Kako starimo, dolazi do organskih promena u mozgu koje se karakterišu značajnim molekularnim, strukturalnim, citoskeletalnim, neurohemijskim i vaskularnim promenama, dok se značajno smanjuje i broj veza (sinapsi) koje postoje između neurona (nervnih ćelija). Dakle, naš mozak stari, kao i svaki deo našeg tela. Ovo može biti pogoršano ukoliko dođe do neke bolesti kao što je demencija, koja je zapravo predstavlja klinički sindrom koji se karakteriše progresivnim slabljenjem kognitivnih funkcija, što dovodi do smanjenja sposobnosti samostalnog i nezavisnog funkcionisanja. Sve to dovodi do smanjenja kognitivnih funkcija, koje predstavljaju mentalne procese koji su uključeni u sticanje znanja, korišćenje informacija i rasuđivanje. To su domeni percepcije, pamćenja, učenja, pažnje, donošenja odluka i jezičkih sposobnosti. Naziv potiče od latinske reči „cognition” što znači spoznaja (sposobnost uviđanja).
Upravo zbog svega ovoga očekujemo da će starije osobe imati sve veće probleme u kognitivnim funkcijama i sve teže samostalno funkcionisati. Ali da li je baš uvek tako?
Izgleda da to nije uvek slučaj. Postoje ljudi koji i u svojim osamdesetim i devedesetim godinama, i pored toga što su malo sporiji, ostaju izuzetno mentalno očuvani, nastavljaju da putuju, idu u pozorište, uče strane jezike, rešavaju matematičke probleme, projektuju zgrade i bolje se snalaze u rešavanju mentalnih problema u odnosu na mnogo mlađe osobe. U mozgu nekih od njih, kod kojih je nakon njihove smrti rađena autopsija, pronađene su značajne promene koje odgovaraju odmaklom stepenu demencije, najčešće Alchajmerovovoj bolesti. Sa takvim promenama u mozgu oni su trebali da funkcionišu mnogo, mnogo slabije nego što je to bio slučaj. Kako je to moguće?
Ovde na scenu stupa koncept kognitivne rezerve. Na taj način se objašnjava to što neki stariji ljudi mnogo bolje funkcionišu u starosti nego što bi se to očekivalo. Nastavak teksta u kome možete pročitati kako se gradi kognitivna rezerva pročitaje na Vitality.rs
