Životna iskušenja i neizlečiva bolest pobeđuju se ako u borbu „uskočiš bez straha“, poručuje svetska šampionka Nađa Higl Boharević

Piše: Marijana M.Rajić

Bila je ljuta na život kada je saznala za svoju dijagnozu, a onda je rekla sebi: "Ako sam mogla da postanem svetski šampion, pobediću i ovo!"

Ako sam mogla da postanem svetski šampion, pobediću i bolest Foto: Privatna arhiva/Shutterstock

Od nekada strašljive devojčice, Nađa Higl Boharević (34) danas je, kako šaljivo kaže, izrasla u strašljivu ženu. Sve svoje strahove pobeđivala je i pobeđuje tako što se suočava sa njima, a tome ju je naučio sport u kom je postala najbolja na svetu. Iskušenja i „teži put“ prate je i danas, ali ona ne odustaje – i dalje je nasmejana, simpatična riđokosa sa pegicama, sada i mama dvojice dečaka. Moto za preskakanje životnih prepreka među kojima je i život sa hroničnom, neizlečivom bolešću, skrojila je uz hešteg #uskočibezstrahа.

Od borbe za život u bazenu do zlata u Rimu

Neobično je da Nađi plivanje uopšte nije bilo zanimljivo dok je bila dete, jer – jako se plašila vode. Njen otac radio je kao spasilac na reci Tamiš i njemu je, priča nam Nađa, bilo nepojmljivo da njegovo dete ne nauči da pliva.

– Tako me je prvo upisao na obuku za neplivače, koju sam prolazila nekih šest puta, dok nije izgubio strpljenje i samo me ubacio u vodu na sredini bazena. Sad mi je to smešno, a tada mi je izgledalo kao borba za život. Мene je upravo plivanje naučilo da se suočim sa svojim strahovima. Prvo je to bio strah od vode, pa sam uskočila u nju i postala najbolja. A strah od pasa sam savladala tako što sam uzela psa – kaže u razgovoru za eKlinika portal nekadašnja sportistkinja Nađa Higl Boharević koja je 2009. godine zadivila svet i potpuno neočekivano postala ljubimica nacije, osvojivši iz pozicije autsajdera i bez značajnijeg međunarodnog iskustva, zlatnu medalju u disciplini 200 metara prsno na Svetskom prvenstvu u Rimu.

„Stisni zube i teraj dalje“, a telo sve pamti, i javi se kada je najranjivije

Od svoje 6. godine je trenirala plivanje aktivno i vodila zdrav život sportiste, bez zdravstvenih problema. Danas ni sama nije sigurna šta je bio okidač za ono što je zadesilo, iako je, priseća se, na kraju karijere imala neke simptome koje nije prepoznavala.

– Možda mi ta moja emotivnost nije išla na ruku, jer kao spartanac nisam sebi dozvoljavala da ispoljavam osećanja, nisam bila ni tako vaspitana. Uvek je bilo „Stisni zube i teraj dalje!“, a telo je dalo svoj odgovor kada je bilo najviše ranjivo… Prvu trudnoću sam izgurala bez ikakvih problema, a onda sam, i time motivisana, brzo dobila želju da još proširimo porodicu i da sinčić dobije društvo. U toku druge trudnoće završavam u bolnici i tu počinje moja sledeća velika borba – priča nam Nađa.

Hitan carski rez, napadi pankreasa, krvarenje…

Zbog bolnih napada pankreasa i veoma čestih stolica hitno je primljena na intenzivnu negu Klinike za ginekologiju i akušerstvo UKC Srbije u Višegradskoj. Lekarima je bilo najvažnije da je obezbole, ali i da se trudnoća održi i da porođaj ne krene ranije, jer je bila u sedmom mesecu.

– Nekih dvadeset dana sam bila na intenzivnoj nezi, a kada su me spustili na odeljenje gde se održava trudnoća, nakon nekoliko dana sam opet imala napad pankreasa, sa svim simptomima pankreatitisa. Lekari donose odluku o hitnom carskom rezu. Međutim, stvari postaju još gore, a problem sa čestim i krvavim stolicama se ne smiruje. U roku od samo 10t dana sam izgubila veliki broj kilograma, ni sama ne znam koliko, ponekad imala i više od 20 stolica dnevno. Počinju da me leče i od klostridije, ali ni to ne donosi rezultat, organizam se ne smiruje. Moja kuma, medicinska sestra, savetuje da uradim kolonoskopiju, i tek posle toga je sve bilo jasno – priseća se Nađa tog traumatičnog iskustva.

