Medicinski informativni portal
Naslovna / Psihologija

Svoje obrasce ponašanja roditelji nesvesno prenose na decu

Priredio/la: Ma.R.
19:00 - 01. 04. 2022.

Neurotičar je, prema objašnjenju profesora Vladete Jerotića, čovek koji je u razvoju svog osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja ili staratelja

Neuroze roditelja Neuroze i preterano zaštitnički odnos roditelja urušavaju dečje samopouzdanje Foto: Shutterstock

Iako najbolja namera u vaspitanju dece nikada nije sporna, roditelji često čine greške. Imaju pogrešan pristup i donose odluke koje u krajnjem rezultatu nanesu deci više štete nego koristi. Roditelji takođe i mnoge obrasce svojih ponašanja prenose na decu. Nemaju svest o tome da nisu adekvatni i da svako dete treba da bude samostalna individua, da se izgradi i nadogradi. Profesor dr Vladeta Jerotić, naš čuveni neuropsihijatar i psihoterapeut je o ovim temama govorio i pisao često. Pokušavao je da razjasni zašto do ovakvih ponašanja dolazi, koji su razlozi, a šta posledice. 

Put do samostalnosti deteta

U svojoj knjizi „Čovek i njegov identitet“, dr Jerotić dete naziva „najnemoćnijim bićem u prirodi“. Tako bliže objašnjava slabost novorođenčeta i ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovih strahova, interesa ili ravnodušnosti. U sve ovo u nekom trenutku se, ako postoje, uključuju i neuroze.

Za razliku od ljudskog, u životinjskom svetu, period bespomoćnosti mladih traje relativno kratko. Sve radnje životinjskog para roditelja ili samo jednog od njih usmerene su ka što bržem i uspešnijem osposobljavanju mladunčeta za samostalan život. Kada se ova samostalnost postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi, milom ili silom. U ljudskim zajednicama takav proces postoji još samo kod takozvanih primitivnih naroda (i to ne svih). Takođe, u siromašnijim slojevima stanovništva, ili onim sa velikim brojem dece. Zanimljivo je, prema navodima dr Jerotića, da se u takvim slučajevima ređe sreću razvojni duševni poremećaji.

Neuroze i previše zaštitnički odnos roditelja izrazito se ispoljavaju pre fakulteta

Previše zaštitnički nastrojeni roditelji ostavljaju trajan uticaj na ličnost deteta. Nažalost, ne na dobar način, otkriva studija istraživača iz Nju Hempšira. Rezultati pokazuju da je takozvani „roditelj – zaštitnik bez granice“, kako su definisali pojam ovakvog roditeljskog tipa, bio povezan sa zavisnošću, neurotičnošću i manjom otvorenošću za savete.

Studija koja je ispitivala brucoše, jedna je od prvih koja je pokušala da precizno definiše šta je roditeljstvo „zaštitnika bez granice“ i da ga na određeni način „izmeri“. Izraz je prvobitno osmislio tim psihologa koji je radio testove sa budućim studentima i njihovima roditeljima. Naime, primećene su ozbiljne promene u ponašanju roditelja budućih studenata. Bili su nervozni, često sa razlogom ili bez njega pozivali prijemnu kancelariju, ili šaltere informacija. Pokušavali su da se mešaju u procese koji su se najnormalnije i bez problema odvijali između studenata i fakulteta. Neumereno su, pa i opsesivno kontrolisali decu i kada za to ima, ali i kada nema razloga – objasnio je autor studije Neil Montgomeri, psiholog na Keene State College.

Toplina, sigurnost i autoritet roditelja ne zavise od imovinskog stanja i društvene pozicije

Profesor dr Jerotić primećuje i da se u današnje vreme razvoj deteta odvija pod bitno drugačijim uslovima nego nekada. Manje je bitno, objašnjavao je profesor, da li se radi o nižim slojevima. Takođe, nije važno ni da li se radi o onima sa strogom patrijarhalnom strukturom porodice ili nekim „modernijim“ uređenjem. Novi sistem vaspitanja, umesto da radi na jačanju osećaja sigurnosti i samostalnosti kod deteta, koči ga i ometa u razvoju.

Čuveni neuropsihijatar je govorio i da nije važno da li je reč o klasičnom tipu porodice sa „strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom“, ili o roditeljima koji su prezauzeti svojim brigama i spoljnim izazovima. Svi oni često prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom, pa i ulici. Dr Jerotić pored ostalog zaključuje da je to što je presudno u tome da li će se dete razviti u pogrešnom smeru, nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Dete, naime, nema nikakav drugi kriterijum za sopstveno vrednovanje od priznanja koje dobija od svoje najbliže okoline, a to su upravo – roditelji.

Adler o razlozima dečje inferiornosti

Jerotić je za ilustraciju koristio i tezu Alfreda Adlera. Adler je tvorac pravca u psihologiji poznatog kao „individualna psihologija“. Svako dete u nesigurnom okruženju ne samo da oseća svoju inferiornost, nego je ono i zaista inferiorno u odnosu na spoljni svet odraslih, tvrdio je Adler. Ispostavlja se da čak nije važno ni da li je neko dete fizički neugledno ili sa nekim hendikepom, i zbog toga povučeno. Postoje brojni primeri da takva deca uz pravilan odgoj sa samopotvrđivanjem i priznavanjem ličnosti, ne pate od osećanja inferiornosti. Odrastaju u potpuno funkcionalne, neinferiorne ljude sa samopouzdanjem.

Takođe, naglašavao je Vladeta Jerotić, veliki je broj dece koji je obdaren izrazitim psihofizičkim kvalitetima, a koji zbog pogrešnog načina vaspitanja1 pati od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti. Sve su to i sinonimi za inferiornost.

Kako nastaju neuroze kod dece i kojim još problemima vode

Neurotičar je, prema tumačenju Jerotića, čovek koji je u razvoju emotivnog dela sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja. Potreba svakog deteta u razvoju je da se oseća sigurno. Ako je ova potreba rano poremećena, neće biti čudno ako se i seksualni nagon pogrešno kanališe, stoji dalje u knjizi „Čovek i njegov identitet“.

I tu se citira Alfred Adler, koji zaključuje da je razvoj ovakvog deteta često posledica ponašanja roditelja za koje oni često nisu krivi, jer su i sami bolesni. U takvom neurotičnom razvoju subjekt je uvek okrenut prošlosti umesto sadašnjosti, jer su tu i njegove neispunjene želje i snovi. Sve navedene karakteristike neuroza proizilaze jedne iz drugih. Povezane su i uslovljavaju se trajno obeleživši budući život, pravila i norme ponašanja.

Uslov za razvoj samostalne i zrele ličnosti deteta

Ako nije bilo doživljenog i proživljenog osećaja sigurnosti i priznanja u detinjstvu, neurotičar će kasnije neprestano imati potrebu da dobije priznanje od spoljnjog sveta, a ne od samog sebe – konstatovao je profesor Vladeta Jerotić. Naglašavao je i da veće nesreće za zdravu ličnost čoveka – nema.

Kada se neko neprestano trudi da zadobije milost i priznanje svoje okoline, postoje uslovi da se razvije u ropsku, neurotičnu i nesamostalnu ličnost, od koje ni društvo ne može imati nikakve koristi.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend