Neprijatni životni događaji – smrt deteta, bliskog člana porodice, razvod, materijalni gubitak, mogu jako da naruše delovanje imunog sistema i dovedu do razvoja teških bolesti. Mi imamo gene koji determinišu molekule našeg imunskog sastava, koji je kao i krvna grupa različit za svakog čoveka. To znači da svi nećemo isto reagovati na jednu stresnu situaciju. Miastenija gravis (mišićna slabost) primer je specifične autoimune bolesti koja podleže zakonima koji se izučavaju u psihoneuroimunologiji.
Neprijatni životni događaji i imunski sistem
Poremećaji u neuroendokrinoj osovini negativno utiču na osnovne funkcije imunskog sistema, kada se radi o prepoznavanju sopstvenih tkiva i stranih agenasa, a samim tim i u zaštiti od autoagresivnih, autoimunskih i infektivnih bolesti.
– Kod psihoneuroimunologije istražujemo kako izmena duševnog stanja, putem hipotalamusno – hipofizno – adrenalne osnove i imunskog sistema, dovodi do lošijeg funkcionisanja imunskog sistema u smislu imunološkog nadzora. Na primer, ovaj izmenjen imunološki nadzor omogućava da izmenjene ćelije žive i da se one nekada umnožavaju, pa nastaju tumori. Nekada izmenjeni konstituenti imunih ćelija budu slični zdravim ćelijama, usled čega imunološki sistem nastoji da spreči razmnožavanje izmenjenih ćelija, napada sopstvene ćelije, pa nastaje autoimuna bolest – kaže za portal eKlinika, neurolog prof. dr Slobodan Apostolski.
Hormoni imaju neposredno dejstvo na imunološku aktivnost
Neprijanti životni događaji, duševni doživljaji i stanja, preko određenih neuronskih veza dolaze do hipotalamusa, iz hipotalamusa dospevaju u hipofizu, koja reguliše rad svih ostalih endokrinih žlezda, pri čemu su posebno važni timus i kora nadbubrega koji luče određene hormone i deluju na ćelije imunološkog statusa, objašnjava prof. Apostolski.
– Prijatni ili neprijatni, promenjivi, emotivni doživljaji, generišu se u određenim centrima mozga. Svi događaji u jednom delu moždanog tkiva reperkutuju se na aktivnosti drugih delova moždanog tikva. Onda te aktivnosti određenih centara mozga donose informacije, najčešće preko hipotalamusa, u hipofizu koja je centralni regulator endokrine funkcije. Hipofiza onda šalje signale preko hormona u sve ostale endokrine žlezde i tu se upliće timus kao centralno limfoidni organ koji nije endokrina žlezda, ali ima i endokrinu funkciju, luči hormone i reguliše aktivnosti imunskog sistema. Svi hormoni koji su pod kontrolom hipofize učestvuju u toj mreži uticaja na imunski sistem, od kojih se prvo uočilo da kora nadbubrega, kao i medula nadbubrega luče hormone, koji imaju neposredno dejstvo na imunološku aktivnost i na imunološke ćelije – kaže prof. Apostolski.
Začarani krug
Psihoneuroimunologija je nauka koja ispituje stanje poremećaja funkcije, pri čemu ne mora uopšte da postoji strukturni anatomski, poremećaj mozga, hipofize ili kore nadbubrega.
– Suština je u poremećaju funkcije koji se odnosi na koncentraciju određenih supstanci koje se luče sa svakog od ovih segmenata. Te supstance primarno deluju na ćelije imunskog sistema, a s druge strane same ćelije imunskog sistema imaju sposobnost da u povratnoj sprezi deluju na sve stepenike te osovine. To je začaran krug poremećaji mentalnih funkcija i duševnih stanja utiču na funkciju hipofize i koru nadbubrega, a s druge strane delujući i na limfne ćelije, limfocite i na komponente imunskog sistema dovode do poremećaja imunskog sistema – kaže prof. dr Slobodan Apostolski.
Tipična autoimuna bolest miastenija gravis
Tipična autoimuna bolest je miastenija gravis, koja je primer bolesti kada organizam stvara antitela koja se vezuju za jedan molekul u mišićima, koji prima signale za snagu, kontrakciju. Ukoliko organizam razvije miasteniju gravis stvara se puno antitela koja se lepe za receptore i onemogućavaju rad mišića. Kod pacijenata dolazi do pada kapka jednog ili oba oka, bolesnici otežano gutaju i govore, teško dišu, prisutne su smetnje u govoru.
