Autoimune bolesti su slučaj pogrešnog identiteta u kojem imuni sistem tela, koji obično napada uljeze poput virusa i bakterija, napada sam sebe. Postoji više od 100 različitih autoimunih bolesti, od kojih neke uključuju samo jedan organ (npr. Hašimotov tiroiditis), dok druge napadaju skoro svaki organ ili tkivo (npr. lupus). Rani simptomi, kao što su umor i bol u zglobovima, imitiraju simptome drugih zdravstvenih stanja, što dijagnozu čini izazovnom. Ova stanja mogu biti privremena ili, češće, doživotna. Ponekad se nazivaju nevidljivim invaliditetom, jer ljudi možda spolja ne izgledaju bolesni uprkos tome što se bore sa velikim problemima.
Osnovne informacije o imunom sistemu
Imuni sistem nas štiti od virusa, bakterija, spoljnih supstanci, pa čak i ćelija raka, ali to čini sa delikatnom ravnotežom. Bez dobrog imunološkog odgovora (neaktivan imuni sistem), čak i manje infekcije mogu biti smrtonosne. Međutim, preaktivan imuni odgovor (kao kod autoimunih bolesti) može dovesti do bolesti, a moguće i do smrti.
Imuni odgovor
Kada, recimo, virus uđe u telo, on pokreće imuni odgovor. Limfociti i druge imune ćelije pristižu u pomoć, stvarajući upalu. T limfociti su deo urođenog odgovora i funkcionišu tako da eliminišu bilo koju vrstu uljeza. B limfociti su deo naučenog odgovora i proizvode antitela koja su specifično usmerena na pretnju.
Obično imuni sistem ne napada sopstvene ćelije tela i postoji nekoliko regulatornih koraka (kao što su T pomoćne ćelije) koji rade na sprečavanju autoimunosti. Ali, to se ipak dešava.
Autoimuni odgovor
Postoji nekoliko različitih načina na koje se može stvoriti autoimuna reakcija:
- kada strana supstanca ili mikrob liče na telo: primer za to je reumatska groznica, u kojoj proteini koji se nalaze u strep bakterijama grupe A podsećaju na proteine u srčanom mišiću; kao rezultat toga, antitela napadaju srce
- kada se promene normalne telesne ćelije: primer ovog mehanizma je virus koji menja telesnu ćeliju tako da je imuni sistem prepoznaje kao nepripadajuću
- kada imune ćelije koje prave antitela (limfociti B ćelija) ne funkcionišu i prave abnormalna antitela koja napadaju normalne ćelije u telu
- kada supstanca u telu koja je normalno skrivena od imunog sistema (kao što je tečnost u oku) uđe u krvotok i pokrene odgovor
Autoimunost ne znači nužno autoimunu bolest. Na primer, telo može da proizvodi antitela protiv sebe (autoantitela) koja su uključena u čišćenje ostataka nakon infekcije. Sa autoimunom bolešću, reakcija izaziva zapaljenje i oštećenje tkiva.
Vrste autoimunih bolesti
Autoimune bolesti mogu uticati na jedan organ ili više organa. Svaku bolest karakterišu jedinstvena antitela koja otkrivaju i ciljaju specifične proteine na ćelijama koje se nazivaju antigeni. Neki od ovih antigena nalaze se na jednom organu (izazivaju autoimunu bolest specifičnu za organ), dok drugi postoje na mnogim organima (izazivaju sistemsku ili generalizovanu autoimunu bolest).
Autoimune bolesti specifične za organ
Neke od češćih autoimunih bolesti specifičnih za organe su:
– Autoimuna bolest štitne žlezde
Autoantitela mogu dovesti do uništenja tkiva štitaste žlezde i hipotireoze, kao kod Hašimotovog tiroiditisa, ili do stimulacije tiroidnog tkiva i hipertireoze, kao kod Gravesove bolesti. Sa oba ova stanja, simptomi se mogu razvijati brzo ili sporo tokom vremena. Autoimuna bolest štitne žlezde je veoma česta i smatra se da je u velikoj meri nedovoljno dijagnostikovana.
