Vesna Despić je rođena 16.11.1954. godine. Po zanimanju je viša medicinska sestra, a radila je kao patronažna. Sada je penzioner. Svoj posao je obožavala i sa radošću pomagala mamama da se snađu u prvim danima nakon porođaja kada dođu kući sa bebom, davala im savete u vezi sa dojenjem i druge, kako bi se bolje snašle. Danas takođe shvata i koliko joj je ta ljubav pomogla u borbi sa onim što je zadesilo. A to je multipli mijelom – perfidna, maligna, neizlečiva hematološka bolest.
Vesna i multipli mijelom: Društvo za „Riplija“
– Udata sam i imam troje dece. Okružuju me porodica, rođaci, prijatelji, koleginice. Po prirodi sam perfekcionista, emotivac, ćutolog. Volim da slušam muziku, čitam i sakupljam fotografije „mojih beba“. Umem da šijem, pletem, heklam. Pišem pesme. Rekla bih da sam komunikativna i iskrena. Volim ljude. Vrlo sam uporna i tvrdoglava, što i nije baš korisno – pokušala je Vesna Despić da nam se ukratko predstavi.
Za početak, dodajemo: ova hrabra žena bi po tome sa čime se i kako bori mogla da uđe i u one čuvene, riplijevske redove. Zato, jedino sa njenom poslednjom rečenicom opisa nismo saglasili, a evo i zašto…
Bol, teško disanje… Kako je multipli mijelom Vesnine noći učinio besanim?
Multipli mijelom, teška i neizlečiva maligna bolest krvi joj je u život došla iznenada, u 47.godini života. Živela je punim plućima, bila aktivna. Deca, kuća, posao… Jedne večeri je pri podizanju devojčice osetila bol u leđima. Krenula je sa snimanjem kičme, usledio je ultrazvuk stomaka, pa ginekološki pregled, mamografija… Sve je bilo dobro.
Nastavlja život istim tempom. A bol se primiri, pa pojača. Počinju besane noći u kojima nije mogla da diše. Krajem oktobra ponovo radi rendgenski snimak cele kičme, a tamo: patološki prelom desetog leđnog pršljena. Sledi hitan prijem na ortopediju. Vesna saznaje da je kičmena moždina ugrožena i da može da se prekine protok. Već početkom novembra je operisana, ugrađen joj je stabilizator, a utvrđen plazmocitom.
Ova priča će biti značajno drugačija od onih koje ste čitali do sada. Preplitaće se fakti, emocije, tuga, sreća, smeh, strah i nada. I sve to kroz epsko-lirski boj između Vesne i njenog nerazdvojnog pratioca, koje je za mnoge bio fatalan. Za nju nije. Ščepala ga je za vrat, ne da mu se, „zrači“ i ona njega. A sve o tome saznaćete iz njenog pera.
Ovako Vesna Despić stihom priča o svojoj bolesti koja je nije odvela tamo negde, gde bi možda bilo očekivano. Multipli mijelom joj je dao i nauk.
Multipli mijelom i atak nepozvanog gosta: „Možda ću ostati nepokretna…“
Dođe iznenada i snažno zakuca na moja vrata, uplaši me nepoznato pa se ne oglasih,
Ali ona prozoru priđe, zakuca i slomi stakla.
Savih se u bolu, skupljah krhotine ali ne spojih slomljeno.
Pod svoje uzela me tuga, pa kolo vodi, gde može, rovari
I misao svaku u strah pretvori, telom gospodari.
Prvo mi kičmu pogodi i za život onesposobi.
Započe borba, duga, teška, neizvesna.
Operacija kičme, možda ostanem nepokretna.
Sledi ispitivanje, zračenje, citotrapija, lekova gomila. Puno boca utiče u vene i sve leči me.
