Lidija Stojanović je borbu za život praktično započela još davne 2000. godine. Tada je osetila jak bol u zglobovima i mišićima. Imala je, priča nam, i dosta sreće, jer mnogi nemaju nikakve simptome dok bolest ne bude već u poodmakloj fazi. U Lidijinom slučaju, potvrđena dijagnoza autoimunog hepatitisa, upala jetre nepoznatog uzroka, otkrivena je u ranom stadijumu. Sa 11 godina, verovala je da će se uz dobijenu terapiju izlečiti i da će sve brzo biti u redu. Međutim, život je za nju i njenu porodicu tek spremao daleko bolnija iskušenja i velike ispite.
Detinjstvo puno zabrana bilo je samo uvod u pogoršanje i dramu
– Sve mi je bilo zabranjeno. Većina hrane koju sam volela u tom trenutku, slatkiši, bilo kakva fizička aktivnost. Kao detetu mi je sve to jako teško palo, ali sam se striktno pridržavala preporuka lekara. U godinama koje su usledile, uglavnom je sve bilo u redu. Redovne kontrole, dijetalna ishrana… I zaista je delovalo da se ta bolest drži pod kontrolom. Međutim, 2012. godine, dolazi do naglog pogoršanja kada sam povraćala krv. Sećam se straha kada mi je doktorka prvi put rekla da je transplantacija jedino rešenje za moje trenutno stanje. Čudno je kako neke dane zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život i možemo ih, sasvim detaljno, prepričavati i godinama kasnije. Ovo je bio jedan od tih dana. Bila sam jako uplašena, kako zbog same operacije, tako i zbog činjenice da se tada transplantacija nije radila u Srbiji – priseća se Lidija Stojanović, arhitekta, u razgovoru za eKlinika portal.
Počinje pakao i borba sa vremenom, Lidija dobija sepsu i upada u komu
Širok, iskren osmeh je prvo što svi vide na njenom licu, i to se nije promenilo od vremena kada je imala bolesnu jetru. Međutim, sva ova iskustva su je očeličila i učinila mudrijom. Nije ni čudo. Preživela je, zajedno sa svojom porodicom i onima koji su je podržavali, doslovno, pravi pakao. Borbu sa vremenom. Nakon bezbroj neuspelih pokušaja po raznim klinikama u Nemačkoj i Francuskoj, nekako dolazi do Italije. Klinika u Palermu je jedina od svih u Evropi bila voljna da je primi.
– I ja sam zaista verovala da je to bio sudbonosni odlazak, s obzirom da mi je Italija oduvek bila omiljena zemlja. Odlazim tamo 2012. godine i obavljam svi preglede kako bi me stavili na listu čekanja. Bila sam presrećna. Ali, kako to obično biva, život je imao drugačije planove. Nakon jedne rutinske intervencije, dobila sam sepsu. Bila sam u komi 5 dana sa gotovo nikakvom šansom za oporavak. Lekari su mojoj porodici rekli da su dali sve od sebe i da je prosto moje stanje bilo preteško. Obavestili su ih da se spreme na najgore, da su učinili sve što je bilo u njihovoj moći, da je sada sve na “onom gore”. Pobedila sam i svoje šanse i komu. Doktori su kasnije rekli da me je spasio samo Bog, a ja kažem da su presudni bili volja za životom i želja da opet vidim svoju porodicu – kaže Lidija.
Lidija Stojanović pre operacije – neizbežni osmeh je tu, ali i senka neizlečive bolesti za koju je lek bila jedino transplantacija Foto: Privatna arhiva
Dve godine bez porodice u čekanju sudbonosnog poziva
Usledili su meseci oporavka. Opet je učila da hoda i da živi sa svim posledicama preživljenih operacija. Naredne četiri godine provela je na listi čekanja. Od toga, dve je provela u Italiji. Odvojena od porodice, čekala je telefonski poziv koji bi značio šansu za život. Nažalost, do njega tada nije došlo.
– I dan danas mrzim čekanje. To su momenti koji su ubedljivo najteži svakom pacijentu koji čeka transplantaciju. Samo čekanje. Čekanje na nešto što možda nikad neće doći, a od čega vam zavisi život. Za svaki poziv mislite da je taj. Svaki put kada zazvoni telefon, vi osetite istovremeno i uzbuđenje i strah. Kao da ste deo nekog strašnog eksperimenta. Jako je teško nositi se sa tim. Ja sam imala mnogo sreće jer sam snagu pronalazila u svojoj porodici i prijateljima koji su bili neverovatna podrška tokom celog tog procesa – objašnjava Lidija „iz prve ruke“ ono sa čime se suočavaju pacijenti koji se nalaze na listama za transplantaciju.
