Na uvek nasmejanom licu Željke Bojić (33), višeg radiološkog tehničara iz Beograda, samo ponekad se vide tragovi bezbroj neprospavanih noći, briga, suza, provedenih u bolničkoj postelji i bez promila snage. Čekanje je tužna reč, davno je zapisao neko, a za Željku i još 2000 ljudi u Srbiji čekanje je nada, čekanje je život.
Kako je sve počelo: Odlazak na rutinsku operaciju sa mnogo optimizma
Pre 13 godina, tada dvadesetogodišnjoj studentkinji druge godine Medicinskog fakulteta na jednom rutinskom pregledu doktorka je saopštila da ima kalkulozu žučne kese. Prosto rečeno, „obično“ kamenje u žučnoj kesi. Ova operacija važi za rutinsku a ljudi se nekoliko dana kasnije vraćaju svakodnevnim aktivnostima i žive najnormalnije. Beograđanka Željka Bojić je, nažalost, na teži način saznala da u medicini ne postoje rutinski zahvati. Da svaki može da nosi određene komplikacije.
– Ušla sam u operacionu salu 3.novembra 2020.godine puna optimizma. Kolegama sa fakulteta sam rekla da se vraćam za par dana i da ni ne pomisle da izlaze na kolokvijum iz fiziologije bez mene. Tada nisam znala da će taj ulazak u operacionu salu promeniti moj život iz korena – priča Željka Bojić u ekskluzivnoj ispovesti za eKlinika portal o početku njene agonije, mada ona to više voli, zbog svoje prirode, da nazove borbom.
Komplikacije, ponovo hitna operacija i druga šansa za život na rođendan
Usledile su postoperativne komplikacije. Mesec i po dana kasnije, 20.decembra, ponovo je hitno operisana na Vojnomedicinskoj akademiji. Tada je, ističe simboliku Željka, profesor dr Nebojša Stanković nakon 8 sati provedenih u operacionoj sali dao drugu šansu njenom životu i to baš na 21. rođendan. Nije znala tada da ozbiljna iskušenja tek predstoje…
– Nakon oporavka, manje-više sam živela normalan život kao i bilo koja zdrava osoba. Pila sam određenu terapiju, odlazila na kontrole… S vremena na vreme su mi se javljali ataci holangitisa (medicinski termin za upale u žučnim kanalima), očekivani nakon intervencije koju sam imala. Ono što nisam znala jeste da će baš ti ponavljani upalni procesi dovesti moju jetru u stadijum ciroze.
Od upale žučnih kanala do potrebne transplantacije jetre, kako to?
Prvi put transplantacija jetre joj je pomenuta na jednoj u nizu kontrola koje je inače obavljala. Bilo je to, opisuje Željka, kao grom iz vedra neba, jer se u tom trenutku osećala dobro i mislila da je zdrava.
– Šok. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je pitanje „Bože, zašto se ovo baš meni dešava?“ I ne samo to, još milion ih je, kao i potpuno različitih emocija: tuga, strah, bes, neizvesnost… Sećam se da sam na baš tu kontrolu otišla sama i najteže mi je bilo kako najbezbolnije saopštiti mami i tati da mi je potrebna transplantacija. Takve dijagnoze ne pogađaju samo jednu osobu, nego celu porodicu.
O našoj prolaznosti i šetnji po tankoj liniji između života i smrti
Ljudi u današnje vreme, konstatuje naša sagovornica, definitivno nisu svesni pojma prolaznosti života i onog čuvenog „tanka je linija između života i smrti“. Ona o kojoj i ne razmišljamo, a po kojoj hodamo svakodnevno, ni ne sluteći da možemo vrlo lako da se spotaknemo i pređemo na onu drugu stranu. Po ovoj drugoj je, tvrdi Željka, mnogo teže hodati i držati balans.
– Kada čekate transplantaciju organa, vi praktično hodate ka smrti i jedino što može da vas u tom trenutku okrene na drugu stranu i da vas spasi je novi organ. Međutim, samo čekanje na novi organ nosi jako mnogo ograničenja – priča osoba koja se ne samo zbog sebe već i svojih saboraca sa istim problemom odvažila da govori javno i angažovala se u kampanji „Produži život“.
Da li će Željka dočekati poziv nakon jednog „Da“ kada neko doživi moždanu smrt a porodica se saglasi sa doniranjem organa? Foto: Nebojša Babić
Kad čekate na organ, nema planova a vreme curi
Željka Bojić priča nam kako izgleda život pacijenata koji čekaju taj čuveni „poziv koji menja sve“ a zapravo znači šansu da izbegnete smrt, u doslovnom smislu:
– Vaš život se svodi na razdoblje između dve kontrole. Ne možete da pravite nikakve planove. Prvenstveno jer ne znate kakvog ćete se zdravstvenog stanja sutra probuditi, a onda zato što morate 24h biti dostupni na mobilni telefon, budući da nikad ne znate kad spasonosni poziv može da se desi. S druge strane, vama vreme curi svakog dana i ne znate da li ćete uopšte dočekati taj poziv.
