Marija T. iz jednog manjeg mesta u okolini Kragujevca tek sada, nakon niza godina života sa hroničnom autoimunom bolešću, velikim stresovima i porodičnim nasiljem može o svemu da govori a da ne zaplače. Nije lako živeti sa tim da najgore stvari možeš doživeti od najrođenijih, koji bi od svega lošeg trebalo da te brane.
Kilogrami su se „lepili“ iako nije volela da jede: A onda joj je pozlilo…
Danas ima 33 godine, svoju porodicu i mir, ali i samo jednu želju: da ni jedna devojčica, devojka ili žena ne dođe u situaciju da poželi sebi da oduzme život jer joj to izgleda kao izlaz i rešenje.
Priča nam da je oduvek bila gojaznija, a da zapravo i nije volela da jede. Prosto, kako to naš narod kaže, sve što pojede „lepilo se“ na nju. Porodica je to pripisivala genetici jer je njena majka imala višak kilograma, kasnije pubertetu. Često je i kao devojčica osećala umor, znojila se, bila malodušna… U trećoj godini srednje škole na času fizičkog joj je pozilo, pa su prvi put u Kragujevcu urađene i ozbiljnije analize. Lekari su se iznenadili i rekli da ne viđaju često da tako mlada odoba oboli od Hašimoto tireoiditisa, hronične, autoimune upale štitne žlezde. Postalo je jasno zašto oseća i druge simptome.
Iza bolesti se krila još jedna mučna tajna: Porodično nasilje bez zaštite najbližih
Nažalost, zdravstveni problem nije bio jedini. Ono što je krila u duši, Marija nije imala sa kim da podeli. Danas je sigurna da joj se tada zapravo razbolela duša pa tek onda telo, da ono samo više nije moglo da izdrži.
– Nisam imala podršku porodice. Nekako, kao da sam im bila višak, kao da sam bila neželjeno dete. Sve je bilo usmereno ka starijem bratu Nenadu. A on je od malih nogu bio nasilan. Moja majka je bila tiha, povučena žena, koja je celog života trpela to da je podređena ocu. Otac nije bio nasilan ni prema mami ni prema meni, ali je bio strog, bez emocija. Voleo je da popije, pa smo se majka i ja najradije sklanjale. Ona je bila previše uplašena da bi mu se suprotstavila. Nenad je još kao tinejdžer počeo da pokazuje svoju nasilnu stranu prema domaćim životinjama, drugovima… Ali, sve češće i prema meni – priča nam Marija.
Opravdanje za nasilje: Čvrsta ruka ili siledžijstvo?
Otac je prećutno podržavao sina i nije reagovao, a majka nije smela ništa da kaže.
– I njega je deda vaspitao u strogo patrijarhalnom duhu. Po ocu je „žensko dete – tuđa večera“. Tu rečenicu sam često slušala. Otac je smatrao da se Nenad takvim ponašanjem čeliči i da brat ima pravo da me vaspitava na neki svoj način. Takođe, otac je govorio kako sin uvek treba da bude spreman da nasledi ulogu glave porodice i da bude, prema njegovim rečima, „čvrst“. Da se zna red u kući. Jedva je završio zanat, ali je počeo da pije i stalno je gubio poslove. Ni na jednom nije mogao da se zadrži dugo. Upadao u dugove. To je samo pogoršalo i njegovo ponašanje i situaciju u kući – priseća se Marija.
Mnogo boli kad te rođeni brat ponižava, vređa i nad tobom čini nasilje
Sestru je Nenad zlostavljao verbalno od malih nogu. Kasnije se, boli to Mariju ali izgovara, nije libio ni da digne ruku na nju, posebno kada dođe pod dejstvom alkohola, ljut, nervozan, crven u licu. Vređao je zbog viška kilograma i unižavao kao osobu. Iako je završila srednju ekonomsku školu i zaposlila se u lokalnoj poljoprivrednoj apoteci, od njega je neprekidno doživljavala uvrede. Govorio je da je bolesna, felerična, beskorisna, ništavna.
Marija je pokušavala da se odupre, ali ju je pre svega bolest sama po sebi sputavala. Osećala se napušteno, malaksalo, bez samopouzdanja, tromo. Prijatelje nikada nije smela da pozove da joj dođu u goste. Povlačila se u sebe, nije izlazila. Propuštala svoju redovnu terapiju. Ciklus joj se poremetio, kilogrami gomilali. Osećaj straha i nemoći često su smenjivale depresivne misli.