Ipak odluka o transplantaciji u Srbiji, nova drama kada se prvi poziv konačno desio
U međuvremenu, transplantacija počinje uspešno da se izvodi u Beogradu. Nakon 4 godine čekanja u Italiji, Lidija ipak odlučuje da se operiše ovde, što se ispostavlja kao fantastična odluka. Na listu čekanja stavljena je u maju 2017. godine, a do decembra iste godine pozvana je dva puta. Objašnjava nam proceduru:
– Kada se pojavi organ, na potencijalnu operaciju se pozivaju dva ili više pacijenata. Odrade im se svi potrebni pregledi i pripreme, i na licu mesta se odlučuje ko ide u salu. To bude onaj koji je u tom trenutku životno ugroženiji. Prvi put kada su me pozvali, birali su između nas dve, devojke. Taj osećaj ni danas ne mogu da opišem. Strah, uzbuđenje, sreća, milion različitih osećanja. Verovala sam da imam dobre šanse u tom trenutku, ali kada sam videla devojku koji su pozvali sa mnom, znala sam da taj poziv ipak nije bio moj. Tada, mi smo najbolji prijatelji i najveći suparnici. Kada su mi rekli da je ona izabrana za operaciju, zaista sam bila srećna. Delom što sam iz sveg srca želela da bude dobro, a delom što ja očito nisam bila spremna u tom trenutku. Danas znam da me je taj prvi poziv zapravo spremio na onaj pravi koji je stigao na Bogojavljenje, 19. januara 2018. godine. Između dvoje pozvanih, za operaciju sam odabrana ja – opisuje nam i ovaj deo ne samo svoje životne drame Lidija Stojanović.
Operacija je trajala 9 sati, nova jetra je značila i zdravlje i život
Priznaje i da ne može da kaže da nije bila uplašena, ali je, očigledno, njena volja za životom oduvek bila jača od svakog straha. Operisana je 19. januara u Urgentnom centru. Operacija je bila jako teška i trajala je 9 sati. Međutim, Lidija kaže da njen tim i ona te večeri nisu bili spremni na poraz, da to jednostavno nije bila opcija.
Probudila sa 20. januara sa novom jetrom. Tek tada je, priseća se, shvatila koliko je zapravo bila loše pre operacije. Koža joj je bila druge boje, sva nagomilana tečnost iz organizma je nestala. Prosto, osećala se zdravo, a nakon samo 10 dana od operacije je otpuštena kući.
Žao mi je što nisam upoznala mog donora, mog „heroja bez plašta“
Pre nekoliko meseci, na godišnjicu transplantacije, Lidija je ganula javnost potresnim tvitom zahvalnosti svom donoru. Skrenula je makar na trenutak pažnju na važnost, ali i svu dramatiku trenutka koji dovodi do odluke da se organi doniraju. Ime svog donora, zbog zakonskih odrednica, nikada nije saznala.
– Znam samo da je to bila jedna mlada devojka i da je imala vrlo razvijenu svest o značaju i humanosti doniranja organa. Njeni roditelji su te noći izgubili svoje dete, ali su rekli „DA“ meni i mom životu. Spasili su drugo dete i drugu porodicu koja će im na tome biti zahvalna do kraja života. Porodicu koja tu kratku reč čeka godinama. Tako običnu, a toliko bitnu. Pomislim na nju svaki dan i nadam se da je našla svoj mir. Volela bih da sam imala priliku da je upoznam, i da joj kažem da pravi heroji ne nose plašt. Da su pravi heroji oni koji nesebično pomažu drugima. Oni koji život daju bez mogućnosti da vrate svoj. Za mene je ona pravi heroj. Za mene su heroji njeni roditelji i volela bih da mogu da im dam do znanja da danas živim jedan divan život i da ona, na neki način, živi kroz mene – potresno je svedočenje, ali ujedno i prava posveta životu, Lidijina priča za eKlinika portal.
Važnost širenja svesti o donorstvu, poruka onima koji čekaju organ da ne gube nadu
Udruženje transplantiranih pacijenata i pacijenata koji čekaju transplantaciju “Zajedno za novi život” često organizuje tribine čiji je cilj podizanju svesti o doniranju organa. Takođe, postoji i predstava pod nazivom “Život je najlepše i najveće čudo koje nam se u životu događa”, premijerno izvedena u Narodnom pozorištu. U njoj transplantirani pacijenti Mladen Todić, Ivana Joksić i naša sagovornica Lidija Stojanović, zajedno sa našom velikom glumicom Ljiljanom Blagojević, na zanimljiv način pričaju svoje životne priče.
– Srbija je po broju transplantacija i broju donora na začelju u regionu i Evropi. Ali, ako posle naših priča bar jedna osoba odluči da donira svoje organe, mi ćemo biti srećni. To je naš zajednički doprinos. Ljudima koji su na listi čekanja želim da poručim da ne gube nadu, da budu pozitivni i optimistični. Znam da je teško živeti u konstantnom čekanju, ali verujte da će taj poziv doći. Mora da dođe! I kada bude došao, samo hrabro zakoračite u novi život. I slavite svaki dan. Slavite što imate priliku da živite taj novi život. To je nešto što je trenutno privilegija, a što želimo da pretvorimo u svakodnevnicu – želja je Lidije Stojanović.
