Betani je trčala polumaraton kada je počela da se oseća loše. Pomislila je da joj se aktivirala celijakija zbog nečega što je pojela, ali kada se nije oporavila, odlučila je da ode kod lekara. Neverovatna autentična priča suočiće vas sa strahovima, ali i neustrašivošću, rizikom i spoznajom da je život samo jedan.
Od depresije i sindroma iritabilnog creva do raka: Osećaj je nije prevario
Ono što je usledilo bio je niz pogrešnih dijagnoza, uključujući depresiju i sindrom iritabilnog creva. Lekari su je čak pitali i da li sama sebi izaziva bolest.
– Na kraju je skener otkrio promenu na mom slepom crevu, a magnetna rezonanca urađena mesec dana kasnije dovela je do operacije njegovog uklanjanja (apendektomije). Nakon toga lekar me je pozvao da mi saopšti da je ta promena na slepom crevu zapravo bila neuroendokrini rak, ali da su sve uklonili i da nema razloga za brigu – ispričala je ova hrabra mlada žena za National Cancer Society.
Međutim, bila je sumnjičava prema toj vesti i želela je da potraži drugo mišljenje o svom zdravstvenom stanju.
„Bila sam šokirana i besna“
Otišla je kod specijaliste i uradila PET skeniranje, koje je pokazalo tumore na pankreasu i jetri. Dijagnostikovan joj je redak, četvrti stadijum neuroendokrinog karcinoma. Betani je bila šokirana i besna kada je saznala pravu dijagnozu.
– Da nisam preuzela stvari u svoje ruke i otišla kod drugog lekara, možda ne bi imala još mnogo vremena. Izgledi za mene nisu bili dobri. Dijagnoza je postavljena kasno, a procenjena stopa preživljavanja na pet godina bila je oko 25 odsto. Želela sam da mi uklone što je moguće više raka iz tela. Plan lečenja uključivao je četiri meseca hormonske terapije, a zatim drugu operaciju u kojoj su mi uklonili deo jetre i nekoliko limfnih čvorova – priseća se.
Osećala je nala da će se rak bez obzira na terapiju u nekom trenutku vratiti, i nastavila da redovno radi PET skenove sa galijumom kako bi pratila rast kancerogenih ćelija u telu.
Podrška u grupi onih koji razumeju je neverovatno značajna: Anksioznost i drugi izazovi
Dok je prolazila kroz proces lečenja, podršku su joj pružali tadašnji partner, porodica i prijatelji. Seća se i razgovora sa grupama podrške.
– Razgovori sa ljudima koji su prošli kroz rak učinili su da se osećam mnogo manje usamljeno. Postala sam član programa za mlade odrasle obolele od raka u bolnici gde sam se lečila, i počela sam da idem na terapiju kako bi se izborila sa anksioznošću i fizičkim i emocionalnim izazovima koje je nosilo lečenje. Takođe sam imala prijatelja i kolegu koji je takođe bolovao od neuroendokrinog raka, i koji mi je postao stub podrške – savetuje i druge Betani bez čega nema pozitivnog ishoda.
Problemi sa medicinskim sistemom
Jedan od najtežih delova njenog iskustva bio je pronalaženje odgovarajućeg medicinskog tima. Imala je mnogo negativnih iskustava i sa lekarima, i sa osiguravajućim društvima, kao i drugim članovima zdravstvenog sistema.
Betani veruje da je danas živa zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti. Nije se plašila da lekarima kaže da misli greše i nije se ustručavala da se izbori za sebe.
Njena osiguravajuća kuća je odbila da joj pokrije PET skener koji je otkrio rak na pankreasu i jetri, jer ga nisu smatrali medicinski neophodnim. Zato je tražila više mišljenja i koristila sve lokalne resurse i organizacije koje su mogle da joj pruže pomoć i informacije. Čitala je i naučne časopise kako bi što više naučila o svojoj bolesti.
Ponovo promena na pankreasu, ali i konačno život bez opterećenja
U decembru 2021. njen lekar je otkrio promenu na pankreasu. Iako je to bila teška vest, nije bila neočekivana. Betani nije dozvolila da je to zaustavi. Prosto, želela je da živi punim plućima. Ima poteškoća da planira budućnost dalje od sledećeg PET skenera, i ide na terapiju jednom nedeljno. Svesna je da nikada više neće biti brza atletičarka kakva je bila, zna da više nije ista osoba kao pre dijagnoze raka, i naučila je da živi život bez opterećenja time šta drugi rade ili misle.
Takođe mnogo više čita a ističe knjigu Between Two Kingdoms, koju je napisala mlada žena koja je preživela rak.
Sa ožiljkom dugim tridesetak centimetara preko stomaka i PET skenovima na svakih nekoliko meseci, Betani je stalno fokusirana na svoje iskustvo, a njen pogled na život se drastično promenio.
„Više ne čekam da mi se stvari dece već ih sama pokrećem“
Treću godišnjicu dijagnoze raka obeležila je padobranskim skokom.
– Više ne čekam da mi se stvari dese već ih sama pokrećem. Pridružila sam se grupi za avanturističke aktivnosti za odrasle obolele od raka pod nazivom First Descents, i od tada sam se penjala po stenama, spuštala niz planinske litice, učestvovala u roler derbiju… Planirala sam da idem na skijanje i snoubording, i pridružila sam se upravnom odboru Nacionalne koalicije za preživele od raka (NCCS). Takođe sam se priključila i dvema grupama podrške: Cactus Cancer Society i Stupid Cancer – priča Betani.
Živeti bez straha
Ona ne zna koliko vremena joj je ostalo, ali želi da ga iskoristi do maksimuma, bez života u strahu.
Njen životni cilj je da bude srećna, i želi da ljudi u sličnim situacijama znaju da nisu sami. Da pomoć postoji.
– Postoji toliko resursa i neverovatnih ljudi koji rade neverovatne stvari. Šta god da vam je potrebno, postoji grupa ljudi koja će vas razumeti – poručuje Betani.