Hipotireoza može da izazove simptome uključujući umor, povećanje telesne težine, zatvor i gubitak kose, a stanje se leči doživotnim lekovima za nadoknadu tiroidnih hormona.
Hipertireoza, nasuprot tome, često izaziva nervozu, anksioznost, znojenje i netoleranciju na toplotu, a može se lečiti antitiroidnim lekovima, operacijom ili terapijom radioaktivnim jodom za uništavanje žlezde.
– Dijabetes melitus tipa 1
Dijabetes tipa 1, koji se često javlja u detinjstvu ili mladosti, nastaje kada autoantitela unište beta ćelije u pankreasu koje su odgovorne za proizvodnju insulina. Simptomi mogu uključivati žeđ, pojačano mokrenje, a kada su teški, dijabetičku komu.
Dijabetes tipa 1 se leči doživotnom zamenom insulina i potrebno je pažljivo praćenje kako bi se izbegle komplikacije kao što su otkazivanje bubrega, retinopatija i srčana oboljenja.
– Psorijaza
Psorijaza se javlja kada imuni sistem pogrešno šalje signale ćelijama kože da rastu prebrzo. Postoji nekoliko oblika psorijaze, a najčešća je psorijaza plaka. Psorijazu plaka karakterišu izdignute (često svrbe) crvene mrlje, plakovi, koji se najčešće javljaju na kolenima, donjem delu leđa, vlasištu i laktovima.
Opcije lečenja psorijaze zavise od vrste i težine. Za one koji imaju psorijazu, važno je istraži srodno autoimuno stanje koje se zove psorijatični artritis.
– Multipla skleroza
Multipla skleroza (MS) stanje je u kojem autoantitela napadaju masni omotač (mijelin) koji pokriva nerve i neophodan je da nervi pravilno rade. Bolest može imati mnogo različitih simptoma u zavisnosti od određenog područja nervnog sistema koje je zahvaćeno, ali može uključivati probleme sa vidom, senzorne poremećaje kao što su utrnulost i peckanje, probleme sa bešikom, slabost, gubitak koordinacije, drhtanje i još mnogo toga.
– Guillain-Barre sindrom
Guillain-Barre sindrom (GBS) stanje je u kojem autoantitela napadaju ćelije koje pružaju podršku koje povezuju nerve. Često se javlja nakon virusne infekcije (i retko nakon vakcinacije protiv gripa), a smatra se da delovi infektivnog organizma podsećaju na delove nervnog sistema. Miler Fišerov sindrom je podtip GBS.
GBS često počinje slabošću i promenama osećaja u stopalima i rukama. Kako se stanje penje po telu, može postati opasno po život bez hitne medicinske pomoći. (Paraliza dijafragme zahteva respiratornu podršku pomoću ventilatora.)
Sistemske autoimune bolesti
Sistemske autoimune bolesti mogu izazvati mnogo različitih problema, jer se njihovi efekti osećaju u celom telu. Ove bolesti su:
– Sistemski eritemski lupus
Sistemski eritemski lupus (lupus) autoimuna je bolest koja pogađa više organa i ima široko rasprostranjene efekte. Simptomi lupusa mogu uključivati bolove u zglobovima, osip na koži, probleme sa bubrezima, upalu pluća i/ili srca, anemiju, pojačano zgrušavanje (trombozu), probleme sa pamćenjem i još mnogo toga.
Lečenje uključuje promene životnih navika (kao što su zaštita od sunca i prestanak pušenja) i lekove kao što su kortikosteroidi, antimalarijski agensi i imunosupresivni lekovi.
– Reumatoidni artritis
Reumatoidni artritis (RA) karakteriše bol, otok i oštećenje zglobova. Za razliku od osteoartritisa, oštećenja kod RA su posledica upale, a simptomi su teži.
Bez ranog i agresivnog lečenja obično dolazi do deformiteta zglobova. Isti zglobovi su obično pogođeni sa obe strane tela, a često su zahvaćeni i mali zglobovi šaka i stopala. Pored upale zglobova (sinovitis), ljudi sa RA mogu razviti kvržice ispod kože (potkožne nodule), pleuralni izliv, upalu sluznice srca (perikarditis) i još mnogo toga.