Nađa Higl Boharević sa porodicom preselila se u Sloveniju da „negde drugde potraži šansu da pokaže šta ume“ Foto: Privatna arhiva

Dijagnoza i saznanje da će živeti sa hroničnom bolešću

Za čitaoce eKlinika portala Nađa priznaje da je u trenutku kada je saznala za dijagnozu ulceroznog kolitisa, u potpuno neupotrebljivom stanju, bila pomalo ljuta na život i morala da postavi ono čuveno pitanje „Zašto baš ja?“. Bilo je tu, navodi, i drugih problema i stresova, koji su se nizali jedan na drugi, ne uz jedno, već niz pitanja poput „Dokle više, i šta je sledeće?“.

– I ja sam bila slaba u mnogim momentima, ali sport me je naučio da ne postoji nerešiva situacija i da nema odustajanja. Kada sam postala svetski prvak sa svim preprekama koje su me pratile, onda mogu da savladam i ovu dijagnozu. Pogledala sam se u ogledalo i uhvatila u koštac sa problemom, disciplinovana sam, a vetar u leđa su mi dali doktori i sestre iz KBC Zvezdara. Najveća podrška, ali i moji najveći kritičari su bili roditelji, brat i kum, a posebno bih kao značajnu u svim segmentima istakla podršku supruga. Nastavljam da učim da određene stvari sama prepoznam i savladam, da opet ne bi morao život da me „gurne“, sada sama uskočim, pobedim i isplivam – ohrabruje svetska šampionka i sve druge koji žive sa ovim, ili nekim drugim problemom.

Novo porodično iskušenje – odlazak iz Srbije i selidba u Sloveniju

Već nekoliko meseci, porodica Higl-Boharević adaptira se na nove životne okolnosti u novom okruženju.

– Preselili smo se u Sloveniju i sada ovde tražimo svoje mesto pod suncem. U potrazi sam za poslom, a imam i planove oko određenih studija za koje me je zainteresovala divna žena kod koje živimo ovde, u Ljubljani. Otkriću vam da se radi o psihologiji, jer sam oduvek želela da se bavim „lečenjem duše“. Odlazak se nije dogodio preko noći. Suprug i ja smo o tome „većali“ dosta dugo. Mi smo iza sebe ostavili čitav naš život, roditelje i prijatelje, i odluka uopšte nije bila laka. Međutim, da bih deci, ali i sebi pružila šansu za dalji razvoj, odlučili smo da se preselimo. Deca su krenula u školu i još uvek se navikavaju na strani jezik, ali su zadovoljni – priča Nađa Higl-Boharević, konstatujući da „onaj ko misli da je preseljenje u drugu zemlju mačji kašalj, taj se nikad nije selio“.

„Mama nije žrtva, već šampion“

I dalje su joj, kaže, kada se govori o njenim pobedama, sećanja zamagljena, kao da nije svesna uspeha koje je ostvarila, i ponekad joj se čini kao da je sve to doživeo neko drugi. Zbog trnovitog puta koji je prošla dok je trenirala, a i kasnije, na nepravde koje svako od nas doživi, danas gleda potpuno drugačije.

Željko Vasić: Još mi nije dobro, a pre 5 meseci sam imao koronu. S...

Gorica Nešović: Ovako izgleda život sa dijabetesom u vreme korone

– Mislim da svi konce svog života nosimo u sopstvenim rukama i naša je odgovornost šta ćemo dozvoliti, i koje i kakve odnose ćemo odabrati. Nikad se nisam pokajala (niti ću) što sam svojoj rodnoj zemlji donela svetsko zlato, i nikada se to koga ću predstavljati nije ni dovodilo u pitanje. Nisam razočarana, uzela sam svoj život u svoje ruke i odlučila da negde drugde potražim šansu da pokažem šta umem, a svojoj deci pružim priliku da iskoriste svoj potencijal, i pokažem da mama nije žrtva već šampion u svakom smislu – ispričala je nam je u ekskluzivnom razgovoru za eKlinika portal Nađa Higl Boharević.