Gabor Mate u knjizi „Kada telo kaže ne” izdavača Kontrast, istražuje kako su emocionalni stres i traume u detinjstvu često povezani sa kasnijim zdravstvenim problemima. On analizira kako su različite bolesti kao što su dijabetes, rak, srčane bolesti i autoimune bolesti često rezultat duboko ukorenjenih emocionalnih problema i neizrađenih trauma. Autor ističe da telo može reagovati na emocionalni stres na fizički način, i to kroz različite simptome i bolesti.
Ja i ne-ja: Kada zbunimo imunološki sistem
Za vas smo izdovojili deo iz ove knjige u poglavlju pod nazivom: Ja i ne-ja: Kada zbunimo imunološki sistem
„Robert je istaknuti predvodnik radničkog pokreta u Britanskoj Kolumbiji. Intervjuisao sam ga u njegovoj kancelariji. Robert je krupan i ljubazan čovek u kasnim četrdesetim i govori zvonkim glasom i sa živahnim humorom. Kada mora da okrene glavu, da bi se javio na telefon ili da bi nešto pogledao iz malo drugog ugla, rotira ceo torzo. Skoro da nema pokretljivost u kičmi. „Sve mi je zamrznuto, od vrata do d…ta”, kaže.
Kada mu je bilo dvadeset pet, Robert je počeo da oseća bol u petama, posle čega je usledilo dvanaest godina neprestanog bola u zglobovima ramena i ključnoj kosti. Nekoliko puta je odlazio kod lekara, ali je brzo odustao. „Stalno su mi govorili da je to i to, ili da nije to i to, ali mi nikad nisu davali ništa da olakša bol. Šta ćeš drugo da radiš povodom toga?” Na kraju je, nakon pet godina bola u kuku i nogama, otišao kod reumatologa.
„Mnogo više sam se oslanjao na levu nogu i u jednom trenutku dok sam ležao noću u krevetu, moja žena je primetila da mi je jedna noga tanja od druge – mišići su se sasušili jer je nisam koristio. Naravno, da je ishisterisala i naterala me da odem kod doktora.”
Posao na prvom mestu
Tokom dvanaest godina između javljanja prvih simptoma i postavljanja dijagnoze, Robert nikada nije propustio ni dan posla. Njegova priča je na mnoge načine bila tipična. Svaki zvaničnik radničkih sindikata, koga sam lečio, radio je preko svake granice. Posao je zahtevao ogromne količine vremena, da ne govorimo o stresu koji je inherentan takvom radu, sa stalnim konfliktima i političkim previranjima, nepredvidljivim radnim vremenom, sastancima, neprestanim dužnostima. „Naši penzioni planovi u radničkom pokretu su veoma, veoma dobri”, kaže Robert. „Razlog zbog koga imamo veoma dobre penzione planove je što niko ne doživi 65. i krene da prima penziju, ili samo retki. Zato je penzioni plan za nas u radničkom pokretu toliko dobar. Niko se nikada ne penzioniše.”
Kada je njegova reumatska bolest krenula da se razvija, Robert je putovao oko 150.000 km godišnje avionom svuda po Severnoj Americi. Godine 1976. koju naziva svojom najgorom godinom, putovao je neprestano četiri i po meseca. „Sve to vreme nisam video svoju kuću. Radio sam na štrajku na američkom jugu jer sam bio u međunarodnom sindikatu koji nije imao nikog kvalifikovanog. Bio sam u Arkansasu i Oklahoma i Georgia. Radio sam 12 do 14 sati dnevno 6 dana u nedelji. Spavao sam samo „koliko god vremena je preostajalo.”
Privatan život je trpeo
„Šta se dešavalo u vašem privatnom životu?”
„ Žena, dvoje dece, rad u radničkom pokretu, uvek uništava brakove. Ne znam ni jednog svog prijatelja koji je još uvek oženjen svojom prvom ženom. Imam nekoliko ljudi sa kojima sam počeo 1973. godine – neki su mrtvi, ali neki su imali dva ili tri braka, a jedan od njih je imao pet! Ovaj posao ih samo sažvaće i onda ispljune.
Nikada nisi tu i nikada ničemu ne doprinosiš. Sada se osećam loše zbog toga. Nisam shvatao šta imam. Sada sam blizak sa svojom decom. Oni su svi odrasli. Ne sećam se svog sina kad je bio tinejdžer i kad je bio malo dete. Evo, imam fotografije. Nisam ni znao da imam ćerku dok nije napunila dvadeset.
Ne mislim da sam ikada to dovodio u pitanje, jer su svi ostali radili istu stvar. To je jednostavno bio deo kulture. Mrtvi brakovi i piće su jednostavno bili uobičajeni. Bio sam prvi u društvu koji je prestao da pije”.
