Iskreni odgovori lekara, sagovornika eKlinike na pitanje ko ih leči kada se razbole, pomaže li "veza" ali i da li je moguće da i oni ponekad traže pomoć na društvenim mrežama Foto: Privatna arhiva, Vlada Republike Srbije, Youtube prtsc
Dobar deo života su proveli učeći, i imaju dovoljno znanja. Ipak, kad osete neku slabost, za stručno mišljenje, lekari pitaju kolege, neki čak i svoje učenike. U koje imaju poverenje, razume se. Neki munjevito reaguju i na najmanji zdravstveni problem, drugi nose bolest na posao i rade dok ih taj teret ne primora da se leče a ako je potrebno, i operišu. Takođe, većina njih, čim se makar malo oporavi, trči nazad na posao.
Ima i onih koji ne kriju da bi u urgentnim situacijama preskočili sve procedure, samo da bi se domogli pomoći. Najpre u kući u kojoj rade.
Direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS), neurohirurg dr Danica Grujičić prepričava nam poslednje iskustvo koje je imala sa bolešću. PCR test je pokazao da je bila pozitivna na virus SARS-CoV-2.
– Radila sam dok nije stigao test da sam pozitivna, kada sam videla rezultate otišla sam odmah u izolaciju na dve nedelje. Na moju sreću, imala sam blažu formu bolesti. Posle sam se lepo oporavila. Ukoliko se desi da imam zdravstveni problem, slušam kolege. Doktor nikada ne treba da leči ne sam sebe nego ni svoje bližnje, jer nemate dovoljno objektivnosti – kaže za eKliniku dr Grujičić.
Naša sagovornica skoro da nikada za 34 godine radnog staža nije bila na bolovanju, operisala je čak i sa povređenom nogom i u šali nam kaže da ta noga nije važna jer operiše rukom.
– Kolega mi je dao detaljna uputstva kako da se oslanjam na tu nogu. Bio je to jedan postupak koji sam sledila i zato sam i relativno brzo ozdravila. Prvo sam se malo oslanjala na štap, a posle tri nedelje sam normalno hodala. Bolje je da se čovek malo pričuva nego da se posle celog života kaje. Tako je i sa koronom – posle oporavka ne treba naprezati organizam jer možete da oštetite vitalne organe – naglašava Danica Grujučić i dodaje da moramo imati poverenja u sistem i doktore ali raditi na tome da se to poverenje vrati.
Prof. dr Slobodan Slavković, ortoped, kaže da među zdravstvenim radnicima ima veoma brižnih ljudi koji reaguju na svaku sitnicu, koja se tiče zdravlja, ali ima i onih koji nekada ne shvataju dovoljno ozbiljno svoju bolest.
– Kada neka bolest može da se preboli na nogama, koliko znam, većina kolega je radila. Ima onih koji neke tegobe ne shvate ozbiljno, a bolest se komplikuje. Ima i onih koji puše i piju, a pacijentima propagiraju da to ne rade – objašnjava prof. Slavković.
On, takođe, tvrdi da lekar ne bi trebalo da leči sam sebe, nego da se uvek konsultuje s kolegama.
– Ima dosta kolega koji su se lečili sami ili su neke bolesti zanemarivali. Ja sam imao operaciju i nisam u potpunosti slušao savete hirurga koji me je operisao, nego sam odmah čim sam mogao otišao na posao. Pomalo sam bežao od istine, radio dok me tegobe nisu naterale da se operišem. Radilo se o bajpasu, operisan sam i odmah sam otišao da radim. Znao sam i kardiohirurge koji su išli na posao i pili teške lekove protiv bolova, a to su, ipak, ekstremi. Moja životna filozofija jeste da se čovek što pre vrati na noge. Prošle godine sam imao strašnih tegoba sa kičmom kojom se, inače, i sam bavim, morao sam da se operišem a posle 14 dana sam još sa koncima otišao da radim – smatrao sam da mogu i da treba da se vratim poslu. Život je sačinjen od pokreta, jer kada leži, i zdrav čovek može da se razboli. Ne treba potcenjivati tegobe, niti se plašiti, bitno je što pre doći do istine kada je u pitanju dijagnoza – kaže prof. Slavković.
– Kada se razbole, lekari imaju neuporedivo veći strah jer mnogo više znaju od prosečnog pacijenta i uvek pomisle na nešto najgore, i kada su oni u pitanju a i njihovi bliski. To je ta psihološka komponenta koja uvek ide uz jedno opterećenje da se, uz simptomatologiju, sigurno događa najgore – kaže za eKliniku neuropsihijatar Slavica Đukić Dejanović i dodaje da najveći broj lekara u koje i sama spada, ima potrebu da ode kod kolege u koga ima poverenje.