– Inflamatorna bolest creva
Inflamatorna bolest creva (IBD), koja uključuje Kronovu bolest i ulcerozni kolitis, odnosi se na hroničnu upalu digestivnog trakta. Dok Kronova bolest može izazvati upalu od usta do anusa, upala kod ulceroznog kolitisa pogađa samo debelo crevo i rektum. Simptomi mogu uključivati dijareju, bol u stomaku, krvavu stolicu, gubitak težine i umor.
Kod lečenja često se kombinuju lekovi i operacija, kao i pažljivo praćenje pošto su oba stanja povezana sa povećanim rizikom od razvoja raka debelog creva.
– Sjogrenov sindrom
Kod Sjogrenovog sindroma (SJS), autoantitela napadaju žlezde koje proizvode suze i pljuvačku. To dovodi do suvih očiju, suvih usta i srodnih posledica kao što su karijes, gubitak čula ukusa i još mnogo toga. Mogu se javiti i bolovi u zglobovima i drugi simptomi.
Za otprilike polovinu ljudi sa SJS, sindrom se javlja sam, dok je kod drugih povezan sa drugim autoimunim stanjem kao što je lupus, reumatoidni artritis ili skleroderma.
– Antifosfolipidni sindrom
Antifosfolipidni sindrom je uobičajeno autoimuno stanje kod koga se autoantitela bore protiv određenih proteina u krvi, što dovodi do abnormalnog zgrušavanja. Često se prvi put dijagnostikuje kod žena kao uzrok čestih pobačaja ili prevremenih porođaja, ili kada se krvni ugrušci i/ili modrice pojave bez očiglednog uzroka. Formiranje ugrušaka takođe može dovesti do srčanog udara (kada se javljaju u krvnim sudovima u srcu) ili moždanog udara (kada se ugrušci javljaju u mozgu).
Simptomi autoimunih bolesti
Dok simptomi autoimunih bolesti mogu uveliko varirati u zavisnosti od određenog organa ili organa koji su zahvaćeni, postoje neki simptomi koji su uobičajeni za mnoge od ovih bolesti. Pošto su ovi simptomi nespecifični, oni mogu biti i znak neautoimunih stanja.
Opšti simptomi
Opšti simptomi mogu da budu:
- umor
- niska temperatura (često groznica koja se javlja i nestaje)
- promene težine
- vrtoglavica
- bol i otok u mišićima i/ili zglobovima
- poteškoće u koncentraciji
- osip na koži
- problemi sa varenjem
- opšti osećaj da se ne osećamo dobro
Simptomi često prate recidivirajući i remitentni tok, pri čemu se bolest pogoršava, poboljšava, a zatim ponovo pogoršava na nepredvidiv način. Mogu se javiti napadi koji se definišu kao iznenadna pojava teških simptoma.
Simptomi specifični za bolest
Specifični simptomi će se razlikovati u zavisnosti od osnovnog poremećaja i mogu da budu:
- simptomi zglobova, kao što su crvenilo, bol i oticanje zglobova koji su ozbiljniji nego što bi se očekivalo kod osteoartritisa
- osip na koži, kao što je osip leptira na licu sa lupusom
- vaskulitis, zapaljenje krvnih sudova koje može dovesti do oštećenja gde god su zahvaćeni krvni sudovi (npr. aneurizme)
Sumnja na mnoga autoimuna stanja zasniva se na osnovu određene kombinacije simptoma, iako dve osobe mogu imati istu dijagnozu i veoma različitu kombinaciju simptoma. Na primer, sklerodermu karakterišu CREST sindrom (nagomilavanje kalcijuma u tkivima), Rejnoov sindrom (u kome ruke postaju hladne i plave nakon izlaganja niskim temperaturama), disfunkcija jednjaka, sklerodaktilija (kod prsti podsećaju na kobasice) i telangiektazije (paukove vene).