Sklapam ruke, i za pomoć, u noćima tuge, molim…
„Upoznaj neprijatelja da bi ga lakše pobedio“
Ništa nije znala o multiplom mijelomu, niti šta je čeka. Dobija informaciju o toku bolesti, o uvođenju u hroničan tok. Biće uspona i padova, mira i nemira. Želi da zna šta to nosi u sebi…
„Upoznaj svog neprijatelja da bi ga lakše pobedio.“
Izlazi iz jedne bolnice, pa odlazi na hematologiju da se ispita stanje ostalih kostiju. Nalaz je dobar. Nastavlja sa zračnom terapijom. Međutim, trpi bolove, teško se kreće… Pokušava da čita. Sve je teško. Ukućani, priseća se Vesna, tužni, glume pozitivu, ali ipak moraju ka svojim obavezama…
– Kada se svetlo ugasi, ostajemo sami, moje misli i ja i bezbroj pitanja, a mijelom vreba. Razmenjujemo reči, pretnje, obećanja. Molim se. Pred svitanje prihvatam; šta mora biće. Hoću da živim. Dva studenta i jednog srednjoškolca treba izvesti na put. Ne treba da vide moje suze, bol, a sve mi to olakšava hod kroz muke. Puno je alternative, čajeva, sokova. Uzimam sve postepeno. Izgurah nekako 30 zračenja. Trajalo je dva meseca. Sledi hemioterapija. Čini mi se brze i lakše prođe. Stradale vene, ali nema veze, živi se. Počinjem da radim po malo. Nerazumevanje okruženja, treba da se čuvam. Ali ja ne mogu da ležim samo. Glava mi je dobro kada nekome trebam. Jednom humanista, uvek humanista – to je naša junakinja, govori o sebi bez lažne skromnosti jer je sve živa istina...
Samo osmeh i nema predaje! Foto: Vesna Despić/privatna arhiva
„Tonem, al’ misao da deci trebam snagu mi daje…“
Malo po malo podiže me medicina, kičma zalečena, duša ojača, slobodna.
Bože, preživeti treba, da li se može ne pitam. Znam, napred se mora radi sebe, radi dece.
Al’ ne lezi vraže – rebro stradalo, disati od bola ne mogu.
Opet bolnica, tuga i bes: zašto opet?
Čačkam po sebi, odgovora nema.
Tonem, al’ misao da deci trebam, snagu mi daje.
Sledi transplantacija. Sama sebi ćelije dajem, saznajem. A pitanje lebdi: kako li to izgleda? Hoće li da boli, mogu li da se izborim?
Utišala glas duše, neću da pitam, znam da moram.
Kako dođe, tako i prođe. Nije bilo lako. Al ipak lakše od straha od nepoznatog.
Nema predaje! „Još mi noge po tlu hode, još me želje kroz život vode…“
Prođe, svakim danom sve sam jača, ako treba mogla bih opet. Iz grudi mi uzdah sreće i nade otet.
Diplome dečje stigle, postali odrasli ljudi. Sreći nema kraja, letim, radim, opet ona stara.
Devojčicu malu čuvam godine tri. Ko unuka mi dođe, celo srce ispuni.
Smiraj još malo potraja i druga me transplatacija čeka. Ovaj put mi lakše, znam kako izgleda. Ceo proces prolazim lako.
Nastavak sledi, zračenje kičme…
Postadoh jača, čitam puno knjiga jer me za krevet vezuje polioneuropatija. Štitna žlezda stradala, zabušava; pankreas trpi, šećer skače. Ali sve se to lekovima održava. U meni nada. Psihološku podršku imam, uz mene je porodica, rođaci, prijatelji. Telo se oporavlja a duša jača.
Razmišljam: bolest dođe da me opomene, da usporim, da me preokrene, da budem bolja za druge i sebe…
I opet radim, bebama trčim, roditeljima mladim pomažem, to mi svrha postojanja. Radost mi se vraća.
Još mi noge po tlu hode,
još me želje kroz život vode…
Stop za zračenje – „Možda za mene više nema leka…“
Putujem, sve vidim i čujem, lepotu trena u sebi krijem. Promenila se, da nadoknadim propušteno, želim.
