Praksa pokazuje da je učestalost arterijske hipertenzije u porastu i to pre svega zbog povećanja prevalence gojaznosti u dečjem dobu Foto: Shutterstock/ lična arhiva dr Karin Vasić
Visok krvni pritisak kod dece problem je sa kojim se lekari kliničari suočavaju na svakodnevnom nivou. Sve manji nivo fizičke aktivnosti, visokokalorična hrana, kojom roditelji, bake i deke, često ugađaju deci, igranje uz mobilni telefon ili kompjuter, mogu kada se najmanje nadamo da dovedu do niza zdravstvenih problema. Lekari nastoje da hipertenziju kod dece leče nefarmakološkim merama, pa potom ako ne dođe do snižavanja vrednosti pritiska i lekovima. Kako ne bi došlo do visokog pritiska neophodna je dobra prevencija koja u ovom slučaju počinje od roditelja. Stručnjaci skreću pažnju da su neadekvatna ishrana u trudnoći i visok indeks telesne mase povezani su sa brojnim rizicima po zdravlje buduće majke i deteta.
Kod odraslih pacijenata maksimalne vrednosti krvnog pritiska su dobro definisane, kod dece nije tako. Uzrast, telesna visina i težina su glavni faktori koji definišu gornje granice normalnog pritiska kod mališana. Pedijatri imaju odgovarajuće tabele za svaki uzrast, koje podrazumevaju i uzrast i visinu deteta.
– Primera radi dečak uzrasta 6 godina, telesne visine 116 centimetara, telesne težine 20 kilograma, koristeći standardizovane tabele krvnog pritiska bazirane na telesnoj visini i uzrastu, može imati prosečnu vrednost krvnog pritiska 107/65 mmHg. Vrednosti više od 110/70 mmHg zahtevaju ispitivanje, dok se vrednosti 115/75 mmHg smatraju hipertenzijom. Kod adolescenta uzrasta 13 godina i starijih, hipertenzijom se smatraju vrednosti 120/<80 do 129/<80 mm Hg. Iako na prvi pogled izgleda jednostavan, put do dijagnoze arterijske hipertenzije nije uvek lak – kaže za portal eKlinika pedijatar – kardiolog dr sci. med. Karin Vasić.
Dodatni problem je činjenica da hipertenzija dolazi tiho i bez najave, to jest, u većini slučajeva nije praćena jasnim simptomima. Zbog toga bi mališanima na sistematskim pregledima trebalo obavezno meriti krvni pritisak, u medicinski razvijenim zemljama se to primenjuje još u predškolskom uzrastu, to jest, nakon 3. godine života, naglašava dr Vasić.
Kada se prilikom pregleda u ambulanti otkrije da dete ima povišen krvni pritisak, kod pojedinih mališana uočavaju se značajno veće vrednosti krvnog pritiska od dozvoljenih i tada je lekarima jasno da se radi o arterijskoj hipertenziji, objašnjava dr Vasić
– Mnogo veći broj dece, ipak, ima blago povišene vrednosti krvnog pritiska u ambulanti pedijatara. Tada lekaru nije lako da postavi definitivnu dijagnozu. U takvim slučajevima najčešće se savetuje merenje pritiska kod kuće, gde se obično dobijaju realnije vrednosti, jer je dete opuštenije. Pritisak se meri 10 do 14 dana, obično ujutro i uveče, pa se zapisane vrednosti pokažu pedijatru. Ukoliko nema povišenog pritiska, onda je sve u redu i takva dece imaju takozvanu „hipertenziju belog mantila„, to jest zbog straha od lekara imaju blago povišene vrednosti krvnog pritiska u ambulanti lekara, ali ne kućnim uslovima – precizira dr Vasić.
Slično odraslima, kod dece se sve više primenjuje 24-satno merenje krvnog pritiska (ABPM) koje ima mnogobrojne prednosti u postizanju optimalnog merenja i u isto vreme smanjuje na najmanju meru greške.
– Počev od preporuka iz 2004.godine upotreba ABPM je sve rasprostranjenija, a sa novim preporukama iz 2017. i 2022. godine sada se podržava mnogo šira upotreba u evaluaciji i lečenju hipertenzije kod mladih. Glavne prednosti 24-satnog ambulatornog monitoringa krvnog pritiska su da otkrije lažno povišene vrednosti krvnog pritiska prouzrokovane nervozom i strahom (na primer hipertenzija belog mantila), kao i da proceni dnevne varijacije krvnog pritiska. ABPM se preporučuje pre započinjanja antihipertenzivne terapije, uz korišćenje adekvatno proverenih uređaja i korišćenje adekvatnih normativnih tabela – naglašava dr Karin Vasić.
Ukoliko se otkrije hipertenzija kod dece lečenje kada je to moguće počinje otklanjanjem uzroka povišenog krvnog pritiska, uz kontrolu vrednosti pritiska u dozvoljenim granicama.
