Alchajmerova bolest i kognitivni pad mogu da budu povezani s genetskom predispozicijom za Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) kao faktorom rizika.
Alchajmerova bolest i genetski rizik za ADHD
Nedavna studija objavljena u Molecular Psychiatry sugeriše da starije odrasle osobe sa genetskom predispozicijom za ADHD i višim nivoima beta-amiloida mogu biti izložene većem riziku od kognitivnog pada i promena u mozgu povezanih sa Alchajmerovom bolešću.
Viši autor studije, dr Tharick Pascoal, neurolog sa Univerziteta u Pitsburgu, izjavio je za Medical News Today:
– U ovoj studiji, prvi put povezujemo genetski rizik za ADHD sa kognitivnim padom i razvojem patofiziologije Alchajmerove bolesti kod starijih osoba.
Međutim, dr Paskoal je primetio da mora biti oprezan pri tumačenju ovih rezultata, iako će oni pomoći da se unapredi ova oblast.
– Postoje osobe koje imaju ovu genetsku predispoziciju za ADHD i nikada ne razviju simptome ADHD-a, i one koje nemaju ovu genetsku podložnost i razvijaju ADHD. Ova genetska podložnost je samo faktor rizika za ADHD koji se trenutno ne koristi u kliničkoj praksi, što dodatno potvrđuje da naši rezultati nemaju kliničke implikacije i ne bi trebalo da se tiču pacijenata sa ADHD-om u ovoj ranoj fazi. Zbog toga je važno naglasiti da je potrebno više rada na povezivanju klinički potvrđenih simptoma ADHD-a i razvoja demencije Alchajmerove bolesti – dodao je dr Tharick Pascoal.
ADHD i kognitivne funkcije
ADHD je razvojni poremećaj koji karakteriše teškoća u održavanju pažnje, impulsivno ponašanje i hiperaktivnost. Ovi simptomi se razvijaju tokom detinjstva i mogu se povući ili nestati s godinama. Međutim, oni često traju i u odraslom dobu, a studije pokazuju da se to dešava u 11 do 80 odsto slučajeva. Prema nedavnoj meta-analizi, procenjeno je da je 2,18 procenata osoba starijih od 50 godina imalo ADHD.
I odrasli i deca sa ADHD-om pokazuju široko rasprostranjene kognitivne deficite. Jedna od karakteristika ADHD-a uključuje pogoršanje u izvršavanju zadataka koji uključuju izvršnu funkciju, što uključuje kognitivne procese neophodne za planiranje i kontrolu drugih kognitivnih funkcija i ponašanja.
Pored toga, neke studije zasnovane na podacima iz nacionalnih registara sugerišu da bi starije odrasle osobe sa ADHD-om mogle da budu izložene većem riziku od blagog kognitivnog oštećenja i Alchajmerove bolesti. Ali preklapanje kognitivnih simptoma između ADHD-a i Alchajmerove bolesti kod starijih odraslih može dovesti do pogrešne dijagnoze simptoma ADHD-a kao Alchajmerove bolesti.
Veza između ADHD-a i kognitivnog opadanja vezanog za uzrast ostaje nejasna zbog odsustva longitudinalnih studija koje su tokom vremena pratile promene u kognitivnim funkcijama kod starijih osoba kojima je tokom detinjstva dijagnostikovan ADHD.
U ovoj studiji, istraživači su ispitivali povezanost između genetske predispozicije za ADHD i kognitivne funkcije kod starijih odraslih osoba koje nisu pokazivale simptome kognitivnog oštećenja na početku. Ispitali su i kako je na povezanost između ADHD-a i kognitivne funkcije uticala akumulacija beta-amiloida, markera za Alchajmerovu bolest.
Merenje biomarkera
Studije su pokazale da genetski faktori mogu da igraju značajnu ulogu u uzročnosti ADHD-a, sa varijantama određenih gena povezanih sa povećanim rizikom od ADHD-a. U ovoj studiji, istraživači su procenili genetsku predispoziciju za ADHD tako što su izračunali ADHD poligenski skor rizika, meru ukupnog broja varijanti gena koje su prethodno bile povezane sa povećanim rizikom od ADHD.
Nenormalno nakupljanje naslaga beta-amiloidnog proteina može da bude obeležje Alchajmerove bolesti. U ovoj studiji, istraživači su ispitali da li nivoi beta-amiloida na početku utiču na progresiju kognitivnog pada kod osoba sa genetskim rizikom za ADHD.
Da bi procenili nivoe beta-amiloida u mozgu, istraživači su koristili PET skeniranje sa specijalizovanom bojom.
Povezanost Alchajmerove bolesti sa kognitivnom funkcijom
U ovu studiju bilo je uključeno 212 osoba starosti između 55 i 90 godina koji nisu imali prethodnu dijagnozu ADHD-a. U studiju su uključeni samo osobe bez kognitivnog oštećenja na početku ispitivanja. Učesnici su se vraćali za naknadno praćenje nakon 6 meseci, 12 meseci, a zatim jednom godišnje. Na učesnicima je izvršena kognitivna procena u vreme upisa, a zatim tokom odabranih poseta.
