Strah je jedno od primalnih, praiskonskih osećanja koje opisuje čoveka i njegovu prirodu od davnina. Kako se kroz vreme menjala naša percepcija ovog osećanja, menjali su se i društveni odnosi ali i ljudski rod u celini.
Da li je strah urođen ili ga stičemo
Strah je normalno i poželjno osećanje kada je prisutno u razumnoj, racionalnoj meri. Njegova svrha je nas upozori, motiviše na pravovremenu reakciju i da od opasnosti ili neželjenog događaja zaštiti nas ili naše bližnje.
– Strah je zapravo signalni sistem koji nas upozorava da smo ugroženi. Čovek se rađa sa osnovnim strahovima koji mu omogućavaju da preživi. Strahovi koji su urođeni su, na primer, strah od gubitka oslonca (padanja), od intenzivnog zvuka i strah od gušenja (usko povezan sa strahom od smrti). Moramo razlikovati poželjan, racionalan strah koji nas upozorava na opasnost i nešto što nas zaista ugrožava i strah koji nas čini disfunkcionalnim – to je strah koji je preterana reakcija na nešto što nije realno. Takav strah može da bude destruktivan – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Nevena Čalovska Hercog, psihijatar i porodični psihoterapeut.
Tip ličnosti i različite reakcije na strah
Profesorka Čalovska Hercog navodi da se u odnosu na tip ličnosti razlikuju i reakcije na strahove. Naime, ljudi na njih različito reaguju. Osećaj straha uvek upozorava na opasnost, a ljudi pronalaze različite načine da se sa njim izbore. Naša sagovornica konstatuje, a to možemo da procenimo i po sebi: kada osete strah neki ljudi se sklone, neki se sa njim suoče i bore, a neki se „prave“ da se ništa ne dešava.
U odnosu na to kakav je ko tip ličnosti donosi se i odluka o modusu borbe sa strahom u socijalnom smislu, kaže psihijatar i opisuje da pojedinim osobama prija da se tada sklone od ljudi. Neki im se pak okreću u želji da se osećaju sigurnije, a neki čak imaju potrebu da idu i protiv drugih ljudi imajući utisak da će se tako odbraniti i zaštititi.
Kada strahovi postaju destruktivni i pretvaraju se u fobije
Momenat kada racionalni strahovi izlaze iz opsega normalne reakcije jeste klinička slika panike. Nevena Čalovska Hercog kaže da su takve situacije za čoveka dezintegrišuće jer kada nas panika preplavi ne može da mislimo – osećanja nas preplavljuju i gubimo „konce“ organizovanosti i racionalog zaključivanja.
Nekada strahovi poprime nespecifične oblike prekomernih iracionalnih strahova i onda, potvrđuje sagovornica našeg portala, možemo da govorimo o fobijama, čiji su uzroci različiti.
Šta su elementarni a šta egzistencijalni strahovi
Prema rečima prof.dr Čalovske Hercog, elementarni strahovi su oni koji čine da osećamo opasnost u smislu životne ugroženosti (gušenje, strah od umiranja…). Sa druge strane, čovek je najčešće izložen egzistencijalnim strahovima, navodi psihijatar i objašnjava:
– Ovde nije reč isključivo o „suvoj“ egzistenciji, već su posredi strahovi koji remete realizaciju nekih naših postavljenih ciljeva. Pre svega, to je osećaj da ćemo ostati usamljeni (sami na svetu). Sledi strah da ćemo izgubiti slobodu (slobodu ponašanja, kreiranja i upravljanja svojim životom). Tek treći je strah da ćemo izgubiti život, a četvrti je strah od gubitka smisla. Ovi strahovi mogu da se prepliću, a ako čovek nema dovoljno hrabrosti da ide za ostvarenjem svojih ciljeva, ako ne postoji prostor za kritičku misao i ako svoje strahove ne možemo da pretvorimo u oprez, postavlja se opravdano pitanje koji je smisao egzistencije.
Da li strah može da nas „uguši“ i na šta se odnosi sistemska entropija
Kada su strahovi izraženi u meri da nas blokiraju, pasiviziraju, nateraju da odustanemo od svojih planova i povučemo se, rezultat može da bude sistemska entropija.
– Ljudi koji su preplavljeni strahom šire ga i na okruženje, na svoje partnere, decu. Iz jedne sfere života se prenosi u drugu. Mentalitetski, u našem podneblju je društveno prihvaćeno pa i poželjno da se ćuti, trpi, sabija i sakriva mnogo toga, pa i strah. Takva vrsta restrikcije je na jedan način protektivna, ali može da sputa, uguši kreativnost, otera u pasivnost umesto u preduzimljivost i dovodi do toga da se stalno od nečega plašimo i imamo potrebu da se neprekidno štitimo – precizira naša sagovornica, koja za kraj razgovora daje smernice za lečenje.
Kada je prekomerni strah za lečenje i zašto treba da prihvatimo strah
Ukoliko je čovek stalno u strahu, normalno je da ne može da se oseća ni zadovoljno ni ispunjeno. Ova veza je, prema rečima psihijatra, dokazana i neuro-transmiterski. Naime, tada kompletan centralni nervni sistem funkcioniše drugačije, disfunkcionalno, i u tom slučaju je neophodno lečenje.
– Uz adekvatnu terapiju (farmakološku i psihoterapiju), pacijent mora da promeni vrednosni sistem i da savlada strah kroz drugačiju životnu orjentaciju. Strah moramo i treba da prihvatimo jer je to naš protektivni mehanizam, signalna „lampica“ koja upozorava na opasnost, da smo ugroženi. Potom na scenu stupa razmišljanje o tome šta možemo da preduzmemo u odnosu na objektivne okolnosti, izbor i preuzimanje odgovornosti za odluke – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Nevena Čalovska Hercog, psihijatar i porodični psihoterapeut.
