Muhamed Ali je rođen kao Kasijus Marselus Klej, sin slikara koji je nosio isto ime i domaćice po imenu Odesa. Istinita legenda kaže da je kao dvanaestogodišnjak potražio policajca nakon što mu je ukraden nov bicikl koji je dobio za Božić. Policajac sa kojim je razgovarao bio je trener Džo Martin, koji je Kleja počeo da trenira.
Muhamed Ali: Dug period između prvih simptoma i obelodanjivanja da ima Parkinsonovu bolest
Nakon briljantne karijere u toku koje je uspeo da uđe u legendu svojom autentičnošću, Ali se povukao iz boksa 1979. godine sa samo 37 godina. Naime, lekari su primetili da je postajao sve sporiji posle borbi. Vratio se na kratko iz „penzije“ 1980. godine da bi se borio protiv Lerija Holmsa, ali je taj meč izgubio. Posle ponovnog povlačenja počeo je intenzivnije da pokazuje simptome Parkinsonove bolesti. Međutim, tek 1984. godine javno je obelodanio svoju neurodegenerativnu bolest. Imao je tada 42 godine.
Poslednje čega se mnogi ljudi sećaju sa jakim emocijama je Alijevo paljenje baklje na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti. Snimak je i danas, godinama kasnije, emotivan i potresan. Stoga nije čudo što je Ali postao jedan od simbola borbe protiv ove bolesti, iako njegov duh nije poklekao. Telo je, međutim, platilo danak i protiv toga nije mogao i pored svoje fizičke snage.
Iako je kvalitet života pacijenata sa Parkinsonom bolešću poboljšan u odnosu na ranija vremena, medicina ovu progresivnu, podlu bolest još uvek ne može da izleči.
Muhamed Ali i Opra Vinfri, susret novinarke i legende: „Drhtao je neprestano, govorio sporo…“
Kontraverzni junak koji je promenio veru, odbio da ode u rat u Vijetnamu zbog čega je dobio pretnje smrću, učinio je i nešto što nijedan crnac nikada pre nije smeo: proglasio se za „najvećeg svih vremena.“
Čuvena Opra Vinfri podelila je svoje impresije sa intervjua koji je 2001.godine vodila sa legendarnim bokserom. Ali je tada imao 59 godina i simptomi su bili prilično intenzivni. Prema njenim rečima, drhtao je neprestano, govorio sporo i nerazgovetno. Morala je da uloži veliki napor i sluša ga pažljivo da bi razumela o čemu govori.
Šta je o svojoj bolesti Muhamed Ali ispričao Opri Vinfri: Kako je bokser identifikovao bolest sa rundama
Kada ga je Vinfri pitala šta misli zašto mu se desila Parkinsonova bolest, delovalo je i pored vidljivih simptoma da ga to mentalno preterano ne uzbuđuje. Rekao je:
– Pa šta, milion ljudi ima Parkinsonovu bolest. Ne mogu da vidim da li je to neki Božji plan. Samo znam da moram da živim sa tim.
Čuvena Opra zamolila ga je da opiše kako su izgledali prvi simptomi. Da li su ruke počele da mu drhte ili je imao problema sa pamćenjem?
– Prvo mi je mali prst počeo da drhti, a onda se tresla cela ruka. Rekao sam sebi da moram da se borim protiv ovoga. Moram da pokušam da to oborim i predvidim rundu. Ne brinem se preterano zbog toga ni danas – odgovorio je bokser.
Da li boks bio krivac za njegovu Parkinsonovu bolest
Iz svake rečenice, potvrdila je kasnije Vinfri, izlazio je Alijev prepoznatljiv optimizam i humor, uprkos suočavanju sa ozbiljnim izazovima. Njegova rečenica o borbi protiv Parkinsonove bolesti u jednom drugačijem ringu, čak i uz predviđanje runde, odražavala je njegov borbeni bokserski duh i volju da se suoči sa bolešću na svoj način.
Mnogo ljudi je imalo percepciju da je previše puta bio udaren i pogođen u glavu, pa ga je tv zvezda otvoreno pitala da li je, žargonski rečeno, postao „punch-drunk“? Pitanje je zapravo značilo da li su usledila mentalna i fizička oštećenja zbog udaraca u glavu? Muhamed Ali je to decidirano odbijao:
– Ako je to tačno, onda je milion ljudi moralo biti udareno u glavu! Džo Frejzer je bio pogođen više puta nego ja a on nema Parkinsonovu bolest. Soni Liston je takođe bio jako udaran, pa on je ni on nema. Nijedan bokser u istoriji boksa nije imao Parkinsonovu bolest. Ne postoji povreda mog mozga koja bi ukazivala da je bolest rezultat boksa – se jasno ograđivao Ali od te ideje.
Tužan kraj i neizbrisiv trag u istoriji: Smrt od septičkog šoka
Iako je Muhamed Ali živeo sa Parkinsonom od 1984. godine, bolest je postepeno uzimala danak njegovim fizičkim sposobnostima. Tokom godina njegovo stanje se pogoršavalo, što je uticalo na govor, motoriku i opštu mobilnost. I pored toga, nastavio je da bude aktivan u javnosti, učestvujući u humanitarnim akcijama i šireći poruke mira i tolerancije.
U poslednjim danima života, Ali je hospitalizovan zbog respiratornih problema u bolnici u Feniksu (Arizona), gde je kasnije preminuo od septičkog šoka izazvanog komplikacijama respiratorne infekcije. Njegova porodica bila je uz njega u tim poslednjim trenucima. Preminuo je 3. juna 2016. godine, u 75. godini, nakon višedecenijske borbe sa Parkinsonovom bolešću.
Muhamed Ali je ostavio neizbrisiv trag u svetu sporta, ali i u borbi za socijalnu pravdu, religijsku slobodu i ljudska prava. Iako je Parkinsonova bolest značajno uticala na njegovo zdravlje, njegov duh nikada nije poklekao, a njegova borba sa bolešću postala je simbol snage i istrajnosti.