Ne bojim se kraja već iščekivanja smrti
U celoj ovoj borbi nije smrt to čega se plašim i od čega strepim. Više se plašim koliko dugo ću moći da podnesem ovakav život. Život koji se svodi na iščekivanje smrti. Taj strah je sveprisutan i svakog dana je tu, ali čovek mora da nađe način da ga barem malo prevaziđe, kanališe, kako bi opstao u ovoj borbi. Postoje dani kada mi to uspeva, a postoje dani kada mi je svega dosta. Umorim se nekad od toga da budem jaka – iskrena je sagovornica eKlinika portala.
Tuga i nada u bolničkom krevetu dok ti nedostaje tvoj
Nedavno je, dok je ležala u bolnici na godišnjoj kontroli ispod jedne od svojih fotografija na društvenim mrežama napisala jedan tekst o tome šta joj najviše nedostaje. Prenosimo ga u celosti.
„Šta vam najviše nedostaje?
Moj krevet. Ovaj bolnički je nov, čist, uredan, prostran, ali meni tesan. Pretesan. Čak ima mogućnost podizanja i uzglavlja i donjeg dela. Wooow, koja uživancija. Uglavnom prvi dan kad legnem na kliniku volim da se igram sa daljinskim i strelicama gore-dole. Dete u meni će želeti zauvek to da radi. Ali i dalje mi nedostaje moj krevet. Čak i najveći košmari koje sam sanjala na njemu mi nedostaju. Koliko nekad sasvim obične stvari mogu da nedostaju. Neko je jednom rekao da je najskuplji krevet na svetu, baš ovaj sa kog upravo pišem.
Bolnički.
I bio je u pravu.
Ali kako uvek i u svemu tražim onu pozitivnu iskru, tako ću i sad gledati na ovo kao privilegiju da ležim jednom godišnje u najskupljem krevetu na svetu.“
Predrasude o transplantaciji i doniranju organa čak i u najbližem okruženju
Gušeći se u lošoj informisanosti, predrasudama i površnosti, koje su pre svega posledica nedovoljne potrebe i želje za edukacijom na raznim frontovima, o mnogim stvarima mislimo samo kada dođu i na naša vrata. Željka Bojić nam to potvrđuje na ličnom primeru:
– Jako mnogo ljudi u mom okruženju nije ništa znalo o transplantaciji i doniranju organa dok ja nisam došla u tu situaciju. Neki od njih su mislili da organi mogu da se uzmu sa bilo koje preminule osobe. Neki su mislili da je to protiv naše vere. A neki nisu uopšte znali bilo šta o tome. Upravo to je negde meni i bio podsticaj da javno počnem da govorim o ovoj temi. Da pokušam da kao neko ko je kompetentan da govori, ljudima maksimalno približim ovu tematiku koju, nažalost prati jako mnogo predrasuda.
Ko je bila Željka Bojić pre bolesti, a ko je sada?
Iako je najteže govoriti o sebi, naša sagovornica kaže da je Željka nekad bila jedna mlada, pozitivna, ambiciozna devojka. Sada, Željka je jedna samo naizgled sasvim obična devojka, koja živi običan život. Koju svakodnevno srećete u šetnji na keju, na ulici, u biblioteci, u tržnom centru. Devojka koja je uvek nasmejana. Baš uvek!
Ali, iza tog osmeha se krije bezbroj neprospavanih noći. I briga, suza, dana provedenih u iščekivanju. U krevetu, u bolničkoj postelji, dana bez promila snage. Uprkos tome, Željka je uvek bila i ostala jedan veliki optimista i neko ko veruje da posle svake kiše dolazi sunce.
Oduvek je želela da pomaže drugim ljudima, a sada su Željkina velika podrška i kolege iz Gradske bolnice, gde je zaposlena na odeljenju Radiološke dijagnostike Foto: Željka Bojić, lična arhiva
Tri njene najveće želje
… Stale su u samo jednu.
– Želim da živim, da živim i još jednom želim da živim. Želim da za par godina dajem intervju kao pacijent koji je dobio svoju drugu šansu, vodi normalan život bez ograničenja i svojim iskustvom motiviše druge ljude da nikad ne odustaju. Čak i kad misle da nema izlaza i da su u slepoj ulici. I ono najvažnije, želim da se probudim zdrava i da kažem kako me više ništa ne boli – ispričala je za eKlinika portal hrabra Željka Bojić.
