Seksualno prenosive bolesti široko su rasprostranjene među svim starosnim grupama, a veliki broj zaraženih osoba nema nikakve simptome. Ukoliko se ne leče, mogu da dovedu do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija.
Seksualno prenosive bolesti: Kako se dele i koje vrste postoje
Ove infekacije dele se na virusne i bakterijske, a mogu biti lokalnog ili sistemskog karaktera. Najčešće virusne infekcije uključuju:
- humani papiloma virus (HPV)
- hepatitis B i C
- herpes
- HIV.
Najčešće bakterijske infekcije su:
- hlamidija
- gonoreja
- sifilis
- parazitarna trihomonijaza.
Sistemske seksualno prenosive bolesti su hepatitis, HIV i sifilis, dok su među lokalnim oblicima najčešće HPV, herpes, hlamidija, gonoreja i trihomonijaza.
Najčešće zablude o prenosu i zaštiti: Predigra, zajednički toaleti, bazen – da li se i tako prenose seksualno prenosive bolesti
Osobe koje imaju više seksualnih partnera jesu u povećanom riziku od dobijanja STB, ali se one mogu preneti i tokom odnosa sa samo jednim partnerom. Prenos ovih bolesti ne dešava se, na primer, korišćenjem zajedničkih toaleta ili boravkom u bazenu, već isključivo seksualnim kontaktom.
Naučnici smatraju da ni žene u istopolnim odnosima nisu u potpunosti zaštićene, jer se infekcije mogu preneti kontaktom ruku sa genitalijama i oralnim seksom. Takođe, za prenos infekcije nije neophodna penetracija. Neki virusi, poput HPV-a, mogu se preneti i tokom predigre.
Iako se kondom smatra značajnim sredstvom zaštite, nije u potpunosti efikasan protiv HPV infekcije, budući da ne postoji jasna metoda potpune prevencije. Međutim, redovni ginekološki pregledi omogućavaju rano otkrivanje i kontrolu širenja ovih infekcija.
Prenos hepatitisa i HIV-a
HPV infekcije su među najčešćima u populaciji, a mogu izazvati genitalne bradavice (kondilome) i promene na grliću materice, uključujući akutni i hronični cervicitis. Ukoliko se ne leče, ove promene mogu napredovati u displaziju, stanje koje prethodi razvoju karcinoma grlića materice. Hepatitis i HIV prenose se putem krvi kroz mikrotraume na genitalijama nastale tokom seksualnih odnosa, pri čemu je rizik posebno povećan kod analnog seksa.
Testiranje i lečenje seksualno prenosivih bolesti: U kojim slučajevima terapija nije potrebna
Ranije su ureaplazma i mikoplazma bile uključene u testiranja na seksualno prenosive bolesti, ali prema novim preporukama, rutinsko testiranje više nije neophodno jer su ovi mikroorganizmi često prisutni bez izazivanja simptoma. Leče se isključivo ako uzrokuju kliničke tegobe, posebno u kontekstu lečenja infertiliteta.
Rutinsko uzimanje briseva i primena antibiotika bez jasnih indikacija može da naruši vaginalni mikrobiom i dovede do razvoja oportunističkih infekcija. Na primer, prisustvo streptokoka grupe B u vagini smatra se normalnim kod 15 odsto žena i tretira se samo tokom porođaja kako bi se sprečio prenos infekcije na novorođenče.
Prevencija i zaštita
Ako se ne leče na vreme, seksualno prenosive bolesti mogu izazvati sterilitet, upalne procese u karlici, zglobovima i očima, karcinom grlića materice, limfome povezane sa HIV-om, kao i oštećenja ploda u trudnoći.
Prevencija podrazumeva korišćenje zaštite tokom odnosa, prvenstveno kondoma, koji značajno smanjuje rizik prenosa infekcija poput HIV-a, hepatitisa i hlamidije. Takođe, redovno testiranje oba partnera, posebno prilikom promene partnera, ključno je za pravovremeno otkrivanje i lečenje seksualno prenosivih infekcija. Time se sprečavaju ozbiljne zdravstvene posledice.
