Da li ljudi mogu postati srećniji ili ne, zavisi od njihove „osetljivosti na životnu sredinu“ Foto: Shutterstock
Nesrećni, manje srećni ili apsolutno srećni? Ovo su pitanja koja se često sreću u industriji samopomoći, koja trenutno cveta, podstaknuta istraživanjem pozitivne psihologije, odnosno naučnim proučavanjem onoga što ljude motiviše da napreduju. U isto vreme, stope anksioznosti, depresije i samopovređivanja nastavljaju da rastu širom sveta. Dakle, da li smo osuđeni da budemo nesrećni, uprkos ovom napretku u psihologiji?
Prema uticajnom članku objavljenom u Review of General Psychology 2005. godine, 50 odsto sreće ljudi određeno je njihovim genima, 10 procenata zavisi od okolnosti i 40 odsto od „namerne aktivnosti“ (uglavnom, bez obzira da li ste pozitivni ili ne). Ovaj takozvani kolač sreće dozvolilo je zagovornicima pozitivne psihologije da sami odlučuju o svom putra pronalaženje sreće. I, iako to nigde javno nije izgovoreno, smatra se da ako ste nesrećni – sami ste krivi.
Ova „pita od sreće“ bila je naširoko kritikovana, jer je zasnovana na pretpostavkama o genetici koje su postale diskreditovane. Decenijama su istraživači bihejvioralne genetike sprovodili studije sa blizancima i ustanovili da je između 40 i 50 odsto varijanse u njihovoj sreći objašnjeno genetikom, zbog čega se taj procenat pojavio u kolaču sreće. Međutim, pokazalo se da ta pretpostavka zapravo ne drži vodu. Kao odgovor na kritike o radu iz 2005, isti autori su 2019. napisali rad koji je uveo nijansiraniji pristup o uticaju gena na sreću, koji je prepoznao interakcije između naše genetike i našeg okruženja.
Priroda i negovanje nisu nezavisni jedno od drugog, a molekularna genetika pokazuje da oni stalno utiču jedno na drugo. Geni utiču na ponašanje koje pomaže ljudima da izaberu svoje okruženje. Na primer, ekstrovertnost koja se prenosi sa roditelja na decu pomaže deci da izgrade svoje grupe prijateljstva. Isto tako, okruženje menja ekspresiju gena. Na primer, kada su buduće majke bile izložene gladi, geni njihovih beba su se promenili u skladu sa tim, što je rezultiralo hemijskim promenama koje su potisnule proizvodnju faktora rasta. To je dovelo do toga da su bebe rođene manje nego obično i sa stanjima kao što su kardiovaskularne bolesti.
Priroda i negovanje su međusobno zavisni i stalno utiču jedno na drugo. Zbog toga dvoje ljudi odgajanih u istom okruženju mogu različito da reaguju, što znači da pretpostavka genetike ponašanja o jednakom okruženju više ne važi. Takođe, da li ljudi mogu postati srećniji ili ne, zavisi od njihove „osetljivosti na životnu sredinu“— njihove sposobnosti da se promene.
Neki ljudi su podložni svom okruženju i tako mogu značajno da promene svoje misli, osećanja i ponašanje kao odgovor na negativne i pozitivne događaje, da budu srećni ili nesrećni. Dakle, kada prisustvuju radionici o sreći i ličnoj dobrobiti ili čitaju pozitivnu psihološku knjigu, oni mogu da budu pod uticajem toga i da dožive znatno više promena u poređenju sa drugima – a promena takođe može da traje duže.
Ali, ne postoji pozitivna psihološka intervencija koja će raditi za sve ljude jer smo jedinstveni kao i naš DNK i, kao takvi, imamo drugačiji kapacitet za blagostanje i njegove fluktuacije tokom života.
Neki ljudi se možda bore malo teže da poboljšaju svoje blagostanje od drugih, a ta borba može da znači da će biti nesrećni duže vreme. A u ekstremnim slučajevima, možda nikada neće doživeti visok nivo sreće. Drugi, međutim, koji su osetljiviji na životnu sredinu i stoga imaju povećan kapacitet za promene, možda će moći da poboljšaju svoje blagostanje i možda čak i napreduju ako usvoje zdrav način života i odluče da žive i rade u okruženju koje povećava njihovu sreću i sposobnost da napreduju.
Ali, genetika ne određuje ko smo, čak i ako igra značajnu ulogu u našem blagostanju. Ono što je takođe važno su izbori koje donosimo o tome gde živimo, sa kim živimo i kako živimo svoje živote, koji utiču i na našu sreću i na sreću narednih generacija.