Doktori imeđu sebe dobro znaju ko kako radi. Ukoliko se ne radi o nečemu urgentnom, objašnjava naša sagovornica, odabir bude jasana – u koga imate poverenja kod njega i idete, sa njim delite i strah i neizvesnost od onoga što biste mogli da saznate.
– Onda ulazite u istu proceduru kao i svaki drugi pacijent. Medicina je egzaktna nauka i da bi vas neko dijagnostikovao mora da uzme dobru anamnezu, uradi laboratorijske analize, pregled, da dijagnozu i prepiše adekvatnu terapiju. U čitavom ovom procesu je ta vrsta opterećenja „Da li je najgore?“ veoma prisutna, i kod mene iz psiholoških razloga dolaze kolege koje leče i jedni druge i članove njihovih porodica. Nemamo neke velike prednosti jer dobar lekar primenjuje iste procedure kod svakog pacijenta. Možda bi jedina prednost mogla da bude to što su lekari za svoje kolege ipak individue koje poznaju i lekar, obično, ne ide kod nekoga koga ne poznaje, a onda to može da donese i benefit u smislu boljeg poznavanja problema tj. višeg nivoa informisanosti o osobi, psihološkom profilu, reakciji, idealnijoj terapijskoj proceduri – dodaje.
Profesorku smo pitali i da li ima svog psihoterapeuta.
– Nema ničeg prirodnijeg od toga. Još kao jako mlada, prolazeći kroz razne bure kroz koje prolazi svaka mlada osoba a koje nas formiraju i zahvaljujući kojima sam i sada zrela, pre svega, imala sam profesora Šternića. Sada, kad god osetim da imam neki psihološki problem, odlazim čak kod nekih svojih dobrih učenika, konsultujem se. Imati svog psihoterapeuta ili psihijatra za mene je kao imati svoju četkicu za zube. Nažalost, kod nas je još uvek sramota priznati da nas boli duša i na tome svi kao društvo moramo da radimo da bismo odmakli kulturološki u tom smislu – poentira sagovornica eKlinike.
Dr Mima Fazlagić, ginekolog slaže se sa prof. dr Đukić Dejanović oko izbora kolege kome se veruje. Ona, međutim, na ovu temu baca i jedno drugačije svetlo. Okolnosti nisu iste kao pre tri decenije.
– Važna je stručnost ali je važan i odnos prema pacijentu – bitno je da svako, pa i lekar, za sebe odabere kolegu, koji je pored toga što je stručan, i dobar čovek. Ono što je, takođe, tačno a što važi bukvalno za sve pacijente, bez obzira na to da li su u pitanju lekari ili ne, neke okolnosti više nisu kao što su bile pre 30 godina. Tada se, jednostavno, podrazumevalo ono što piše i u našoj zakletvi: „Svaki kolega biće mi brat“. Naravno, prema svakom pacijentu se lekari odnose sa istim poštovanjem i profesionalnošću, ali lekar bi lekaru, ipak, trebalo da bude kao brat zbog kompletnog razumevanja i empatije za „isti hleb“, iste probleme. To je, zaista, bilo tako ranije, pa su kolege kolegama pomagale čak i kada rade privatno i pregledali ih besplatno – to više nije slučaj. Ranije čak nije bila važna ni preporuka, podrazumevalo da čim se pojavi kolega lekar sve bude rešeno na najbrži i najbolji način. Verovatno je uzrok tome, kao i u drugim branšama, ovaj brzi način života, i zbog toga mi za sebe sada biramo, ako smo u mogućnosti, lekare koji su nam bliski – iskrena je za eKliniku dr Fazlagić.
Internista pulmolog Srđan Lukić je trenutno radno angažovan u Sloveniji i na sreću, lekarska pomoć mu za sada nije bila potrebna. Zbog toga nije u situaciji da napravi paralelu i poređenje sa lečenjem kolega u Srbiji ako govorimo o nekom konkretnom slučaju. Pretpostavlja da lekari ne izlaze previše iz uloge bilo kog drugog pacijenta kada im je potrebno lečenje. No, na pitanje „Ko leči lekare?“ kaže:
Prim. dr Milan Colić, specijalista opšte hirurgije, kaže da nema ništa čudno kada je u pitanju zdravlje samih doktora i da sve to ima veze i sa našim mentalitetom i nekim navikama.
