Sećanje je jedan od najvažnijih aspekata našeg zdravlja i ljudskog identiteta. Kroz sećanja stvaramo svoju individualnost, naše specifične odnose sa svetom u kojem živimo i učimo kako da ostanemo bezbedni i donesemo zdrave izbore.
Istorijski gledano, sposobnost stvaranja, održavanja i ažuriranja sećanja bila je vezana za ljudski mozak. Međutim, istraživači se sve više pitaju da li postoji memorija celog tela, odnosno da li različiti delovi našeg tela takođe mogu da stvaraju i čuvaju neku vrstu sećanja, i ako je to tako, kako na ta druga sećanja mogu uticati i, zauzvrat, kako ona utiču na aspekte našeg zdravlja. Čini se da dokazi koji se nedavno pojavljuju sugerišu da bi ljudsko pamćenje moglo biti još složenije nego što smo do sada zamišljali.
Ćelije koje nisu moždane takođe čuvaju uspomene
U novembru 2024, tim istraživača iz Centra za neuralne nauke na Njujorškom univerzitetu (NYU) objavio je rad u Nature Communications koji pokazuje da ćelije nervnog tkiva i tkiva bubrega takođe čuvaju neku vrstu sećanja.
Dr Nikolay Kukushkin, vodeći autor i klinički vanredni profesor nauke o životu na NYU, kaže da je njegova „laboratorija zainteresovana za pamćenje na najosnovnijem nivou već dugi niz godina”.
– U prošlosti smo proučavali morske puževe, jer formiraju vrlo jednostavna sećanja, što nam omogućava da dokučimo kako to rade. Ono što smo sada uradili jeste da smo pronašli još jednostavnije sećanje, koje nije zajedničko samo različitim životinjama, već svim tipovima ćelija – objašnjava dr Kukushkin novu studiju svog tima.
– Naša studija pokazuje da je to isti mehanizam koji zadržava informacije u moždanim ćelijama i u ćelijama bubrega (isti ćelijski alati), i prati ista pravila – naime, efekat razmaka. Efekat razmaka odnosi se na fenomen u kome se učenje, ili stvaranje sećanja, bolje realizuje kada se informacije ili izlaganje stimulansu kreiraju u razmaku.
U svojoj studiji, dr Kukushkin i njegov tim testirali su formiranje sećanja u laboratorijskim eksperimentima na dve vrste ljudskih ćelija koje nisu moždane: ćelije sakupljene iz nervnog tkiva i ćelije sakupljene iz tkiva bubrega.
I jedne i druge ćelije izložili su hemijskim signalima u razmaknutom obrascu, imitirajući način na koji moždane ćelije uče putem izlaganja takvim hemijskim informacijama preko neurotransmitera, odnosno hemijskih glasnika. Otkrili su da, slično moždanim ćelijama, i ove druge vrste ćelija reaguju na hemijske signale uključivanjem gena koji je povezan sa skladištenjem memorije.
Ovo ukazuje na to da, poput moždanih ćelija, i druge ćelije u ljudskom telu takođe akumuliraju memorije.
Koje vrste sećanja mogu da čuvaju ćelije koje nisu moždane
– Svaki sistem pamti ono što doživljava – morski puž pamti stvari morskog puža, čovek pamti ljudske stvari, ćelija bubrega pamti stvari ćelija bubrega. Ne kažemo, kao što neki misle, da se „umna” sećanja (emocije, znanje, veštine) čuvaju u bubrezima. Ona se obrađuju u mozgu i tu se skladište. Ali i druge ćelije imaju svoja iskustva – objašnjava dr Kukushkin.
On dodaje da su sećanja uskladištena u drugim delovima tela ona koja su striktno povezana sa ulogama koje te specifične ćelije igraju u ljudskom zdravlju:
– Ćelija bubrega može biti izložena različitim obrascima soli, tečnosti, hranljivih materija. Na osnovu tih obrazaca, mogla bi da promeni način na koji će se ponašati u budućnosti. Jedan poznati primer ove vrste sećanja ono je što se dešava ćelijama pankreasa kada su izložene velikoj količini šećera. Kao odgovor, one u krvotok oslobađaju puls insulina, hormona koji podstiče apsorpciju šećera. Ovaj puls dostiže određeni vrh, a zatim se smanjuje. Ali sačekajte 20 minuta i ponovite opterećenje šećerom – sada puls insulina postaje dvostruko veći – pojasnio je dr Kukushkin.
Kakve implikacije pamćenje tela ima na ljudsko zdravlje
Nedavna istraživanja jasnije pokazuju kako sećanja pohranjena u drugim delovima tela, a ne samo u mozgu, mogu da utiču na zdravstvene ishode u praksi.
Studija objavljena u novembru 2024. u Nature otkrila je da ćelije adipoznog (masnog) tkiva zadržavaju sećanje na gojaznost čak i nakon gubitka težine, što bi moglo da doprinese jo-jo efektu.
