Vladimir Vanja Grbić, nekada vrhunski sportista, vlasnik olimpijskog zlata, član „Kuće slavnih“, ali i doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja, bio je i ostao sinonim za pobednički mentalitet. Umeo je tako lako svojim duhom da i njegov tim i celu naciju podigne na noge…
Vanja Grbić – sublimacija više životnih uloga i misao o suštinskim vrednostima
Ne može, kaže u razgovoru za eKlinika portal, da odvoji bilo šta od navedenog ni od svoje uloge oca, supruga i brata – jednostavno – čoveka Vanje Grbića. Suštinska sreća, siguran je Vanja Grbić, počiva upravo na vrednostima koje su njemu i bratu Nikoli, usadili majka Danica i odbojkaška legenda otac Miloš. Sa suprugom Sarom, nekadašnjom uspešnom i trofejnom karatistkinjom, prvenstveno tome uči svoje četvoro dece.
– Svaka od uloga Vanje Grbića koje ste nabrojali, veoma mi je značajna. Ona očinska sasvim sigurno prednjači. Ali, i rad sa decom, koji je sada moja misija je vrsta roditeljstva koja je neverovatno važna. Postoje neke stvari zbog kojih bukvalno vredi i živeti i umreti. To su, pored ostalih, ljubav i vera. Sve drugo, posebno materijalno, bude i prođe. A sve ono što jedino suštinski vredi, ne možemo da kupimo – priča u razgovoru za eKlinika portal Vanja Grbić.
Detinjstvo dva buduća šampiona i mreža između dva drveta
Povratak na početak životne priče nesumnjivo označava mesto Klek, čuveno upravo po odbojkaškoj porodici Grbić. Na pitanje čega se prvo seti kada pogleda unazad, do ulaska u „Kuću slavnih“, u koju je ušao i njegov brat Nikola (što je poseban presedan i jedinstven slučaj u odbojkaškim svetskim okvirima), Vanja sa setom odgovara:
– Naravno, setim se Kleka. Betonskog igrališta. Platnenih patika „Startas“, šortsa, gumene „Tigrove“ lopte… Mreže između dva drveta i dva dečaka, Nikole i mene. Igramo preko te mreže. Majka i otac su bili savršen spoj različitosti karaktera koji nam je usadio upravo tu, ključnu životnu rečenicu: „Ne odustaj“. Odrasli smo u vojničkoj disciplini, sa svešću o važnosti radnih navika, postavljanja i poštovanja granica – priča stariji brat Grbić.
Vladimir, otac Miloš i brat Nikola Grbić Foto: Privatna arhiva
Boravak na „vrhu sveta“ ostavlja posledice na telo i um
Nosilac naše zastave na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, na grudi je stavio zlatnu medalju koju je tada trijumfalno osvojila naša odbojkaška reprezentacija. Samo godinu kasnije, postali su i šampioni Evrope. Bronza u Atlanti 1996. godine, srebrna medalja na Svetskom prvenstavu u Japanu 1998. godine… Pregršt klupskih medalja i pehara osvojio je kao igrač zagrebačke Mladosti, Vojvodine, ali i igrajući u Italiji, Grčkoj, Brazilu, Japanu, Turskoj, Rusiji…
Višednevni treninzi, putovanja, fizička opterećenja, povrede, stres… Može li, uz sav ponos i osećaj da ste na vrhu sveta, sve to da se podnese i izdrži, a da čovek ostane „normalan“ i psihofizički što manje urušen?
– Vrhunski sport, kao i svaki drugi posao nosi svoje posledice i nedaće. Fizički, mi se trošimo do krajnjih, i preko krajnjih granica. Mentalno, pritisak je nezamisliv ljudima koji nisu iz sporta. A nama je to svakodnevni „obrok“ uz koji smo navikli da funkcionišemo – objašnjava Vanja Grbić.
Terapija za eksplozivnu prirodu
– Kada prestanemo sa aktivnim igranjem, taj adrenalin nam nedostaje. Ne sme da se stane, jer ako se potpuno zaustavite ne vraćate se na nulu – idete u minus. Naše telo je naviklo da bude pod pritiskom. Eksplozivna priroda, kao što je moja, je dodatni rizik za „pucanje“. Nažalost, u vreme mog aktivnog igranja, nismo imali adekvatnu, a preko potrebnu psihološku pomoć. Sada, moja „terapija“, uz rad sa decom, jeste pecanje, priroda, more, druženje sa porodicom, dragim, dobrim ljudima – naglašava Grbić.
Porodica i priroda su lek i spas Foto: Privatna arhiva
Porodica – prva i jedina sigurna luka
Sopstveni primer je, misli naš proslavljeni odbojkaš, najbolja lekcija za učenje i svoje, i sve druge dece.