– Imate i dosta popova koji ne veruju u Boga, pa čitaju molitve, tako ima i doktora koji ne veruju ili veruju u nekom drugačijem obliku u medicinu, a od njih se očekuje drugačiji stav. Kažu da u nekim razvijenim zemljama pacijent pije do kraja antibiotik i kada doktor umre. Kod nas, kada kažete nekom da pije sedam dana antibiotik, on prestane da ga pije posle tri dana i kaže: „Neću da se trujem“. Naš mentalitet je specifičan, pa ni doktori nisu izuzeci – objašnjava dr Colić.
Takođe kaže i da je, kada je bio mlađi, dosta bolesti preboleo na nogama, osim bolesti koje se lako prenose. Ipak, sa godinama je promenio stav i mnogo više pazi na zdravlje.
– Kada ste mlađi mislite da imate neku rezervu, ali onda jednog dana shvatite da ta rezerva ne treba da se tako lako „arči“. Kako bih sačuvao bazično zdravlje, unosim vitamine, doručkujem u poslednje vreme i shvatam koliko je to dobro. Kada vidim da se ne osećam najbolje, mirujem dan ili dva dok se ne oporavim da moguća bolest ne bi ušla u neku akutniju fazu. Verujem u ono što savremena medicina izbacuje kao novine, ali i tu treba biti umeren – ima dosta marketinga. Moj savet je da čovek osluškuje sebe. Nismo svi isti, nemamo istu genetiku, neko ima slabost u zglobovima, neko je osetljiviji kada je u pitanju kardiovaskularni sistem, neko pluća – ističe dr Colić.
Priča nam da je kao opšti hirurg radio deset godina na trijaži u Urgentom centru i da dosta dobro zna da proceni i neki svoj lični zdravstveni problem.
– Ipak, kada vidim da neki drugi sistem ne funkcioniše, pitam kolegu za savet. Ne dozvoljavam sebi da budem specijalista opšte prakse. Na Tibetu sam razgovarao sa doktorkom koja mi je rekla: „Kada meni nije dobro ja ne mogu da pomognem nikome“. Taj razgovor pamtim i danas i to primenjujem i sam. Kada mi nije dobro – ne radim, jer mislim da nije isti kvalitet pomoći koji mogu da pružim pacijentu ako moj organizam nije u stanju balansa i punog zdravlja – naglašava dr Colić.
Stav koji je usvojio dr Colić sledi i prof. dr Jagoda Jorga, specijalista higijene i ishrane, koja ističe da sledi ono što govori i svojim pacijentima i nastoji da ima zdrave životne navike.
– Po meni je prevencija iznad svega, ali kada se razboliš, ideš kod onog ko je za to specijalista i primeniš ono što zvanična medicina smatra najoptimalnijom terapijom. Da li je to vakcina, antibiotik ili operacija, odlučuje nadležni specijalista.
Ona objašnjava da se nikada ne leči sama, ali i da je do sada imala sreće kada je u pitanju zdravlje.
– Hranim se kako treba, veoma sam fizički aktivna, ne pušim, ponekad popijem čašu vina, redovno pijem kafu. Kada sam bila dete češće sam išla kod lekara, stalno sam padala i povređivala se pa sam išla na hirurgiju u Institut za majku i dete da me ušivaju. U karijeri nikada nisam ni imala neko duže bolovanje, ako se izuzmu dva porodiljska odsustva – kaže dr Jorga.
– Sistem bi za svakoga trebalo da funkcioniše po principu izabranog lekara jer je to idealan modus koji podrazumeva uvid u kompletno zdravstveno stanje pacijenta i moji izabrani lekari imaju moje apsolutno poverenje i poštovanje – kaže za eKliniku prim.dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti. Napominje da je to od velike važnosti u slučaju lekara koji imaju složenu zdravstvenu situaciju, kakva je i njena.
Doktorka koja je u najgorim danima pandemije putem društvene mreže Tviter pružila pomoć velikom broju pacijenata, puna je reči hvale za lekare koji su njeno zdravstveno stanje pratili godinama, poput prim.dr Vesne Košanin koja je kao izabrani lekar uvek pronalazila dobro rešenje. Kada se iz Kraljeva preselila u Pančevo, ponovo je, kako kaže, imala sreće da dobije divnu doktorku Gordanu Gnjatović koja je već godinu dana u crvenoj zoni ali je uvek na raspolaganju putem telefona. Dr Plavšić pohvaljuje i sistem automatskog elektronskog produžavanja recepata na tri meseca, pacijenti bez odlaska u ustanovu (što je u pandemiji dodatno komplikovano) jednostavno mogu samo uz poziv i odlaskom u apoteku da dobiju potrebne lekove, što je za hronične bolesnike velika sreća.
