Genetika, ishrana i način života dobro su poznati faktori koji doprinose riziku od razvoja dijabetesa tipa 2. Ali, postoji i socijalna komponenta koja snažno utiče na šanse čoveka da razvije ovu bolest, otkriva studija objavljena u časopisu Diabetologia. Iako usamljeni ljudi odavno imaju povećan rizik od srčanih bolesti i prevremene smrti, novo istraživanje ukazuje da usamljenost takođe može da poveća verovatnoću da ljudi razviju dijabetes tipa 2.
Statistika kaže – ljudi su usamljeni
Osećaj usamljenosti, čak i ako ne živite sami i imate svakodnevne socijalne interakcije, povezan je sa većim rizikom od dijabetesa tipa 2, utvrdili su autori studije. Za ovu studiju naučnici su procenjivali usamljenost kao rizik od pojave bolesti anketirajući više od 4.000 odraslih osoba bez dijabetesa tipa 2 koliko često osećaju da im nedostaje druženje, da su zapostavljeni ili da se osećaju izolovano od drugih. Odgovori su bili takvi da ukazuju na česta osećanja usamljenosti među ljudima.
Jaka veza između dijabetesa i usamljenosti
Posle decenije praćenja, ukupno 264, ili 6,4 procenta učesnika razvilo je dijabetes tipa 2. Istraživanje je pokazalo da je usamljenost povezana sa 46 odsto većom verovatnoćom razvoja dijabetesa tipa 2. Autorka studije dr Ruth Hackett sa Instituta za psihijatriju, psihologiju i neuronauku na King’s College London u Velikoj Britaniji objasnila je da studija pokazuje snažnu vezu između usamljenosti i kasnijeg nastanka dijabetesa tipa 2.
– Ono što je posebno zapanjujuće je da je ovaj odnos praktičan, čak i kada se uzmu u obzir faktori koji su važni za razvoj dijabetesa, poput pušenja, unosa alkohola i glukoze u krvi, kao i faktori mentalnog zdravlja kao što je depresija – navodi dr Hackett.
Usamljenost je subjektivno iskustvo nezadovoljstva
– Ovo je prva studija koja je pokazala da je usamljenost povezana sa povećanim rizikom od razvoja dijabetesa tipa 2. Prethodna istraživanja su socijalnu izolaciju vezivala za rizik od dijabetesa tipa 2, ali ovo nije isto što i usamljenost. Usamljenost je subjektivno iskustvo nezadovoljstva društvenim i ličnim odnosima i ne mora nužno biti objektivno povezani sa brojem bliskih prijatelja ili društvenih aktivnosti – naglašava dr Andrew Steptoe, doktor nauka i doktor filozofije i šef Odeljenja za bihevioralne nauke i zdravlje na University College London.
Muškarci u većem riziku
Međutim, manje bliskih prijatelja i socijalnih kontakata povezano je sa povećanim rizikom od razvoja dijabetesa tipa 2, prema studiji objavljenoj u decembru 2017. godine u BMC Public Health. Ovo istraživanje proučavalo je sa koliko bliskih prijatelja i članova porodice ljudi imaju redovne kontakte u svom svakodnevnom životu i otkrilo je da je svako smanjenje ovakvih vrsta društvenih kontakata za jednu osobu povezano sa 12 odsto većom šansom za razvoj dijabetesa tipa 2 kod muškaraca i 10 procenata većih šansi za obolevanje žena. Izolacija je takođe bila povezana sa većim rizikom od prevremene smrti u prethodnim istraživanjima, uključujući studiju objavljenu u decembru 2019. u časopisu Heart. Tokom jedne godine, ova studija pratila je osobe koje su bile hospitalizovane zbog srčanih problema. Žene u istraživanju koje su prijavile visok nivo usamljenosti imale su 3 puta veću verovatnoću da umru tokom studije, a usamljeni muškarci otprilike dvostruko češće su umirali.
Presudan psihosocijalni stres
– Studija nije dizajnirana da pokaže kako usamljenost može izazvati dijabetes tipa 2. Ali moguće je da bi takozvani psihosocijalni stres, koji se razvije kao rezultat osećaja usamljenosti, mogao da dovede do toga da ljudi neprekidno imaju povišene nivoe hormona stresa epinefrina i kortizola, koji zajedno mogu da igraju ulogu u razvoju dijabetesa tipa 2 – kaže dr Yacob Pinchevsky, sa University of the Witwatersrand u Johanesburgu, u Južnoj Africi.
– Jednostavno rečeno, redovno aktiviranje bioloških sistema povezanih sa stresom usled hronične usamljenosti može dovesti do daljeg narušavanja organizma, što bi moglo da rezultira povećanim rizikom za razvoj dijabetesa tipa 2 – pojasnio je dr Pinchevsky, dok epidemiolog dr Sabine Rohrmann sa University of Zurich u Švajcarskoj, navodi da iz studije nije jasno da li bi regulisanje stresa ili napor da osoba stekne više prijatelja ili stvori aktivniji društveni život, mogli da smanje rizik od razvoja dijabetesa tipa 2.
Više kontakata ne znači da ste manje usamljeni
– Budući da usamljenost može da bude subjektivna, više prijatelja ili socijalnih kontakata ne moraju nužno da znače da će se ljudi osećati manje usamljeno. Neki ljudi, koji izažu iz svoje zone komfora kako bi se više socijalizovali, mogu takođe osetiti stres kao rezultat koji pokreće porast kortizola i upale koji doprinose razvoju dijabetesa tipa 2 – podseća dr Rohrmann. To znači, kako kaže, da ljudi koji brinu o usamljenosti koja dovodi do dijabetesa tipa 2 možda žele da svoje napore u prevenciji usmere na stvari koje im ne izazivaju stres – poput zdravije ishrane ili više fizičke aktivnosti. Šetnja parkom, i to sami, dobar je početak, ohrabruje dr Sabine Rohrmann.