Robert kaže da ima zavisničku ličnost. „Ne samo kada je reč o poslu. Piće, droga, žene, kocka – sve po redu. Nisam popio piće od 2. septembra 1980. godine od 19.40. To je poslednji put da sam popio pivo. Umorilo me da se budim na podu sa jezikom „zalepljenim” za tepih i da se osećam kao vreća g…na. Takođe sam prestajao da pušim 132 puta. Problem je u tome što sam ponovo počinjao 133 puta. To je jedina zavisnost kojenisam mogao da se rešim”.
Prilika da učini ljudima živote boljim i da radi za bolje, pravednije društvo, privuklo je Roberta ka sindikalnom organizovanju i učinilo ga posvećnim tome. “Zato nikada ne kažeš ne. Uvek ima toliko toga da se uradi. Spisak nepravdi nikada ne postaje kraći. Osećam se srećnim što sam mogao da doprinesem toma da svet postane bolji”
Neočekivane koristi od bolesti
Robert je sada razvio sposobnost da kaže ne preteranim zahtevima. Interesantno je, i možda nije slučajnost, da mu je njegov ankilozirajući spondilitis (AS) potpuno srastanje pršljenova i rebara doneo neočekivanu korist u emocionalnom izražavanju.
„Imam prednost nad drugima što se tiče izražavanja besa. Imam kontrolu nad jezikom. Nikad ne vičem ni na koga. Ne moram da vičem jer mogu da te produvam rečima prosto jer kontrolišem disanje. Jedna od dobrih stvari kod AS je što ti zamrzne rebra tako da su ti fiksirana i napred i spolja.” Robert objašnjava da ljudi kada postanu uzrujani i izgube kontrolu nad svojim reakcijama besa, dišu veoma plitko koristeći mišiće između rebara, da naduvaju grudnu duplju i tako uvuku vazduh u pluća. Zbog svog AS on to ne može da uradi.
„Da biste imali snažniji glas i više kontrolu nad načinom na koji govorite, morate da dišete iz dijafragme. Vi ne dišete tako – vi dišete plitko i rebra vam se pomeraju napred-nazad. Meni utroba ide gore-dole jer moram da dišem iz dijafragme. Kontrola nad mišićima u dijafragmi je mnogo veća nego kontrola nad mišićima na vrhovima rebara.” To takđe obezbeđuje bolju emocionalnu kontrolu i dotok kiseonika do mislećih delova u mozgu.
„Pre sam morao da radim na tome. Kada su mi se rebra „zamrznula”, više nisam imao izbora.”
„To je veoma zanimljivo. Učiteli jogi-disanja nam uvek govore da dišemo iz dijafragme To je zdravo. Vaš AS je vas naterao da to radite.”
„Daje mi moć jasnoće. Za većinu ljudi vam je jasno da su besni jer viču na vas: To je način na koji verbalno mogu da izraze svoj bes. Pošto je meni disanje takvo kakvo je, moram da govorim u kraćim rečenicama, i mogu da skratim reči i podesim ton umesto da vičem. Kontrola disanja vam omogućava da kontrolišete svoju narav i svoj bes – i pod kontrolisanjem mislima na to da možete da ga koristite da stignete tamo gde želite.
Priroda nas kroz bolest uči životnim lekcijama
Dok je Robert govorio, pogodila me je neverovatna sposobnost prirode da nas kroz bolest u zrelom dobu nauči lekcijama koje bi u boljem svetu trebalo da smo naučili u detinjstvu i zdravlju.
Jedna studija ukazuje na intrigantnu mogućnost da čak i bolna upala kod reumatoidnog artritisa može imati zaštitnu funkciju: osetljivost uz zglobovima znatno je povezana sa smanjivanjem stresnih događaja nedelju dana kasnije. „Rezultati imaju bitne kliničke implikacije”, zaključili su istraživači. Dinamičko uzajamno delovanje između društveno-konfliktnih događaja i bola u zglobovima oslikava homeostatski sistem u kome su negativne socijalne interakcije regulisane putem pogoršanja bolesti.
Drugim rečima, bolest je primoravala pacijente da izbegavaju stresne interakcije. Telo kaže ne.
„Kada telo kaže ne” pruža čitaocima uvid u kompleksnu interakciju između uma, tela i duha, i postavlja temelj za razmišljanje o tome kako se može postići celovito zdravlje kroz razumevanje i tretman emocionalnih trauma. Ova knjiga je korisna ne samo za osobe koje se suočavaju sa zdravstvenim problemima, već i za sve one koji su zainteresovani za psihosomatsku medicinu i integrativni pristup zdravlju.
Saznajte na Facebook nalogu eKlinike, kako možete dobiti ovu knjigu.
Preuzeto iz knjige: KADA TELO KAŽE NE