– Ima stvari koje su složenije a koje veoma teško funkcionišu u državnim ustanovama i mimo aktuelne situacije, i tu nema neke razlike da li je u pitanju „običan“ pacijent ili lekar. Kao i u svakoj branši, ima mnogo divnih ljudi i lekara koji svoje kolege poštuju, međutim, ima i drugačijih slučajeva i ako neko misli da smo uvek privilegovani zato što smo zdravstveni radnici, to jednostavno nije tačno – kaže dr Plavšić.
Sagovornica eKlinike je saglasna sa većinom prethodnika da ima lekara koji su veoma odgovorni prema svom zdravlju, ali da ima i onih koji potvrđuju narodsko pravilo da su „obućarima uglavnom šuplje cipele“. Za sebe kaže da spada u grupu disciplinovanih, poštuje procedure i ne zapušta svoje stanje jer ima kombinovane bolesti i jednostavno, takvu genetiku. Zbog toga je primorana da često koristi i usluge privatnih lekarskih ordinacija jer, kako kaže, ne sme da zapusti svoje zdravstveno stanje, posebno sada kada je veliki deo državnog zdravstvenog aparata i dalje u kovid sistemu. Paradoks je, a možda i neka vrsta „kosmičke ravnoteže“, da je pre nekog vremena morala da obavi hiruršku intervenciju ali to nije bilo moguće jer je pančevačka bolnica kojoj pripada i dalje bila u kovid zoni. Rešenje je pronašla baš preko Tvitera, preko koga je neumorno i sama pomagala ljudima da se leče od covid 19, a doktorka Anja Pikula joj je pomogla da uradi ono što se moralo.
– I lekari su primorani da ponekad svoje probleme rešavaju dovijajući se, pa i putem društvenih mreža. Zahvaljujući dobrim ljudima sa Tvitera, uspela sam da dođem i do nekih lekova koji kod nas još nisu registrovani a stigli su mi iz Hrvatske i Bugarske – završava svoju priču za eKliniku Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti.
Načelnika Službe za opštu ortopediju Instituta za ortopediju Banjica pitali smo kako bi postupio da je u situaciji da ima zdravstveni problem i dobili nedvosmisleno iskren odgovor:
– Sigurno bih iskoristio „esnafsku prednost“ i već u prvom trenutku bih delovao ili u okviru kuće u kojoj radim (ako je takva vrsta problema u pitanju) ili preko drugih kolega. Ako je situacija takva da ne može da sačeka, verovatno bih preskočio i izabranog lekara, papirologiju… Možda to ne zvuči lepo kada se kaže, ali je iskreno i istinito. Naravno da bih to kasnije sve kompletirao kako bi procedure u sistemu bile ispoštovane. Takođe, i privatno lečenje jeste opcija, u tim situacijama se ponašam kao klasičan pacijent u smislu zakazivanja, plaćanja, saveta… Ne pametujem i ne izmišljam – objašnjava.
Ako bi mu se, ne daj Bože, dogodila neka trauma, opet surovo iskreno kaže da sigurno ne bi otišao kod prvog dežurnog već bi se opredelio za kolegu u čiji rad i rezultate ima uvid. Tu okolnost priznaje kao benefit pozicije lekara i ističe da oni ipak jesu u jednoj vrsti prednosti i u odnosu na tzv.“srednje medicinsko osoblje“ (sestre, tehničare…) koji su sigurno redovniji i u poštovanju procedura.
– Možda je to i razumljivo pošto smo već deo sistema u kome nemamo, nažalost, nekih drugih pogodnosti, ali imamo, nije tajna, mnogo drugih opterećenja: diskutabilni su uslovi rada, kvalitet boravka na poslu, finansijska nadoknada, ogroman stres… Možda je to jedan mali izlaz da sebi olakšamo bar taj momenat iako bismo svi nesumnjivo želeli sistem koji je toliko perfektan i funkcionalan da sve za svakog može da bude savršeno – kaže za eKliniku dr Vladan Stevanović.
Svi naši sagovornici, ocenjujemo, bili su iskreni.
Neki možda i previše, ako se iskrenost može izmeriti. Skoro svi su pohvalili izbor teme, neki su bili čak i prijatno iznenađeni.