Kada se roditelji razvode, tinejdžeri su ljuti, tužni i boje se Foto: Shutterstock
Najnovija analiza Republičkog zavoda za statistiku, kojom su obrađeni podaci za 2019. godinu, pokazuje da je broj razvoda u porastu, sve manje je zaključenih brakova, a mladenci su sve više stariji. Prošle godine venčalo se 35.570 parova (za dva odsto manje nego 2018.), a razvod je zatražilo 10.899 pravo, što je za 9 odsto više nego lane, a ujedno i najveći broj razvoda u poslednjih pet godina. Statistika pokazuje da je od razvedenih brakova samo malo više onih sa decom (5.806), i to najčešće sa jednim detetom koje, takođe, prolazi kroz proces razaranja porodice. S obzirom na to da su deca najvrednija zajednička imovina bračnih partnera, razvodi sa decom, posebno oni gde bivši supružnici ne mogu da se dogovore oko starateljstva – spadaju u kategoriju „komplikovani“.
Prema tehnikama koje izučavaju mentalnu higijenu i mentalno zdravlje, na skali životnih događaja koji izazivaju visok nivo stresa kod čoveka, razvod braka je visoko kotiran. To posebno važi za tradicionalna društva kao što je naše, gde je brak visoko vrednovana kategorija. Kada se ovaj životni događaj zavši neuspehom, logično je da kod ljudi izaziva visok stres.
– Razvod među partnerima počinje mnogo pre nego što dođe do momenta potpisivanja papira. Ta „priča“ ili proces razvoda, prema dosadašnjem iskustvu, traje oko tri, četiri godine, a nekada i duže – objašnjava dr Zorana Filipović, psiholog i porodični psihoterapeut sa Klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević.
Dr Filipović podseća da razvod zaista jeste gubitak, i to na više nivoa. Partneri gube svakodnevne rituale i rutine, od toga ko kuva kafu ili vozi decu u školu, do planiranja godišnjih odmora, zajedničkih prijatelja ili dugoročnih planova za budućnost.
Iako se u našem društvu često govori kako je porodica nakon braka razorena, dr Zorana Filipović naglašava da razvod nije „smrt“ porodice, kao i da dete razvedenih roditelja i dalje ima oba roditelja. Iskustvo je pokazalo da što je dete starije, situacija sa razvodom biće traumatičnija. Razvod najlakše podnose mlađa deca i ona se najviše plaše da će jedan od roditelja prestati da ih voli. Mlađi školarci i predškolci brinu se da su oni krivi što se roditelji razvode – misle da su uradili nešto loše. Razvod roditelja najteže podnose tinejdžeri. Oni su najčešće ljuti, tužni i boje se. Ljutnja je emocija koja dominira njihovim ponašanjem. Psiholozi ističu da se tinejdžeri često nađu u poziciji da okrive jednog roditelja, prestaju sa njim da komuniciraju, ali ima i situacijama kada tinejdžeri, zbog mnogo
preživljene tuge i doživljenog stresa, osete veliko olakšanje zbog razvoda roditelja.
Da se ništa od ovoga ne bi desilo, psiholozi savetuju roditelje da deci moraju, pre svega, da objasne jedno – da se roditelji razvode jedan od drugog, a ne od svoje dece. Istina je, kako kaže dr Zorana Filipović, da će deca razvod roditelja uvek nositi kao neki svoj „krst“ s kojim će morati u životu da se suočavaju. Najbolje bi bilo da oba roditelja na sve načine pokušaju da zaštite svoje dete i da probaju da funkcionišu dobro kao roditeljski par, koji zajedno brine o detetu.
Da bi život mogao da se vrati u neku normalu nakon razvoda, roditelji moraju mnogo stvari da objasne svojoj deci, posebno najranjivijim tinejdžerima. Ako si tinejdžer i čitaš ove redove, evo šta bi trebalo da znaš:
– roditelji se ne razvode zbog tebe, već zbog toga što im više nije dobro u zajedničkom životu
– ti, kao njihovo dete, ne možeš da popraviš odnos između svojih roditelja, ni peticama, ni osvojenim nagrada, pa čak ni zbog lošeg ponašanja i nekih problema
– period nakon razvoda roditelja jeste težak i bolan, ali proćiće. Život će se vratiti u normalu. Možda ti neće biti isti kao pre, ali biće lakše
– svoju ljutnju ne treba da iskaljuješ ni na kome. Ni na mlađoj sestri, ni na roditelju sa kojim živiš, ni na prijateljima, nastavnicima, komšijama…
– ako si besan/besna – izađi u park na trčanje, idi na partiju fudbala/gimnastike/fitnesa, deri se u jastuk da te drugi ne čuju
– razgovaraj o svojim osećanjima. Nemoj da ih kriješ. Pričaj sa bratom/sestrom, sa bakom i dekom, tetkom/tečom… prijateljima, sa razrednim starešinom, sa školskim psihologom. Čim pokažeš svoje emocije i podeliš ih sa drugima, lakše je
– ako imaš problema u školi, sa učenjem – poseti pedagoga/psihologa/socijalnog radnika. Oni su se školovali da ti pomognu. A ta pomoć će da ti prija
– nikada nemoj da pristaneš da budeš „poštar“ roditeljima. Nemoj da im dozvoliš da te koriste da prenosiš poruke zato što oni ne žele da komuniciraju. To nije tvoj problem, već njihov
– i na kraju, ne zaboravi – nigde ne postoji porodice u kojoj nema problema. Čak ih ima i više u porodicama u kojoj su roditelji ostali da žive zajedno, ali to nije život koji bi poželeo ni ti sam sebi, niti njima.