Obe vrste dijabetesa su hronične bolesti koje utiču na način na koji naše telo reguliše šećer u krvi ili glukozu Foto: Shutterstock
Postoje dva glavna tipa dijabetesa – dijabetes tip 1 i dijabetes tip 2. Obe vrste dijabetesa su hronične bolesti koje utiču na način na koji naše telo reguliše šećer u krvi ili glukozu. Glukoza je „gorivo“ koje hrani ćelije našeg tela, ali za ulazak u ćelije potreban joj je „ključ“ a taj ključe je insulin. Ljudi sa dijabetesom tipa 1 ne proizvode insulin, znači oni nemaju „ključ“, ljudi sa dijabetesom tipa 2 ne reaguju na insulin onako kako bi trebalo, a kasnije, tokom bolesti, često ne proizvode dovoljno insulina. Ovo stanje bi se moglo dočarati kao da im je „ključ“ polomljen. Obe vrste dijabetesa mogu da dovedu do hronično visokog nivoa šećera u krvi, a to povećava rizik od komplikacija dijabetesa.
Dijabetes tipa 1 (Diabetes Mellitus Juvenilni) je ređi oblik dijabetesa i javlja se kod 5 do 10 odsto obolelih od ove bolesti, uglavnom kod mlađih osoba, a naučnici smatraju da je razlog to što autoimuni proces napada beta-ćelije pankreasa čija je funkcija da luče insulin. Dijabetes tipa 2 (Diabetes Mellitus) je najčešći je oblik ove bolesti u kome pankreas proizvodi male ili nedovoljne količine insulina, zbog čega ćelije ne dobijaju dovoljno glukoze koja im je potrebna da bi proizvodile energiju. Između obe vrste dijabetesa postoji još sličnosti, ali i razlika.
I dijabetes tipa 1 i dijabetes tipa 2 u osnovi uključuju abnormalno visok nivo šećera u krvotoku, što je opasna, ponekad i životno ugrožavajuća situacija. U zdravom telu, insulin, koji proizvodi naš pankreas, „daje dozvolu“ da ćelije stvaraju energiju kao izvor snage i održava normalan nivo glukoze u našem krvotoku. Kod osoba kod kojih insulin funkcioniše uredno, postoji ravnoteža unosa namirnica i funkcionisanja metabolizma. Na taj način naše telo reguliše nivo glukoze u krvi, što je jedan od uslova za održavanje organizma zdravim.
Dijabetes tipa 1 je autoimuno stanje, što znači da naš imunološki sistem greškom napada naše telo. Naučnici još uvek nisu objasnili zašto naše telo kreće u neki vid „ofanzive“ samo na sebe, ali postoje podaci da virusne infekcije mogu da pokrenu ovaj proces, ako postoje predispozicije, poput genetske.
Kod dijabetesa tipa 2, genetika, uključujući porodičnu istoriju bolesti, takođe može da odigra bitnu ulogu, ali se ovde glavni rizici odnose na gojaznost ili prekomernu težinu, kao i druge faktore poput načina života, najpre izostanka fizičke aktivnosti i konzumiranja nezdrave hrane. Telo, u ovom slučaju, još uvek ima neku sposobnost da proizvodi insulin, ali je ta količina svakako nedovoljna. Kod ovog tipa dijabetesa, ćelije takođe mogu imati problem sa efikasnom upotrebom insulina, što dovodi do insulinske rezistencije.
Dijabetes tipa 1 se nekada zvao juvenilni dijabetes, jer iako može da se javi kod svake osobe, najčešće pogađa decu od 4 do 6, i od 10 do 14 godina. Dijabetes tipa 2, koji se prvobitno zvao dijabetes kod odraslih, uglavnom pogađa odrasle osobe, ali primetno je da i od ovog tipa sve češće oboljevaju mlađi ljudi.
Ostale razlike ostaju, a stručnjaci kao najvažnije ističu to da dijabetes tipa 1 ima tendenciju da se dijagnostikuje kod mlađih osoba sa normalnom težinom, uz ličnu ili porodičnu istoriju autoimunih bolesti, a dijabetes tipa 2 obično se dijagnostikuje kod starijih osoba koje imaju prekomernu težinu, ili su gojazne.
Visok nivo šećera u krvi izaziva simptome obe vrste dijabetesa i mnogi od njih su isti.
– Neki simptomi su slični u svim oblicima dijabetesa – povećani osećaj žeđi, potreba za češćim mokrenjem, zamagljen vid, pojačan umora, gubitak težine – kaže dr Deena Adimoolam, specijalista za endokrinologiju i preventivnu medicinu, koja se bavi kliničkom praksom u Nju Džersiju. Ona takođe ističe da su pacijenti sa dijebetesom tipa 1 u većem riziku da dobiju dijabetičku ketoacidozu, jer često u trenutku postavljanja dijagnoze u njihovom telu uopšte nema insulina. Oni su takođe u opasnosti i od gubitka težine.
Jedinstven simptom dijabetesa tipa 2 je stanje koje se naziva acamphotisi nigricans (oblik dermatoze) sa promenama na koži potiljka ili prevoja (laktovi, kolena, pazuh). Ove promene su i znak insulinske rezistencije, koja nije karakteristična za tip 1.
Hronično visok nivo glukoze u krvi može da dovede do ozbiljnih komplikacija koje važe za obe vrste dijabetesa, a to su pre svih bolesti srca, problemi sa bubrezima, oštećenje nerava, amputacije i oštećenja oka koja mogu da dovedu do slepila.
Dijagnostikovanje dijabetesa tipa 1 i tipa 2 zasniva se na testovima koji proveravaju koliko je visok nivo vaš šećer u krvi. Postoji nekoliko različitih vrsta testova, uključujući test opterećenja glukozom, test krvi koji meri prosečne nivoe šećera u krvi u poslednja dva do tri meseca, test glukoze u krvnoj plazmi, kao i test koji meri nivo šećera pre čega najmanje 8 do 12 sati sati ne sme da se unosi hrana, već samo voda. Ako vaš lekar posumnja na dijabetes tipa 1, mogući su neki testovi na antitela, što je tipično i za druge autoimune bolesti.
Postoji samo jedan način lečenja dijabetesa tipa 1 – zamena insulina. Jednostavno, bez insulina, osobe sa dijabetesom tipa 1 mogu doživeti i fatalan ishod od komplikacija poput dijabetičke ketoacidoze. Što se tiče dijabetesa tipa 2, postoji širok spektar mogućnosti lečenja, od oralnih i injekcionih lekova za kontrolu šećera u krvi, do prelaza na insulin, a mnoge osobe obolele od dijabetesa koriste i kombinovanu terapiju. Zdrava ishrana i redovno vežbanje su kamen temeljac u lečenju oba oblika dijabetesa, uz redovnu kontrolu nivoa šećera u krvi.
Ne postoji način da se spreči dijabetes tipa 1, ali na razvijanje dijabetesa 2 možemo da utičemo promenom životnih navika, koje uključuju slične stvari kao i terapija oba tipa – zdraviji način ishrane, aktivnost, i obavezno redovno uzimanje terapije.