– Poverenje, tolerancija, mirenje različitosti, strpljenje, poštenje… jedini su put za prevazilaženje svih iskušenja. Na tim osnovama i ubeđenjima temelji se i vaspitanje i moj, naš odnos sa decom. Što se tiče porodice, ona je i svetinja, i sigurna luka, i jedino utočište. Deca su prioritet, a da biste mogli da im budete potpuno posvećeni, neophodno je i da sa partnerom imate opisani odnos – jedino tako sve će, uz amplitude koje su normalne, funkcionisati kao celina – kaže, po mnogo čemu i atipičan predstavnik muškog pola na ovom našem balkanskom prostoru, koji je bio prisutan na sva četiri porođaja uz suprugu Saru.
U kampu „Vanja Grbić“ decu uči da nikada ne odustaju, ali…
Danas, svoje ogromno igračko iskustvo, uz teorijsko znanje, koje je formalizovao na Fakultetu za fizičku kulturu Univerziteta u Beogradu, naš sagovornik, doktor Vanja Grbić nesebično deli sa decom, ne samo sa naših prostora, već i iz Evrope. O tome kako se u odbojkaškom kampu, kroz koji je već prošlo više od 4.000 učesnika radi sa decom različitih nacionalnosti, osobina, sposobnosti i afiniteta za sport, priča i piše ne samo odbojkaška javnost. Moto je baš onaj iz Nikolinog i njegovog detinjstva: „Ne odustaj!“.
Fokus jeste na pobedničkom pravcu, ali on nikako ne sme, insistira Vanja Grbić, da bude žrtva preterano agresivne želje da se po svaku cenu bude najbolji. Igra, kaže proslavljeni odbojkaš, mora to i da ostane.
Braća Grbić: U slavu odbojke, ali i boljeg psihofizičkog zdravlja dece Foto: Privatna arhiva
Koje greške danas roditelji najčešće prave
Vladimir Grbić ispričao nam je i da je prilikom jednog od boravaka na Hilandaru, jasno video da je njegova misija upravo rad sa decom. Da se bavi njima, pokuša da ih spremi za život, ne samo gledano iz sportske perspektive. Da im pomogne da budu bolji ljudi. Ni taj put, posebno u aktuelnom vremenu nije lak, baš kao ni svaki kojim je do sada u životu koračao.
– Izgleda da je danas biti normalan – nenormalno. Svet sugeriše svašta, ali to je njegov problem. Ljudi su problem. U sve se razumeju, mešaju, što bi naš narod rekao, „kao majonez“. A suštinski pojma nemaju kakva je specifičnost rad sa decom. Deca prvo treba da shvate šta vole i da nauče kako bezbedno da se igraju. Na tom putu im pomažete da razumeju zbog čega su neke stvari važne – gradite im kulturu i svest o vežbanju uopšte. Na koji način da savladaju strahove i da ih kontrolišu, kako da razmišljaju i sarađuju. Cilj nisu ni spartansko vežbanje i rezultat po svaku cenu, već zdravo, ostvareno, pravilno razvijeno i srećno dete – priča Vanja Grbić.
Nerealna očekivanja roditelja deci mogu da stvore traumu
– Do 15,16 godina deca treba da se igraju, spoznaju sebe i svoje sposobnosti. Tek tada ulaze u period kada uče kako da treniraju neku sportsku disciplinu. A od 17, 18 godina – kako da pobeđuju. Nećete napraviti olimpijskog šampiona sa 15 godina. Pri tome, onaj ko se odluči za sport, treba da traje i bude zdrav, pre svega. I fizički i mentalno. Očekivanja roditelja na bazi obećanja priučenih trenera su stres i put posut zlatnim polugama prema paklu razočarenja i trajne psiho-emocionalne traume. Sve u svoje vreme! Nije novac garancija ni tapija na uspeh. Znanje trenera i njegov autoritet su na tom putu najvažniji – savet je Vanje Grbića.
Od Kleka do „Kuće slavnih“ – braća Vladimir i Nikola Grbić Foto: Privatna arhiva
Zašto je odbojka jedan od najlepših i najzdravijih sportova
Ceo život u odbojci, sva fizička i mentalna snaga, volja i ljubav za odbojku i porodicu – reklo bi se da je ovo možda i najbolji odgovar na pitanje sa početka – ko je zapravo Vanja Grbić?
– To što je odbojka sport bez kontakta, ne znači da je „sport za devojčice“, već da u njemu, baš kao i u životu, ne možete sve rešavati mišićima. Kroz odbojku se deca uče socijalizaciji, prihvatanju drugih, uklapanju u sredinu. Bolje i lakše se shvata kako da se lične sposobnosti koriste kada ste deo tima, u pobedi ili porazu. Način na koji se poentira nije jedan već ih ima mnogo više. Svaki novi poen u odbojci je kao svaki novi dan u životu, nova prilika za dokazivanje – ispričao je u razgovoru za eKlinika portal Vladimir Vanja Grbić.