Sada znam: moralo me je nešto sa puta perfekcionizma i izgaranja skrenuti, promeniti, da progovorim natera. Bez žrtve voleti i ništa ne očekivati…
Dug miran period prođe, do pred početak korone normalno živim.
Jednog dana, želeci da zube sredim, snimak pokaza: stradala leva donja vilična kost. Počinje procedura, ima nade, ozračiće je i biću dobro. Ohrabruje me medicina. Lagano prolazim kroz proces i sve je na kraju dobro.
Nakon dve godine bol izmedju lopatica steže. Mislim zračenje me opet čeka, lako ću ja to. Nažalost, mnogo je zračenja primilo moje telo i ne može više. Strah opet izvire i nada mnom vlada. A možda za mene nema više leka…?
Dok ima veka… Foto: Vesna Despić/privatna arhiva
„Ne gledam na juče, ne planiram sutra… Jer baš je tako trebalo…“
Greši naša sagovornica! Srećom, medicina napreduje, sledi terapija održavanja. Počinje i po malo muči je, ali izbora nema. Mora se napred.
Slučajno tako, u čekaonici, upoznaje Snezanu Doder i njen sapatnice. Pozitivna energija je zapljusnu. Humano je pomoći, pristupa grupi. Zna koliko je njoj takva podrška na početku bolesti trebala. Humanista bila i ostala. Mnogo novih informacija i danas prima o inovativnim lekovima. Mozda je neki baš za nju?
– Budi se nada, mogu da čekam… Bolest je došla kada je trebalo, da bi me promenila i naučila da ne gledam na juče niti planiram sutra, već da živim za danas, bez očekivanja i uvek zahvalna za sve što sam na životnom putu dobila – sigurna je u razgovoru za eKlinika portal Vesna Despić, koja ima da doda još samo:
... Jer baš tako je trebalo…
Za kraj, evo i njene pesme posvećene „krvnom neprijatelju“, Ona je totem, štit, grudobran, šaljivo podsmevanje, ali životni pancir žene koja svakom želi ovakvu snagu za borbu sa malignom bolešću.
Moj mijelom i ja
(Vesna Despić)
Moj Mijelom i ja
Samo skupa bivamo jači
I imamo sutra.
On nije bilo ko
on je moj voljeni Milko.
Živi u meni decenije dve i
uspešno gricka me. Slala sam vojsku da potuče ga
al’ ne da se, jači je.
Kroz vene ga proganjala
da ga oteram nisam uspela. Naprotiv, ojačao je.
Zove se Mijelom i jos Multipli.
Počeh da mu tepam,
da ga ljuljanjem uspavljujem i da ga kradom trujem.
Ništa, ne da se.
A vreme prolazi, nižu se godine.
Ljutih se, vičući glasno
ni to ne uspe.
Molih, proklinjah, ucenjivah
ništa, podmićivah i ništa
ne uradih.
Sa njim samo opstajem
i na bolje menjam se.
I dalje zajedno bitišemo
za jos godinu ili pet.
Znam da je tu
u mom danu kao i snu.
U meni samoj sakriven,
i kada uzletim, opomene me
i na zemlju vrati. Moj Dragi Milko svuda me prati.
Čuči u meni kad oluje nema,
ćuti i priliku svoju vreba.
Sa njim ću zauvek dok me
opet ne stigne
I natera da borbenu gotovost na viši nivo podignem.
———————————————
Moj Milko u meni živi
I sa njim živim ja,
On mene čuva i jede
a njega čuvam i jurim ja.
Zajedno koračamo ko jedno,
u istom stroju
dok se staza puta sužava.
On bi da traje
a da živim želim ja.
Sa njim u sebi bolja sam i jača
sa njim, do neba, koračam.
Kroz borbe prođoh razne
tonući do dna i
uzdižući se do oblaka.
Bilo je nekad teško i bolno
pre svega neizvesno
I to nas još jače poveza.
Svaka čast na izdržljiviji borbi, žao mi je što se ranije nismo srele da bi suprugu dala bolju podršku