Da li je svako živahno dete hiperaktivno i utiču li ekrani i šećer na razvoj ADHD-a: Kako se adekvatno tretira ovaj poremećaj

ADHD (Attention Deficit Hyperactive Disorder) je poremećaj koji karakterišu deficit pažnje i hiperaktivnost. Kod hiperaktivnih osoba izražena je i impulsivnost, a deca sa ADHD često i pored visokog nivoa inteligencije najčešće ne mogu da ostvare značajne školske domete zbog nedostatka pažnje i nemogućnosti fokusiranja.

Kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa ADHD-om

Kako u razgovoru za eKlinika portal kaže psiholog i psihoterapeut Radmila Vulić Bojović, moguće je da roditelji, vaspitači ili oni koji se decom bave primete razliku između deteta koje je sklono da bude živahno, aktivno, u pokretu ili više zainteresovano od onog koje jednostavno, ne može da se fokusira i smiri. I kada postoji fokus, on traje kratko i brzo se prebacuje na nešto drugo.

Prema njenim rečima, dečaci su češće hiperaktivni, a za devojčice je karakteristična verbalna hipraktivnost (dosta priče, nestrpljenje u slušanju sagovornika, upadanje u reč, postavljanje pitanja…). Ipak, naglašava naša sagovornica, granice su osetljive a diferencijalna dijagnostika veoma važna, pa se roditeljima savetuje da procenu ne vrše sami i da se obrate stručnjacima školskom psihologu kada primete takvo ponašanje.

Važno je da školskog psihologa obaeste i učitelji ili nastavnici, a on će onda proceniti kome je najbolje uputiti dete i roditelje zbog eventualne dijagnostike i odgovarajućeg tretmana.

Koliko je čest ADHD i kada se obično uočava

– ADHD se najčešće prepozna kada dete krene u školu, pri čemu je vidljivo da ne može da se privikne na nove, promenjene okolnosti (više obaveza, poštovanja pravila…). Jednostavno, ne mogu da ispoštuju čak ni to da ne ustaju za vreme časa, prekidaju učitelje ili nastavnike, stalno nešto pitaju. To remeti opštu disciplinu na času. Ako govorimo o brojkama i učestalosti pojave ovog poremećaja, statistika kaže da od 3 do 5 odsto populacije ima neki oblik ADHD-a. Na osnovu studija pretpostavlja se da je sve ranije dijagnostikovanje, odnosno potvrda dijagnoze u ranijoj životnoj dobi posledica savremenog načina života – navodi Vulić Bojović.

Šta kaže nauka, zašto se javlja ADHD?

Upravo savremeni način života sve češće povezujemo sa faktorima rizika za mnoge bolesti i poremećaje. Posebno kod dece, korišćenje ekrana i ekranizam, kao još uvek neprepoznati medicinski entitet dovode se u vezu sa brojnim neurorazvojnim poremećajima.

Na pitanje da li je takav slučaj i sa ADHD-om, sagovornica eKlinika portala daje negativan odgovor. Dodaje i da naučnici više od korišćenja ekrana i određene hrane poput šećera, kao uzroke navode genetičku predispoziciju i biohemijsku moždanu regulaciju.

Kakva su hiperaktivna deca i da li svojim ponašanjem zapravo žele da privuku pažnju

Nedostatak pažnje i nemogućnost fokusiranja su najvažniji razlozi zašto ovakva deca često ne ostvare visoka obrazovna dostignuća i pored toga što su neki od njih visokog nivoa inteligencije. Uz to, zbog netipičnog ponašanja koje se često „čita“ kao problematično jer remeti neke ustanovljene protokole ili pravila, u društvu, ali i u porodici mogu biti etiketirani kao „mali negativci“.

– Posledice onda mogu da idu dalje osećajem odbačenosti od kolektiva, smanjenim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Simptome hiperaktivnosti mnoga deca u porodici manifestuju kada se sa njih malo pomeri ili premesti fokus, na primer, kada stigne nova beba, tako da pitanje o privlačenju pažnje može imati smisla. Nije lako ni deci ni roditeljima, jer sve to što rade deca ne rade sa namerom. I pored velikog truda da uspešno manevrišu u smirivanju situacija i postavljanju granica, roditelji su često meta osude i kritika zašto što nisu dovoljno vaspitali dete. A mališani jednostavno to impulsivno i hiperaktivno ponašanje ne mogu da „obuzdaju“ i iskontrolišu. Potrebna im je specifična vrsta tretmana – objašnjava psiholog i porodični terapeut.

Da li poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću prolazi i kako se adekvatno tretira

ADHD kod neke dece spontano prestaje u dobi sazrevanja i manifestacija je razvojne faze. Ali, naglašava sagovornica našeg portala, to nije slučaj sa svima.

– Kada stručno lice ustanovi da je neophodna intervencija, pristupa se individualnoj (peronalizovanoj) terapiju u odnosu na simptome i druge okolnosti. Ponekad je potreban farmakološki tretman, ali se pre svega koriste bihejvioralne tehnike (učenje novih veština, postavljanje pravila i granica). Porodična terapija je izuzetno važan segment uspešnog tretiranja ADHD. Roditeljima pre svega treba objasniti da niko nije kriv, ali i da oni mogu biti jedan od uzroka održavanja ili intenziviranja simptoma. Najvažnije je pronaći zajednički modalitet za promenu ponašanja, pa će biti i napretka. Podrška porodice je veoma važna i od nje dosta zavisi koliko će se poboljšati funkcionalnost deteta sa ADHD – objasnila je u razgovoru za eKlinika portal psiholog i porodični teraput Radmila Vulić Bojović