Ova studija, koju su sproveli istraživači sa ETH Zurich, u Švajcarskoj, podržava ideju da faktori životnih navika, kao što su nezdravi obrasci ishrane koji mogu dovesti do hroničnih stanja poput gojaznosti, mogu pokrenuti formiranje epigenetskog pamćenja uključivanjem gena koji ranije nisu bili izraženi.
– Epigenetsko pamćenje dobro je poznato po tome što objašnjava kako ćerke ćelije održavaju svoj transkripcioni identitet kroz ćelijsku deobu, igrajući vitalnu ulogu u razvoju, regeneraciji i rastu – objašnjava Dr Ferdinand von Meyenn, profesor ishrane i metaboličke epigenetike na ETH Zurich i jedan od vodećih autora ove studije
Kroz ovu studiju, dr Von Meyenn i njegove kolege želeli su da otkriju da li hronično stanje poput gojaznosti menja način na koji masno tkivo reaguje na spoljašnje faktore i, ako je tako, da li su te promene trajne ili reverzibilne.
Epigenetsko pamćenje gojaznosti može otežati gubitak težine
– Pažljivo dokumentovana posmatranja ukazuju na to da telo teži da brani povećanu telesnu težinu, čineći gubitak i održavanje težine izuzetno izazovnim – ističe dr Von Meyenn, govoreći o fenomenima poput jo-jo dijeta, koji su zauzvrat povezani sa povećanim kardiovaskularnim rizikom. On i njegove kolege pretpostavili su da bi „to moglo biti rezultat vrste ‘metaboličke memorije’, gde telo pamti i nastoji da se vrati u svoje prethodno stanje gojaznosti.
Da bi dokazali ovu hipotezu, istraživači su, u prvom redu, analizirali masno tkivo gojaznih miševa, kao i miševa koji su izgubili višak kilograma.
– Otkrili smo da adipociti nose „sećanje” na gojaznost čak i nakon značajnog gubitka težine – kaže dr Von Meyenn.
Druga faza studije uključivala je potvrđivanje nalaza kod ljudi analizom uzoraka masnog tkiva osoba koje su bile podvrgnute barijatrijskoj operaciji kao obliku lečenja gojaznosti ili prekomerne težine.
– Čini se da ovo pamćenje priprema ćelije da brže reaguju na gojazno okruženje (okruženje pogodno za povećanje telesne težine) – recimo, hranu sa visokim sadržajem šećera i masti – što bi moglo biti povezano sa ponovnim dobijanjem telesne težine nakon dijete – pretpostavlja dr Von Meyenn i nastavlja:
– Naša studija pokazuje da je jedan od razloga zašto je održavanje telesne težine nakon početnog gubitka težine teško taj što masne ćelije pamte svoje prethodno stanje gojaznosti i verovatno imaju za cilj da se vrate u ovo stanje. To znači da čovek mora da se „bori” protiv ove gojazne memorije kako bi održao telesnu težinu.
Može li telo da „zaboravi” gojaznost
„Iz evolucione perspektive”, kaže dr Von Meyenn, održavanje memorije koja olakšava vraćanje, a ne gubitak težine, „ima smisla”.
– Ljudi i životinje prilagodili su se da brane svoju telesnu težinu, a ne da je gube, jer je nedostatak hrane istorijski bio uobičajen izazov. Na društvenom nivou, ovo bi moglo ponuditi izvesnu utehu pojedincima koji se bore sa gojaznošću, jer sugeriše da teškoće u održavanju gubitka težine možda nisu samo zbog nedostatka volje ili motivacije, već zbog dublje ćelijske memorije koja se aktivno opire promeni – objašnjava on.
Ostaje, međutim, jedno pitanje: da li se takva telesna sećanja na gojaznost mogu „izbrisati” da bi se olakšao dosledan gubitak težine?
Na ovo pitanje još nema jednostavnog odgovora.
– Trenutno ne postoje farmakološke intervencije koje su usmerene protiv epigenetskih promena koje smo primetili. Razvijaju se alati koji bi mogli da ciljaju epigenom, ali su veoma novi i još nisu korišćeni kod ljudi – kaže dr Von Meyenn.
Izrazio je oprezni optimizam da će buduća istraživanja doneti odgovore i rešenja koja tražimo:
– Moguće je da održavanje smanjene ili zdrave telesne težine dovoljno dugo može biti „recept” da se izbriše sećanje. Pošto je metabolizam duboko uključen u regulaciju epigenoma, takođe je moguće da bi određeni nutritivni ili dodaci ishrani mogli pomoći u ublažavanju ovog efekta. Pored toga, potrebne su buduće studije koje ovo treba da ispitaju i detaljnije istraže – zaključio je dr Ferdinand von Meyenn.
