, ono što je svima zajedničko bez obzira na godine je da su u tom trenutku ti problemi za njih najveći. Prema rečima psihologa, oni variraju od dilema u upisu na škole ili fakultete, preko konflikata sa roditeljima, nastavnicima i vršnjacima, do emotivnih i ljubavnih. Najvažnije je ipak, konstatuje Mrvić, da mladi ljudi o svojim problemima žele da razgovaraju i da ih reše.
Komunikacija modernog vremena: Da li je dobra ili loša za mentalno zdravlje mladih?
Mladi danas imaju mnogo više modela komunikacije nego ranije. Da li to doprinosi njihovom boljem mentalnom zdravlju ili ih, naprotiv, udaljava i od sebe i od drugih?
– Činjenica je da eruptivni razvoj informacionih tehnologija menja svakodnevni život ljudi. Stepen ubrzanja vremena i proširenje prostora komunikacije počinju da ugrožavaju klasične parametre povezanosti ljudskih bića. Ljudi su „usamljeni u gomili“, često fizički izolovani od okoline uz privid povezanosti u virtuelnom prostoru. Ne može se reći da je to dobro, ali ni loše. Prosto, radi o jednoj od posledica evolucije znanja i društva koja kreira nove adaptivne zadatke i nove potrebe ljudi. Mi moramo da naučimo da se sa tim nosimo. Mladima jeste omogućeno da se više informišu, ali se i ova okolnost može pretvoriti u izazov ispravne interpretacije i poslužiti unapređenju mentalnog zdravlja – odgovara u razgovoru za eKlinika portal psiholog Snežana Mrvić.
Poremećaj pažnje kod odraslih: Koji je put ka boljoj organizaciji i stabilnijem mentalnom zdravlju
No, nisu samo mladi ljudi neprekidno „bombardovani“ različitim sadržajima. Čini se da je danas većina populacije sa nekom vrstom poremećaja pažnje. Kada govorimo o odraslim osobama, često se ovi problemi olako „mešaju“ sa demencijom. Istina, preopterećni smo, zaboravni, slabo skoncentrisani, „rasuti“…
– Da, možemo reći da današnji način života zahteva obavljanje velikog broja različitih zadataka tokom dana ili čak u isto vreme, u kombinaciji sa stalnom povezanošću i interakcijom putem društvenih mreža i mobilnih telefona. Sam ovaj opis i liči na nešto što neminovno vodi lošijoj pažnji. Više ni nemamo mogućnost da određenim temama posvetimo dovoljno pažnje, ona već sledećeg trenutka mora biti usmerena na nešto drugo, po prirodi stvari. Često promena određenih navika – smanjenje vremena provedenog za ekranom (takozvani ,“screen time'“) vodi značajno boljem subjektivnom doživljaju pažnje i boljoj organizaciji dana – kaže specijalista psihijatrije dr Vanja Mandić Maravić i pravi važnu razliku između poremećaja koji se takođe češće spominju i susreću nego ranije:
Hiperaktivnost ili ADHD: Kada je anksioznost izolovana, a kada deo dijagnoze drugog poremećaja?
– Sa druge strane, kod osoba koje poremećaj pažnje i teškoće u organizaciji prepoznaju još od detinjstva, važno je utvrditi da li se radi o poremećaju pažnje sa hiperaktivnošću ili ADHD-u. Pošto ste spomenuli demenciju, upravo bi to bila razlika – obrazac teškoća postoji od detinjstva. Kada je hiperaktivnost u pitanju, kod odraslih osoba ona je više ,“unutrašnja“ odnosno najčešće se opisuje kao unutrašnji osećaj nemira, izražena teškoća u opuštanju, stalna potreba da se „ide dalje“. Značajno je napomenuti i da mnoge druge psihičke smetnje mogu imati sličan opis. Stoga je vrlo važno detaljno razumeti koliko i na koji način su te tegobe izražene, odnosno, da li su deo ADHD-a ili na primer simptoma anksioznosti.
Kabinet za ADHD kod odraslih u Institutu za mentalno zdravlje: Kako se vrši procena i donosi dijagnoza
Još jedna novina u Institutu za mentalno dravlje je Kabinet za ADHD kod odraslih, osnovan pre mesec dana.
– Kabinet je pre svega orjentisan na adekvatnu dijagnostiku. To podrazumeva detaljne intervjue sa osobama kod kojih postoji ova vrsta tegoba, kako opšteg psihijatrijskog tako i specifičnog, usmerenog na ADHD. U timu Kabineta vrlo važni saradnici su i psiholozi i neuropsiholozi. Oni svojim dijagnostičkim procenama dodatno „objektivizuju“ tegobe ovih osoba, u smislu testova pažnje, radne memorije… Dakle, možemo reći da „izmere“ stepen funkcionalnosti pažnje. Tek nakon timske procene postavlja se ili isključuje ova dijagnoza kod odraslih. Ukoliko se potvrdi, za sada postoji mogućnost farmakološkog lečenja i praćenja uz suportativne razgovore. U planu su dodatni vidovi podrške u smislu terapijskih grupa, koje bi bile vođene od strane psihologa – najavljuje dr Vanja Mandić Maravić.
Stigma u manjim mestima i dalje je izražena: Više poverenja u psihijatre
Za kraj i mišljenje naše druge sagovornice na temu sa početka o širenju svesti i stigmi: da li iz svakodnevnog kontakta sa odraslim pacijentima ima utisak da je manja nego ranije?
– Mogu da govorim o mom subjektivnom doživljaju, a to je da je stigma manja u odnosu na period kada sam počinjala da radim u psihijatriji, pre oko 15-20 godina. Otvorenije se govori o mentalnom zdravlju, pa i mentalnim teškoćama i poremećajima. Možda je i moja želja, ali imam doživljaj da se i na psihijatre počinje gledati na drugačiji način, u smislu da nismo više ,“samo oni koji daju lekove“, već i da smo tu da razgovaramo sa pacijentima. Po pitanju stigme, čini se da je ona izraženija u manjim gradovima. Obično ljudi sa kojima radim i kažu da je „malo mesto drugačije od velikog“, svi se znaju, a veliki grad poput Beograda gužvom i velikim brojem ljudi možda „štiti“ – rekla je u razgovoru za eKlinika portal dr Vanja Mandić Maravić, specijalista psihijatrije.