Istraživači su otkrili da je viši skor poligenog rizika od ADHD-a povezan sa većim padom opšte kognitivne funkcije tokom šestogodišnjeg perioda praćenja. Ovaj pad kognitivnih funkcija kod pojedinaca sa višim ADHD poligenskim rezultatom rizika bio je posebno primetan u zadacima vezanim za pamćenje. Učesnici sa većom predispozicijom za ADHD pokazali su izraženije deficite u izvršnoj funkciji, ali se ovi deficiti nisu pogoršavali tokom vremena.
Progresivni pad pamćenja često je znak Alchajmerove bolesti. S obzirom na sličan pad pamćenja, autori studije sugerišu da veća predispozicija za ADHD može povećati rizik od demencije.
Šta se dešava u mozgu
Istraživači su takođe procenili uticaj ADHD poligenskog skora rizika i nivoa amiloida-beta na razvoj abnormalnosti mozga povezanih sa Alchajmerovom bolešću. Konkretno, oni su ispitivali promene u nivoima tau proteina i morfologiji mozga tokom perioda praćenja.
Nivo tau proteina se povećava u mozgu nakon akumulacije beta-amiloida i progresije Alchajmerove bolesti. Pojedinci sa višim ADHD poligenskim rezultatom rizika koji su takođe imali više nivoe beta-amiloida na početku pokazali su veći pad opšte kognitivne funkcije i pamćenja nego bilo koji faktor sam za sebe. Štaviše, kombinacija veće genetske predispozicije za ADHD i viših nivoa beta-amiloida u mozgu bila je povezana sa razvojem moždanih abnormalnosti uočenih kod Alchajmerove bolesti.
Konkretno, ove osobe su tokom 6-godišnjeg perioda praćenja pokazale veći porast nivoa tau proteina u cerebrospinalnoj tečnosti i degeneraciju regiona mozga uključenih u kognitivne funkcije. Posebno, pojedinci sa niskim nivoom beta-amiloida i većom predispozicijom za ADHD ili obrnuto – visok beta-amiloid i nizak poligenski skor rizika od ADHD – nisu pokazali sličan pad kognitivnih performansi ili patoloških promena povezanih sa Alchajmerovom bolešću.
Da li su ADHS i rizik od Alchajmerove bolesti povezani
Akumulacija beta-amiloida kod starijih osoba povezana je sa povećanim rizikom od kognitivnog pada. Rezultati studije sugerišu da predispozicija za ADHD može povećati rizik od kognitivnog pada usled akumulacije beta-amiloida.
Dr David Merrill, psihijatar i direktor Pacific Neuroscience Institute’s Pacific Brain Health Center u Providence Saint John’s Health Center, primetio je da je „ova njegova studija važna da bi pokazala da samo nakupljanje amiloida u mozgu ne može da dovede do Alchajmerove bolesti”.
– Ali prisustvo komorbidnih genetskih rizika za stanja kao što je ADHD može dovesti do tau zapleta i skupljanja mozga izazvanih amiloidom. Na kraju krajeva, ove višefaktorske kaskade dovode do razornog sindroma simptoma koji se viđaju u punoj Alchajmerovoj bolesti – istakao je on.
– ADHD može biti važan uslov za identifikaciju kod starijih osoba koje su u riziku od Alchajmerove bolesti. Ono što još ne znamo jeste da li će lečenje ADHD-a stimulansima ili drugim intervencijama sprečiti ili usporiti Alchajmerovu bolest – kaže dr David Merrill.
Autori studije primetili su da su potrebna dalja istraživanja kako bi se razgraničila potencijalna povezanost između ADHD-a i kognitivnog oštećenja.
Prvi autor studije, dr Douglas Leffa, istraživač sa Medicinskog centra Univerziteta u Pitsburgu, rekao je da „ćemo prateći ove osobe tokom vremena u različitim vremenskim tačkama, pored rasvetljavanja faktora koji poboljšavaju povezanost ove dve patologije, moći bolje da uspostavimo vezu između ADHD-a i Alchajmerove bolesti”.
– Verujemo da je sledeći korak moguća longitudinalna studija koja procenjuje kogniciju i biomarkere Alchajmerove patologije kod starijih osoba sa potvrđenom dijagnozom ADHD-a od detinjstva – rekao je dr Douglas Leffa.
Ograničenja studija
Istraživači su priznali da njihova studija ima nekoliko ograničenja. Oni su primetili da su kriterijumi korišćeni za upis učesnika možda isključili pojedince sa visokim genetskim rizikom za ADHD. Na primer, odrasli sa ADHD često imaju druge poremećaje mentalnog zdravlja ili kognitivne deficite. Isključivanje pojedinaca sa ovim simptomima u studiji moglo bi ograničiti generalizaciju ovih rezultata na širu populaciju.