– Timus je sam centralni limfoidni organ u njemu je puno limfocita, timocita koji kada vide da se u mioidnoj ćeliji unutar timusa nešto promenilo, nešto što ne odgovara sastojku timusa, napadaju taj molekul uništavaju ga ali i informišu druge limfocite da prave antitela. Ista antitela koja su uništavala receptor u timusu, prodru u krv lepe se za receptore na mišićima i blokiraju prenos signala i tako nastaje miastenija gravis – naglašava prof. dr Slobodan Apostolski.
Neprijatni životni događaji prethodnica bolesti
Smatra se da je miastenija gravis jedno od najprepoznatljivijih neuroloških oboljenja. Neprijatni životni događaji u mnogim slučajevima prethode nastanku ove bolesti. Prof. dr Apostolski još je tokom 80- ih godina prošlog veka, uočio vezu između visoke učestalosti psihičkih proaktivnih faktora i miastenije gravis. Psihički uslovljeni stresovi mogu odigrati značajnu ulogu u izazivanju miasteničkog poremećaja, ali samo kod bolesnika sa određenom imunogenetskom osnovom, precizira prof. dr Slobodan Apostolski u razgovoru za portal eKlinika.
-Naši geni za imunske funkcije su dosta različiti. Utvrđeno je da je sastav imunogenetskog sistema podloga da kod određene osobe stresogeni događaj izazove autoimunu bolest. Najčešće se ovo dešava posle jakog akutnog stresa, gubitka deteta, člana porodice, tragedije u široj porodici, često je i posle neverstva, razočarenja, pa potom posle velikih gubitaka materijalne imovine – ističe dr Apostolski.
Značaj imunogenetske osnove
Neće ipak jedna stresna situacija isto uticati na svakoga. Kao primer imunogenetske osnove on navodi slučaj mlade devojke koje tokom rata u Bosni dobila miasteniju pošto je bomba pogodila njenu porodičnu kuću.
– Bomba je probila jednu, pa drugu ploču i došla da podruma i nije eksplodirala. U podrumu je bila cela porodica, ali samo je ta devojka posle mesec dana dobila miasteniju gravis. Ona se oporavila i danas je zdrava. Jedan akutni stresni događaj nije se manifestovao na zdravlje ostalih članova porodice. Tu dolazimo do situacije da na razvoj bolesti, pored jakog stresa i uticaja hormonske osovine, utiče i imnuogenetski faktor – naglašava prof. dr Slobodan Apostolski.
Introvertne osobe i neprijatni životni događaji
Neprijatni životni događaji, ali i imunogenetski faktor utiču na razvoj autoimunih bolesti, ali ne, kako se često misli i emotivni marker, jaka emotivna osetljivost.
– Autoimune bolesti pre sam nalazio kod osoba koje su bile introvertne, kod onih ljudi koji su krili svoje doživljaje, nisu plakali, psovali, niti se žalili na stres, nego su nemo gutali tegobe – naglašava prof. dr Slobodan Apostolski.
Izlečeni bez lekova i lekara
U razgovoru za portal eKlinika prof. dr Apostolski ističe i da se od autoimunih bolesti veliki broj osoba potpuno izleči, autoregulatorno, kako dodaje, bez bilo kakvih medikamenta i lekara.
– Autoimune bolesti su sklone spontanim remisijama. Kao što se desi poremećaj na osnovu kojeg se indukuje autoimuna bolest, tako može doći do potpunog dovođenja u kolosek imunskih funkcija. Ovo se dešava usled jakog verbalnog ili misaonog uticaja osoba, prema kojima pacijent gaji veliki osećaj poverenja i sigurnosti – kaže prof. dr Slobodan Apostolski.
Profesor prepričava slučaj mlade Romkinje koja se na ovaj način izlečila od miastenije gravis.
-Na dežurstvu, pre više godina bio je hitan slučaj. Romkinja i njena ćerka sa velikim znacima akutnog pogoršanja miastenije. Devojka nije mogla da govori, guta, stoji i odmah je primenjena intravenska terapija. Ona se pridigla, podigli su se kapci, popila je čašu vode, progovorila. Devojka je bila uverena da se izlečila od leka koji deluje naviše 2 do 3 sata, jer se bolest ponovo vraća – prepričava dr Apostolski.
Dodaje da je objasnio da je u pitanju teška bolest, koja nekada može biti praćena ozbiljnim komplikacijama i da je bitno da ćerka ostane u bolnici.
