Jelicu je vest da drugi put ima rak pogodila kao grom: Plašim se, ali ću opet pobediti

Davno su to lepo rekle neke umne glave – ono što nas ne ubije, ojačaće nas. Jelica S. (54) iz jednog malog grada u Srbiji ovih dana to ponavlja kao mantru jer je ponovo čeka izazovna, velika i naporna borba. Drugi put za četiri godine u zdravstvenom kartonu joj stoji C – dijagnoza sa tri strašna slova: rak. Ali, Jelica je, kako sama za sebe kaže – srećnica: oba puta bolest joj je otkrivena u ranom stadijumu.

Iskušenja i bol od rane mladosti: Majka dobija rak i umire, brat gine na ratištu

Nije je život mazio. Majku je izgubila kada je imala 17 godina. Teško je reći postoji li period života kada nam je majka najpotrebnija. Za Jelicu je prerani odlazak majke bio strašan, bolan šok. Pamti da joj je govorila i usadila da mora biti dobar čovek, pomoći drugima u nevolji, ne učiniti nažao nikome. Majku su jednog dana, priča nam, otvorili i zatvorili. Rak debelog creva joj nije otkriven na vreme, pa nije mogao da bude ni lečen kako treba. Krila je od svih da nije dobro, a i bilo je neuporedivo manje mogućnosti za terapije nego sada.

I to je naš narod lepo rekao – da nesreća nikada ne ide sama. Izgubila je i brata početkom devedesetih u vrtlogu rata i krvavog raspada države. Sa ocem nikada nije bilo bliskosti, ne bi o tome detaljno… Sa partnerima nije imala sreće, pa se vremenom privikla na samoću. Našla je način da se i sa njom izbori radeći kao vaspitačica u najmlađoj vrtićkoj grupi. Sa osmehom nam priča o pismima zahvalnosti roditelja što je o njihovoj deci nesebično vodila računa kao da su njena. Sve ih je složila u jednu veliku, šarenu fasciklu, svoj „Herbarijumu ljubavi“.

Oduvek je volela da čita i piše, ali to, poverava nam, samo za svoju dušu.

Kada mi je majka umrla obećala sam sebi da ću slušati svoje telo: Znala sam da je rak čim sam napipala kvržicu

Ličnu priču poželela je da podeli sa pratiocima našeg portala isključivo zbog važnih poruka ženama: da se redovno kontrolišu i da ne pate ako nisu rodile decu jer lako je, kako kaže, roditi. Često je teško sve ostalo, a ono što je danas najteže je u svakom trenutku nositi ljubav i u njoj pronaći motiv da se boriš šta god da te snađe, pa i teška bolest.

– Kada mi je majka umrla obećala sam sebi da ću slušati svoje telo i redovno se kontrolisati. Jedne večeri kada sam se tuširala napipala sam kvržicu ispod pazuha. I dalje je divljala korona. Onaj ko vam kaže da se ne uplaši kada se tako nešto dogodi, nije iskren. Uplašila sam se. Nekako sam znala i pre pregleda da nije dobro. Prijateljica mi je medicinska sestra, pozvala sam je odmah ujutru. Probudila sam se rešena da pobedim šta god da je. I bilo je tako. Hormonski zavisan rak dojke, ali otkriven na vreme. Brzo je usledila operacija, pa hemioterapija i zračenje u Nišu. Čim sam se osetila dovoljno fizički jakom da mogu da radim, vratila sam se u vrtić – priseća se naša sagovornica tih dana.

Najvažnije ne da klonete duhom čak i kada je dijagnoza rak: I ćelava glava je glava na ramenima

Nije dozvolila da klone duhom. Šetala je, pila kafu sa prijateljicama, provodila vreme u prirodi. Uz podršku lekarskog osoblja i svog duhovnika, dobro se osećala i psihički.

– Dečica su bila moja najveća snaga i motiv da se što pre oporavim. Nisam nosila periku jer me ona nisu gledala čudno, što se dešavalo među odraslima. Ponekad maramu ili kačket, ali i to retko. Nisam postala majka, ali su zato sva deca moja i sva mi daju mnogo ljubavi, više nego što može da se zamisli. Vidim da je oko mene sve više ljudi i žena koji se leče. Ne znam da li je neka epidemija, zagađenje, ili smo danas još manje otporni nego što su bili naši roditelji zbog tempa života. Znam samo da bih volela da svi pronađu snagu i kada ih tako nešto snađe, a vidimo da nema zaštićenih, da ožive u sebi strpljenje i veru i da imaju poverenje u lekare. Da vole sebe i ljude oko sebe. I ono najvažnije – da se redovno kontrolišu – poručuje Jelica, koja je tada u šali uz ime dodala „srećnica“ (Jelica – srećnica), zbog bolesti otkrivene u ranoj fazi.

Dnevničke beleške: „Ako je već moralo, neka prođe kao prvi put“

Priča se, međutim, tu ne završava. Novinar eKlinika portala imao je uvid u dnevničke beleške Jelice S. iz kojih smo izdvojili nekoliko skorašnjih. Mnogo je u njima ljudske snage, izdržljivosti za koju i ne znamo da imamo dok nas život ne „pritera uz zid“. Ima tu i tuge, naravno. Međutim, hrabra Jelica je za objavu ovog teksta imala dva uslova: da delom ipak bude anonimna jer ne bi želela da je bilo ko sažaljeva što je često ne samo u manjim mestima, i da poenta i zaključak budu samo pozitivne, nikako malodušne poruke. Obećanja se moraju ispuniti…

• „Dragi dnevniče, danas kao da me je pogodio grom. Ona flekica na butini nije od sunca. Melanom je. Dobro je da sam došla na redovnu kontrolu. Operisaće me, a doktor je obećao da će me prijaviti za biološku terapiju. Ako je već moralo ovako, neka prođe kao prvi put…“
• „Sanjala sam mamu noćas. Lepa je kao sunce, lepa je kao neka antička boginja. Šetale smo kroz košeno seno, brale borovnice, gloginje i šipurak. Mazila me je po kosi i rekla da se ne brinem, da me ona čuva. Još osećam njen miris, mirisala je na sveže mleko…“
• „Dragi dnevniče, deca iz najstarije grupe su mi danas napisala pesmicu „Jelici – Lelici – srećnici, omiljenoj vaspitačici“. Malo sam plakala a onda im obećala da će njihova Jelica Lelica brzo da se vrati. Plašim se, ali opet ću pobediti. Bože, čuvaj nas i biće dve dobro…“