Istovremena pojava
Nije neuobičajeno da ljudi koji imaju jednu autoimunu bolest razviju drugu. Ovo može biti povezano sa genetskom predispozicijom ili uobičajenim okidačem. Oko 25 odsto ljudi koji imaju jednu autoimunu bolest razviće i drugu. Primer je kombinacija reumatoidnog artritisa sa autoimunim tiroiditisom, ili kombinacija celijakije sa dijabetesom tipa 1, autoimunom bolešću jetre ili reumatoidnim artritisom.
Termin višestruki autoimuni sindrom koristi se za opisivanje ljudi koji imaju tri ili više autoimunih bolesti. Postoje različiti tipovi ovog sindroma, ali često je jedno od tri stanja povezano sa kožom (kao što je alopecija areata ili vitiligo).
Uzroci razvoja autoimunih bolesti
Postoji niz faktora za koje se smatra da su u osnovi razvoja autoimunih bolesti, kao i faktori koji su povezani sa povećanim rizikom. Mogući uzroci autoimune bolesti i/ili zapaljenja su:
- infektivne bolesti: smatra se da se autoimunost može javiti kada komponenta virusa ili bakterije liči na proteine u telu, ili ako infekcija pojača imuni sistem; neki specifični mikroorganizmi povezani sa autoimunim bolestima uključuju Epstein-Barr virus (EBV), citomegalovirus (CMV) i bakterije Streptococcus grupe A
- faktori životne sredine: nedostatak sunčeve svetlosti, nedostatak vitamina D, izlaganje hemikalijama i drugi faktori životne sredine povezani su sa različitim tipovima autoimunih bolesti; brojne studije takođe su povezale autoimune bolesti sa previše sterilnim okruženjem; higijenska hipoteza je teorija koja kaže da je veća verovatnoća da će ljudi izloženi manjem broju antigena imati nefunkcionalan, preterano aktivan imuni odgovor
- životne navike: izgleda da pušenje utrostručuje rizik od razvoja reumatoidnog artritisa i takođe je povezano sa drugim autoimunim stanjima kao što su Gravesova bolest i MS; gojaznost se smatra proinflamatornim stanjem koje može objasniti njenu ulogu faktora rizika; smatra se da zapadnjačka ishrana (sa visokim sadržajem masti, šećera, proteina i soli) verovatno podstiče razvoj autoimunih bolesti
- crevne bakterije: istraživanja sve više ukazuju na vezu između ravnoteže bakterija koje žive u digestivnom traktu osobe (crevna flora) i brojnih zdravstvenih stanja, uključujući autoimune bolesti
- genetika: čini se da se nekoliko autoimunih bolesti javlja u porodicama u različitom stepenu, dok su istraživanja koja se bave specifičnim genima u toku
Faktori rizika
Faktori rizika variraju u zavisnosti od određenog stanja, ali uključuju:
- pol: mnoga autoimuna stanja češća su kod žena; pored toga, hormonski faktori mogu igrati ulogu u pojavi mnogih od ovih stanja
- starost: mnoga autoimuna stanja prvi put se javljaju u reproduktivnim godinama
- težina: neka autoimuna stanja češća su kod ljudi koji imaju prekomernu težinu, dok su druga češća kod osoba koje imaju istoriju poremećaja u ishrani
- etnička pripadnost: različiti uslovi variraju, pri čemu je dijabetes tipa 1 češći kod belaca, a teška autoimuna stanja češća su kod crnaca, Latinoamerikanki i Indijanki
- geografija: neke autoimune bolesti kao što su MS, IBD i dijabetes tipa 1 češće su u severnim geografskim širinama, gde nedostatak dnevne svetlosti može da utiče na nedostatak vitamina D
- pušenje: upotreba duvana povezana je sa povećanim rizikom od mnogih od ovih stanja
- lekovi: neki lekovi mogu povećati rizik od određenih stanja, kao što je slučaj sa prokainamidom i lupusom
Dijagnoza autoimunih bolesti
Dijagnoza autoimune bolesti može potrajati, a ponekad zahteva i nekoliko mišljenja. U stvari, i nažalost, prosečna osoba provede četiri i po godine (poseti najmanje četiri lekara) pre nego što se uspostavi dijagnoza. Preporučuje se da se počne sa specijalistom koji se bavi najistaknutijim simptomima, kao što je pregled kod reumatologa ako su simptomi zglobova preovlađujući. Nakon toga će možda biti potrebno konsultovati druge specijaliste.