– Ni majka ni ćerka, nisu htele ni da čuju. Pomislile su da sam ih izlečio tom jednom injekcijom, nisam mogao da ih ubedim da je to prolazni efekat. Puštene su na vlastitu odgovornost, meni je bilo mnogo neprijatno razmišljao sam šta će se dogoditi sa tom devojkom na ulici, već za dva, tri sata. Ništa se nije desilo i skoro sam to zaboravio. Posle izvesnog vremena kod mene je došla majka te devojke, odmah sam je prepoznao. Dolazi majka bez ćerke, skoro sam pomislio na najgore, a ona kaže „donela sam Vam jednu jabuku“. Pitam je gde joj je ćerka, a majka kaže „a udala se ona, otišla“ – priča dr Apostolski.
Neke osobe mogu snažno da deluju na pacijente i dovedu do ozdravljenja
Profesor Apostolski naglašava da je u ovom slučaju ta devojka bila pod jakim uticajem bake, za koju je bila veoma vezana. Baka joj je savetovala da se pridržava određenih ritualnih radnji tokom 21 dana i spontano, kako se veruje, ozdravila.
– Ne znam kako da nazovem te ljude koji imaju neku moć lečenja, nisu to ni nadrilekari, već ljudi koji su stvarno ubeđeni,da mogu da pomognu, imaju mogućnost jakog uticaja na bolesnike. Često pogledom, rečju prezentuju jaku želju da se bolesnik izleči, tako prenose najdublja osećanja najdublje želje da se bolesnik izleči, kroz neke postupke, koje pacijenti lepo prihvate i veruju u to. Ja sam imao puno pacijenata koji su ozdravili bez ikakvog standardizovanog lečenja – kaže prof. dr Slobodan Apostolski.
Miastenija gravis sve učestalija neurološka bolest
Doktor objašnjava da je miastenija gravis nekada bila teško izlečiva. Kada je počeo da radi 1976. bio je u timu najboljih neurologa onog vremena prof. dr Jelene Gospavić.
– Tada je miastenija bila teška i smrtna bolest, na Infektivnoj klinici bio je aktivan respiratorni centar, gde su postojali čelični aparati za disanje. Bolesnik je ceo dan ležao u aparatu i disao pod dejstvom tog aparata, ti bolesnici su nažalost i umirali. Iz godine u godinu miastenija je sve lakša bolest. Pacijent je u bolnici jedan dan i praktično lečenje je bez komplikacija. Poslednjih godina, ipak pod dejstvom svih stresova i ratova učestalost miastenije je neverovatno povećana. Nekada smo na klinici imali jednu miasteniju mesečno, a sada nedeljno imamo i po dve miastenije – naglašava dr Apostolski.
Jedostavan život najbolja preventiva
Neprijatni životni događaji u većoj ili manjoj meri neizbežni su u životu. Prof. dr Slobodan Apostolski savetuje kao dobru preventivu jednostavan život.
– Savetujem zdravim ljudima da pokušaju da žive neki jednostavan život, da ostvare biološke potrebe, ljubav, brak, rađanje dece, da održavaju kontinuitet lepog porodičnog života. Bitno je da profesionalna aktivnosti bude dobro usmerena da ne bude pogrešna, da postoji zadovoljstvo rada i da se neguju dobri odnosi sa kolegama, prijateljima i u životu i na radnom mestu. Bitno je ako je moguće da dan prođe bez sukoba, čak da ne bude ni unutrašnjih sukoba, ali i da naravno ne prećutimo nešto što ugrožava naš moralni i fizički integritet. Ne smemo dozvoliti da nas ugrožavaju spoljašnji faktori koji prevazilaze normalno ponašanje – kaže prof. dr Apostolski.
Prof. dr Slobodan Apostolski jedna je od naših najvećih i najpriznatijih neurologa. Profesor je osnivač je jedinice za imunoterapiju i terapijsku izmenu plazme. Učestvovao je u istraživanjima timusa kod bolesnika sa miastenijom gravis i doprineo razjašnjenju uloge timusa. Jedan je od svetskih naučnika koji se uključio u imunološka istraživanja bolesti motornog neurona, učestvovao je u otkrivanju subentiteta ove bolesti. Više o radu prof. dr Slobodana Apostolskog možete pročitati ovde.
Ja sam imala ovu bolest,ali su mene lečili sa puno hormona(promotivna,i ostalih).A tačno je da ljubav,strpljenje i poverenje leči!Tako sam i ja izlečena uz pomoć mog supruga!