Kad god bi zatražila podršku i utehu od majke, nije je bilo. Majka bi tada šaputala: „Samo ćuti, proći će.“ Ponekad je opažala suze u njenim očima, ali to je bilo sve. Osim jedne prijateljice ne poslu kojoj je mogla da se poveri, bila je potpuno sama, sve lošijeg zdravstvenog, posebno psihičkog stanja.
Ključna noć: Bilo mi je svejedno šta će biti sa mnom, više nisam mogla da trpim nasilje
Marija ovako opisuje u razgovoru za eKlinika portal dan koji je prelomio njen život.
– Nenad je došao kasno i već sa vrata je počeo da me vređa. Nešto u meni se prelomilo i nisam htela da se sklonim kao što sam uvek činila. Rekla sam mu da je dosta. Da me ubije ili ću se sama ubiti. Da ne želim više ovakav život i nasilje. Ne znam da li su roditelji čuli šta se dešavalo, niko se nije pojavljivao. U dnevnoj sobi smo bili samo nas dvoje. Krenuo je na mene i udario mi šamar. Jedan, pa drugi. Lice mi je pulsiralo, a oči se ispunile suzama. Prvi put se nisam ni pomerila i to ga je još više razjarilo. Uzeo je cepanicu iz kutije pored šporeta i zamahnuo ka mojoj glavi. Ruka mi je refleksno pošla prema njemu i izbila sam mu je iz ruke. To nije očekivao, a meni je bilo svejedno šta će sa mnom biti – traumatičnih događaja se priseća naša sagovornica.
„Bolje je da ovo nekako prekinem“…
– Gledala sam se u ogledalu crvena od šamara i uplakana i pomislila: stvarno, čemu ovakav moj život? Bolje je da to nekako prekinem. Tražila sam po kupatilu šta bih mogla da iskoristim, ali najiskrenije, sa potrebom da to prekinem na bilo koji način osetila sam i želju da živim. Da pobegnem. Da izbrišem sve što sam znala o sebi i o mojima. Pomislila sam da ću osramotiti porodicu koja je „spolja“ važila za uzornu, a roditelji za časne ljude iako sa sinom „nezgodne“ naravi. Umila sam se i poslala poruku koleginici da više ne mogu da izdržim, da razmišljam o tome da se ubijem. Napisala mi je: „Zaslužuješ bolje, spakuj se i odmah dođi kod mene“.
Izvinjenje Bogu i sebi zbog pomisli o samoubistvu
Marija je najpre potražila pomoć preko jedne internet grupe podrške i dobila dragocene savete. Čim se odvojila od kuće, osećala se bolje. Kolege i vlasnik apoteke u kojoj je radila su je podržali. Počela je da pije terapiju za štitnu žlezdu redovno, da vodi dnevnik ishrane i aktivnosti. Misli da je to bio ključ vraćanja kontrole nad sopstvenim životom. Priključila se besplatnoj internet grupi podrške ženama koje su preživele porodično nasilje. Preselila se u Kragujevac, nastavila sa poslom u istoj firmi, koja je srećom imala lanac objekata. Život za kakav nije znala, konačno joj se osmehnuo.
Kad god bi otišla u crkvu izvinila bi se i Bogu i sebi što je u trenutku slabosti pomislila da bi samoubistvo moglo biti bilo kakav izlaz.
Pokušavam da ne sudim majci, nije umela bolje
– Najviše mi je značilo to što sam znala da više nisam sama. Majka mi je posle slala poruke, izvinjavala se. Govorila joj je da joj je žao zbog svega. Bila sam potpuno ravnodušna i znam da je to strašno. Pokušavam da joj ne sudim. Nije umela bolje. Kontakt sa njom imam retko, uglavnom praznicima, izmenimo poruke i po neki poziv. Za brata i oca ne pitam. Desila mi se i životna ljubav, strpljiv, dobar čovek, koji zna šta sam preživela. Bog nas je pre dve godine nagradio sinčićem Stefanom. Volela bih da imam ćerku. Prvo što ću je naučiti je da nikada niko ne sme da digne ruku na nju, da ne trpi nasilje, da je zdravlje najvažnije kao i svoje parče hleba, i da uvek postoji izlaz – ispričala je Marija T. u razgovoru za eKlinika portal.
