Lenjost je nešto sa čim se svakod od nas suočio barem u nekoj životnoj fazi. No, ni lenjosti se ne smemo prepustiti kakav god da nam je psihološki profil, posebno ako je izgovor za odlaganje i donošenje nekih važnih žvotnih odluka ili planova.
Koji su mogući uzroci za lenjost i ima li osoba koje su joj sklonija
Uzroci za lenjost su različiti. Oni mogu, ali ne moraju uvek biti povezani sa tipom ličnosti. Naime, lenjost možemo osećati i zbog okruženja, neke životne situacije ili iskušenja. Zatim velikog truda koji nije doneo rezultat, problema iz ranog detinjstva koji su ostali da nam tinjaju u podsvesti. Ali, i smanjenog samopouzdanja i straha od neuspeha. Kod nekih osoba lenjost je kompatibilna sa „sindromom Petra Pana“, željom da zauvek ostanu mladi i da na prihvataju životne odgovornosti i obaveze. Umesto u odgovorni i zreli svet odraslih, ovakve osobe prosto beže u lenjost. Ovom osobinom pravdaju svoje lične strahove od suočavanja sa budućnošću.
Nije strašno ponekad biti lenj, kada je lenjost ipak upozoravajući simptom
Niko nam neće zameriti pa to ne treba ni sami sebi da činimo, ako jedno popodne ili dan u sedmici prosto odvojimo da „budemo“ lenji. Ali, kada je lenjost izgovor ne samo za krupne već i za neke sitne ali važne životne odluke, trebalo bi lampicu za alarm shvatiti ozbiljno bilo da se radi o nama ili nekome iz okruženja.
Kada lenjost postane način života, apsolutno može da odvede ne samo u nezadovoljstvo već i u bolest. Iz lenjosti postajemo apatični, nezainteresovani… Tražimo načine da ne učestvujemo u aktivnostima, čak i neophodnim za svakodnevno funkcionisanje. Ne može se reći da takvo stanje bilo kome prija. Ali, ono neosetno može da pređe u zonu komfora iz koje nam se neće izlaziti, bez obzora na posledice. Letargija i apatija otupljuju naša čula ali i ličnost u celini. Atrofira nam telo, imamo manje energije. Nije nam ni do čega, što vodi u depresivno raspoloženje, depresiju, ličnu nesreću i ozbiljniju bolest.
Lenjost kao izgovor
Ovakav način života može da preraste u životni izbor. Lenjost onda više nije samo trenutni otklon već i potpuno menjanje životnog pravca. Čak i neka pozitivna osoba može da se pretvori u nekoga ko je defanzivan, ko pronalazi opravdanja za nečinjenje, osobu uplašenu od neuspeha, kojoj je onda bolje i da ne radi ništa nego da radi nešto što neće uspeti. Psihička i fizička pasivnost uticaće i na duh i na telo, pa su lenje osobe uglavnom gojazne, imaju rizike od kardiovaskularnih bolesti, visokog pritiska, lomova kostiju jer su im i mišići i kosti oslabili.
Da li lenjost treba lečiti i kako da pomognemo sebi
Najvažnije je osvestiti momenat kada je lenjost prerasla prolazno stanje i „krenula“ ka depresivnom raspoloženju ili depresiji i potražiti stručnu pomoć. Psihoterapija je nesumnjivi metod lečenja ako je potrebno, a prave efekte će pokazati najpre kroz promenu fokusa i odnosa prema osobi koja je potonula u bezdan lenjosti ili posledica. Na takav način ćemo ponovo preuzeti odgovornost za svoj životni pravac.
Treba krenuti od malih i dostižnih ciljeva, tipa izbacivanja đubreta iako nas to u trenutku mrzi i odlažemo, pranja sudova, odlaska u kupovinu, u kratku šetnju… Neka to budu i neke aktivnosti koje traju doslovno pet minuta, ali ih nemojmo ostavljati za kasnije. Lenjost je pobeđuje upravo malim akcijama koje su male samo naizgled, ali koje ponovo pokreću „zamajac“ funkcionisanja u trenutku, bez odlaganja.