Ne postoji nijedan test koji može konačno dijagnostikovati autoimune bolesti (sa retkim izuzecima kao što je dijabetes tipa 1), a evaluacija obično uključuje niz testova:
- test brzine sedimentacije eritrocita (ESR)
- C-reaktivni protein (CSR) test
- kompletna krvna slika (CBC)
- sveobuhvatan metabolički panel
- test na antinuklearna antitela (ANA)
- test na reumatoidni faktor (RF)
- test antitela na tiroidnu peroksidazu
Postoji mnogo drugih testova koji se mogu preporučiti u zavisnosti od stanja na koje se sumnja.
Studije imidžinga mogu da se koriste prilikom procene specifičnih simptoma povezanih sa autoimunim stanjima, kao što su rendgenski snimci zglobova koji su otečeni ili ehokardiogram (ultrazvuk srca) ako se sumnja na perikardni izliv.
Tretman za autoimune bolesti
Tretmani za autoimune bolesti razlikuju se u zavisnosti od određene bolesti. Za mnoga od ovih stanja, tok je nepredvidiv, a tretmani će možda morati da se menjaju tokom vremena. Generalno, može da se smatra da se tretman sastoji od sledećeg:
- upravljanje simptomima: na primer, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAID) se mogu uzimati za kontrolu bolova u zglobovima
- zamena hormona: za stanja kao što su dijabetes tipa 1 ili autoimuni hipotiroidizam, daju se insulin ili tiroidni hormon
- kontrolisanje upale: lekovi kao što su kortikosteroidi i inhibitori faktora tumorske nekroze (biološki lekovi) potrebni su za kontrolu upale povezane sa mnogim autoimunim stanjima
- sprečavanje komplikacija: kod osoba sa dijabetesom tipa 1 potrebna je pažljiva kontrola šećera u krvi kako bi se smanjile komplikacije, dok je rani i agresivni tretman potreban kod reumatoidnog artritisa da bi se sprečio deformitet zglobova
U nekim slučajevima, autoimuna bolest može biti izlečiva, ali za većinu je primarni cilj remisija ili kontrola bolesti.
U toku su i klinička ispitivanja koja pokušavaju da nađu nove, bolje načine za upravljanje ovim uslovima.
Život sa autoimunim bolestima
Većina autoimunih stanja su relapsno-remitentni poremećaji. Može da bude teško da se predvidi kada će se osoba osećati dobro, a kada ne. Pored toga, mnogi ljudi sa ovim poremećajima spolja izgledaju zdravi, što ponekad dovodi do manjeg razumevanja i podrške prijatelja i voljenih.
Postoji mnogo stvari koje ljudi sa autoimunom bolešću mogu sami da urade kako bi se bolje nosili sa svakodnevnim frustracijama i simptomima:
- jedite zdravu ishranu: za one koji imaju dijabetes, praćenje ishrane je ključno; za druge sa autoimunom bolešću, ishrana koja pospešuje zdrave crevne bakterije može biti od pomoći
- dobre navike spavanja: odmarajte se svake noći i pokušajte da se svakog dana probudite i zaspite u isto vreme
- vežbanje: blaga do umerena vežba važna je za većinu ljudi, ali podjednako je važno ne preterivati i znati kada treba da prestanete.
- upravljanje stresom: upravljanje stresom je korisno kada se nosite sa bilo kojim zdravstvenim stanjem, a posebno je važno kod stresnog stanja kao što je autoimuna bolest
- identifikujte svoje okidače: kod nekih stanja postoje okidači koji su povezani sa rasplamsavanje bolesti; korisno je da ih identifikujete, a zatim pronađete načine da smanjite svoju izloženost
Svakome ko se nosi sa ozbiljnim zdravstvenim stanjem potrebna je podrška, ali to još više važi za one koji žive sa „nevidljivim bolestima”.