– Ovo postižemo zdravom ishranom, koja podrazumeva smanjen unos soli i masnoća, izbegavanje stresnih situacija, fizičku aktivnost i normalizaciju telesne mase, na ovaj način se uglavnom rešava problem u lakšim situacijama. Ukoliko nefarmakološke mere ne urode plodom, prelazi se na primenu antihipertenzivnih lekova. Retko se primenjuje operativno lečenje uključujući: otklanjanje tumora bubrega, nadbubrega, feohromocitoma i parcijalna/unilateralna nefrektomija ožiljno izmenjenih bubrega, hirurška korekcija suženja aorte i revaskularizaciju stenoze renalne arterije – kaže dr Vasić.
Sagovornica portala eKlinika objašnjava nam da se u propisivanju antihipertenzivne farmakološke terapije kod dece, kao i kod odraslih, sledi ABCD algoritam.
– Obično se počinje sa lekovima grupe A u koje spadaju inhibitori angiotenzin konvertirajućeg enzima (ACEI) i blokatori receptora angiotenzina II (ARB), osim ako se sumnja na stenozu renalne arterije, ili je bolesnik u odmaklom stadijumu hronične bubrežne insuficijencije. Umesto pomenutih lekova, a naročito u slučaju hiperkinetske cirkulacije daju se lekovi iz grupe B, beta blokatori. Počinje se sa manjim dozama koje se postepeno povećavaju prateći moguće neželjene efekte. Ukoliko nije postignuta normalizacija krvnog pritiska ni sa maksimalnim dozama monoterapije, dodaju se drugi lekovi; lekovi iz grupe A i grupe B se obično kombinuju sa lekovima iz grupe C (blokatori kalcijumskih kanala), odnosno iz grupe D (diuretici). U krajnjem slučaju kombinuju se lekovi : A+C+D ili B+C+D – precizira dr Karin Vasić.
Kako do oboljevanja i potrebe za medikamentima ne bi došlo u najranijem životnom dobu neophodna je dobra prevencija, ističe dr Vasić.
– Praksa pokazuje da je učestalost arterijske hipertenzije u porastu i to pre svega zbog povećanja prevalence gojaznosti u dečjem dobu. Prevencija gojaznosti kod dece treba da se usmeri na faktore rizika koji dovode do ovog poremećaja zdravlja, od kojih su neki faktori rizika podložni modifikaciji. Za početak prevencija treba da bude usmerena na roditelje: neadekvatna ishrana u trudnoći i visok indeks telesne mase povezani su sa brojnim rizicima po zdravlje buduće majke i deteta. Studije su pokazale da deca čija su oba roditelja gojazna imaju veći rizik za gojaznost, nego ona čiji roditelji nisu gojazni ili je gojazan samo jedan od roditelja. Rizik da gojaznost u detinjstvu bude prisutna i u odraslom dobu, veći je kod dece koja imaju gojazne roditelje. Jedan od faktora koji bi mogao doprineti prevenciji gojaznosti je i promocija dojenja, kao i usvajanje zdravih navika u ishrani od najranijeg uzrasta – apeluje dr Vasić.
Doktorka skreće pažnju da često u nameri da urade najbolje za dete pojedini roditelji prave mnogo grešaka.
– Loše navike roditelja koje primećujemo, što se ishrane dece tiče uključuju često hranjenje, nuđenje velikih porcija, korišćenje nezdravih, ukusnih namirnica kao poslastica ili kao nagrade, prisiljavanje deteta da jede i kada nije gladno. Ovaj tradicionalni odnos prema ishrani dece, u većoj meri zastupljen je u porodicama sa nižim socio-ekonomskim statusom. Promene u načinu života koje su nastupile u prethodnih par decenija, dovele su do smanjenja fizičke aktivnosti i povećanja energetskog unosa kod dece. Treba istaći i da sve više dece jede takozvanu „brzu hranu”, bogatu mastima i ugljenim hidratima. Ovi obroci su prave „energetske bombe” i imaju približno 1,5 puta veću energetsku vrednost od „domaćeg obroka” iste veličine – navodi dr Vasić.
U isto vreme u školama je sve manje časova fizičkog vaspitanja, deca sledeći navike odraslih sve duže sede u toku dana, skoro da se ne pešači, umesto stepenica se koriste lift ili pokretne stepenice.
– Deca sve više vremena provode gledajući televizijski program ili koristeći kompjuter. Dužina vremena provedenog u gledanju televizijskog programa direktno je povezana sa gojaznošću. Naime, stopa gojaznosti je 8,3 puta veća kod dece koja gledaju televizijski program više od 5 časova dnevno u odnosu na njihove vršnjake koji provode do 2 časa ispred televizora. Pored izostanka fizičke aktivnosti, za vreme gledanja televizijskog programa ili igranja kompjuterskih igrica, deca uobičajeno „grickaju“, te je i to dodatni faktor koji doprinosi povećanoj stopi gojaznosti u dece. Lečenje visokog krvnog pritiska kod dece ne razlikuje se mnogo od lečenja visokog krvnog pritiska kod odraslih osoba. Promene načina života, kao što je zdrava ishrana sa malo soli i više vežbanja, mogu da pomognu u smanjenju visokog krvnog pritiska kod dece, ali u nekim slučajevima jedino rešenje su lekovi, zaključuje dr Karin Vasić.